Опасно интересовање „Исламске државе“ за Туркменистан

Туркменистански граничари масовнo гину и исламисти их често одводе у заробљеништво. Извор: ТАСС.

Туркменистански граничари масовнo гину и исламисти их често одводе у заробљеништво. Извор: ТАСС.

Проблематичном границом Авганистана и бивше совјетске републике Туркменистан нико се није бавио од времена распада СССР-а. Она сада постаје предмет интересовања разних актера у прљавој централноазијској игри. Већ је постало очигледно да се припреме за „централноазијско пролеће“ одвијају пуном паром, а офанзива исламиста из Авганистана према северу могла би да поремети „гасну рачуницу“ како Запада, тако и Истока.

Већ је постало очигледно да се припреме за „централноазијско пролеће“ одвијају пуном паром. Притом, осим источног терористичког крила које се, према раније испробаној маршрути, припрема за офанзиву ка северу – преко Киргистана и узбекистанске провинције Фергана, исламисти припремају и своје западно крило за пробој - ка Туркменистану. О томе сведоче догађаји у пограничним северозападним рејонима Авганистана.

Напади на туркменистанске граничне карауле, забележени током зиме, пролећа и лета 2014, изразито се разликују од мира који је на граници владао за време председника Нијазова, чији се односи са талибанима могу описати као позитивна неутралност. Почетком јесени ситуација са авганистанске стране границе се знатно погоршала.

Погинуло је на стотине цивила, спаљене су десетине кућа. Забележена су масовна одсецања главе, која раније нису била карактеристична за овај регион. Стручњаци у томе виде потпис „Исламске државе Ирака и Леванта“ (ИДИЛ). Туркменистански граничари не само да масовне гину, него их исламисти одводе и у заробљеништво. Може се рећи да терористи уочи пролећне офанзиве 2015. спроводе чишћење пограничних рејона од локалног становништва и припремају оперативне коридоре за прелазак авганистанске границе.

Ашхабад у потрази за савезницима

Осим спољне безбедности, руководство Туркменистана је у августу спровело „деисламизацију“ система образовања.

Руководство Туркменистана је очигледно свесно тога. Осим информације о јачању границе са Авганистаном, којом се од времена распада СССР-а нико није бавио, треба истаћи да је Ашхабад интензивирао преговоре са потенцијалним савезницима – очигледно не само по питању безбедности на граници. Ради се пре свега о Ирану. Карактеристично за ову ситуацију је што се на самиту Шангајске организације за сарадњу (ШОС) у Душанбеу као почасни гост појавио председник Туркменистана – иако се земља на чијем је он челу раније демонстративно дистанцирала од било каквих регионалних иницијатива и није чланица ове међународне организације. На маргинама самита он је одржао састанке са председницима Ирана, Монголије, генералним секретаром НР Кине, као и са државницима нижег ранга из Индије и Пакистана.

Рат гасовода

„Рат гасовода“ у Централној Азији се наставља – Туркменистан представља јабуку раздора између Русије, Ирана, Кине са њеним пројектом „Централна Азија – Кина“ (ЦАК), ЕУ која лобира за изградњу Транскаспијског гасовода уз подршку САД, које, опет, покушавају да смање испоруке Кини и да спрече поновни извоз туркменистанског гаса преко Русије, и гасовода ТАПИ. САД и Катар лобирају за овај пројекат, а Саудијска Арабија настоји да га елиминише тако што наставља борбу против овог емирата на свим фронтовима његове спољноекономске и спољнополитичке делатности.

Све то је очигледно изазвано тиме што такозвани туркменистански талибани и њихови савезници групишу снаге на северозападу Авганистана, концентришући се у две провинције – Фарјаб и Бадгис. Они контролишу пут дуж туркменистанске границе и могу у сваком тренутку да поведу офанзиву како у долину реке Мургаб (провинција Бадгис), тако и у рејон града Андхој (провинција Фарјаб). На тај начин они под контролом држе готово све територије кроз које би могао да прође будући гасовод ТАПИ (Туркменистан – Авганистан – Пакистан – Индија).

Ван контроле исламиста засад остаје територија по којој би могла да прође траса ТАПИ у провинцији Херат уз авганистанско-иранску границу. Међутим, САД, које су на чело пројекта изградње гасовода хтеле као оператера да поставе своју енергетску компанију „Шеврон“, увек су иступале против маршруте преко Херата. Уосталом, ова разматрања имају смисла само у случају да је главни циљ радикалних исламиста у том рејону Авганистана да блокирају изградњу гасовода ТАПИ или да паразитирају пружајући гасоводу „обезбеђење“, у случају да он на крају буде изграђен. Али није искључено да су њихови циљеви много амбициознији.

На пролеће ће све бити јасније. Ако џихадисти у потпуности запоседну пут између Фарјаба и Бадгиса и буду наставили да узнемиравају туркменистанске граничаре, значи да је њихов циљ – ТАПИ, блокада цевовода или рекетирање. А у случају да крену током реке Мургаб у дубину територије Туркменистана, то ће бити директна претња пројектима гасовода „Исток – Запад“ и Транскаспијског гасовода. У том случају ће реализација пројекта ТАПИ такође бити отежана.

Што се тиче туркменистанских оружаних снага, у ирачком граду Мосулу војна формација која се борила против исламиста била је много већа и знатно боље наоружана. То ипак није спречило припаднике ИДИЛ да заузму град.

Сточарско и погранично питање

Авганистанске власти не контролишу пограничну област своје територије ни с тачке гледишта трговине наркотицима ни у погледу продирања исламистичких банди, као ни кретање сточара у зони између демаркационе линије и контролног појаса узоране земље поред границе. Прекомерна испаша стоке са авганистанске стране границе, деградација земљишта која доводи до катастрофалних кишних бујица чак и у случају мањих падавина, и дезертификација коју је изазвао човек наводе авганистанске земљопоседнике и чобане да напасају стоку у такозваној сивој зони, тим пре што они ту територију Туркменистана сматрају својом.

Већ је постало очигледно да се припреме за „централноазијско пролеће“ одвијају пуном паром.

Од времена СССР-а од демаркационе линије, која је обележена готово искључиво стубовима, тј. од саме границе дуге 744 километра, до контролног појаса узоране земље (КСП) растојање износи до 20-30 километра дуж целе границе, а посебно је велико у планинама, где контролни појас није могуће поставити. То је било и остало проблем. Тако су у совјетско време Иранци стоку водили на испашу све до Ашхабада. „Сиву“ зону контролишу одреди граничара и тајне стражарнице.

Заоштравање ситуације у рејону туркменистанско-авганистанске границе покренуло је питање њеног ванредног ојачавања са туркменистанске стране. Туркменистански граничари нису залазили на авганистанску територију, већ су подигли заштитне системе ближе демаркационој граничној линији. Притом ров широк четири и дубок пет метара, ојачан оградом од металне мреже, дуж којег пролази пут, очигледно није намењен заштити границе од уласка стоке. Занимљиво је да је истовремено почело ојачавање пакистанско-авганистанске границе, где су од стране Пакистана ископани ровови и постављене ограде од бодљикаве жице.

Смањено присуство ислама

Осим спољне безбедности, руководство Туркменистана је у августу спровело „деисламизацију“ система образовања. У оквиру реализације билатералног споразума „О сарадњи у области образовања“, који су 15. августа 2014. потписале владе Туркменистана и Турске, затворене су туркменистанско-турска школа и туркменистанско-турски универзитет. Остала је да ради школа за децу сарадника турских компанија које послују у Туркменистану. Универзитет је реформисан, његови програми ревидирани, а за наставни рад је, по локалним мерилима, уведена пристојна новчана надокнада.

Притом је споразум између Туркменистана и Турске у сфери образовања у потпуности искључио ма какво недржавно уплитање у ову област. У оквиру заоштравања режима наставе укинути су предмети повезани са проучавањем религије, као и паузе између часова предвиђене за молитву. Све иновације Фетхулаха Гулена укинуте су уз сагласност обе стране. Тим пре што је Гуленов „Џемат“ [религиозни ред] током политичких реформи у Турској, у којима је Реџеп Тајип Ердоган постао председник земље, иступио против њега одигравши улогу „пете колоне“ у Влади, Партији праведности и развоја, у правосудним органима и полицији.

Питање „гасне“ маршруте

Са тачке гледишта реализације потенцијала Туркменистана као резервоара природног гаса од светског значаја, главно питање 2014-2015. биће да ли ће маршруте извоза остати исте (за Кину, Русију и Иран) или ће се променити (за Европску унију и/или Пакистан). Посебно је питање улоге исламских радикала лоцираних на територији Авганистана у свим тим догађајима, независно од тога да ли их подржавају Катар или Саудијска Арабија и да ли иза њих стоје (и иза кога конкретно) Сједињене Државе. Утицај САД у региону се притом често преувеличава.

И поред знатне независности Туркменистана, он планове свог развоја мора да усклади са реалношћу. Председник Бердимухамедов може од суседа у Каспијском басену да захтева да одустану од принципа заједничког договора о постављању цевовода по дну мора, што је главна препрека за извоз гаса из Туркменистана у ЕУ. Али он не може да примора Русију и Иран, које су против тога, да на ову опцију пристану. Тим пре што Азербејџан никако није спреман да Ашхабаду препусти своју инфраструктуру за транспорт гаса. Тешко да ће САД или талибани ову ситуацију успети да промене.

Јевгениј Сатановски је директор Института за Блиски Исток, професор МГУ „Ломоносов“ и бивши председник Руског јеврејског конгреса.

Руски текст на порталу vpk-news.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“