Комунизам у заједничком стану

Заједнички станови - или „комуналке“ - карактеристични су за Русију. Појавили су се после револуције 1917, када је сав стамбени простор постао друштвено власништво и власт у станове имућних грађана почела да усељава нове станаре. У периоду привредног колапса 1920-их људи су одлазили у велике градове како би прехранили своје породице. Пошто би се запослили у фабрици или некој државној установи, стицали су право на собу у заједничком стану. Површина на коју су имали право израчунавала се на следећи начин: око 10 метара квадратних по одраслој особи и 5 метара по детету (касније су се норме мењале). Дојучерашњи становници села су постали комшије интелектуалаца из времена пре Револуције, куварице су делиле купатило са професорима. И мада овакав живот није био лак, он је био у складу са званичном идеологијом, која није признавала класне разлике.

Радости заједничког живота

Пред улазом у стан налази се неколико прекидача за звоно са презименима станара. У предсобљу виси неколико електричних бројила, јер се станарима струја обрачунава појединачно. Нема заједничког чивилука нити ормара, јер сву своју одећу и обућу станари држе по собама, чија се врата налазе у заједничком ходнику. Пред овим вратима су засебни отирачи за ноге. У ходнику се држе бицикли и скије, на зиду виси заједнички телефон (засебни телефони у собама су реткост). У купатилу се налазе засебни лавори за прање веша, засебни сапуни. Станари су посебно водили рачуна да свако користи свој сапун, као и своју даску за ве-це шољу. Постоји анегдота о томе како је једна дама док се купала у заједничком купатилу приметила да је кришом посматра комшија, који је на њен врисак одговорио: „Ма не гледам тебе, гледам чијим се сапуном переш“. Како у својој књизи „Скице из живота у заједничком стану“ наводи културолог Иља Утехин, у купатилу су понекад биле истакнуте поруке као што су „Почистите за собом!“, „Не бацајте папир у ве-це шољу!“ или једноставно „Туђе не дирај!“. Овакве поруке су карактеристичне за јавна места, канцеларије или мензе. Заједнички стан је, у суштини, и био једно јавно место.

Чишћење заједничких просторија обављали су сви станари редом према утврђеном распореду који је био истакнут у ходнику. Заједнички су се договарали о поправци инсталације, санитарија и о другим заједничким потребама. Ако не бисте хтели да учествујете у заједничким пословима, нашли бисте се у сукобу са свим осталим члановима заједнице, што је ваш живот у стану могло да учини неподношљивим.

Моји суседи знају ко је јуче био код мене

Станари се најчешће сусрећу у кухињи, када кувају ручак или перу судове. Ту се одржавају и састанци на којима се решавају заједничка питања и разматра понашање појединих станара који нарушавају мир или воде „погрешан“ начин живота.

„Моји суседи знају ко је јуче био код мене. Занима их и ко је прекјуче долазио “, тако је певао рок музичар Фјодор Чистјаков у песми „Заједнички станови“. Прислушкивање, сплетке и завист били су стални пратиоци заједничког живота и основа за дугогодишња непријатељства. Понекад су се користила и језива средства као што је жица увучена у нечији сапун или прашак за прање који је комшија неприметно сипао свом непријатељу у врелу супу.

Међутим, конфликти су ипак били реткост. Станари су углавном успевали да нађу заједнички језик и помагали су једни другима. Чували су малу децу комшија, а читав стан се бринуо о остарелим сустанарима. Налазили су суседима посао или им позајмљивали новац у време оскудице. Ако су односи међу њима били добри, станари су могли и да се одрекну свог комфора у корист комшија. На пример, узели би да код њих преспава дете младог брачног пара, како би супружници, након што се муж вратио са дугог службеног пута, могли насамо да проведу ноћ. Тако је заједничко становање код људи неговало не само друштвену одговорност, него и навику да се узајамно помажу и једни другима нађу у невољи. Старије генерације станара могле да су поучавају млађе. Дугогодишња станарка заједничког стана у Москви Ирина Кагнер се сећа: „Сами су остали да живе виши државни чиновници из времена пре Револуције, а затим су и код њих доселили станаре. И тако су живели заједно. Радници и интелектуалци. Радници су слушали и посматрали како интелектуалци живе. Учили су другачији начин живота, стицали осећај за лепо. Деца су видела како они живе и када су порасла, на њима се видело да су стекли представу о култури.“

Комуналка се не да

У СССР-у је крајем 1950-их започео период интензивне изградње, која је многима омогућила да добију свој засебан животни простор. Сопствени стан је за многе био нешто незамисливо. Московљанка Марина се присећа: „Баба и деда су дуго живели у заједничком стану у Улици Сретенка, где је осим њих живело још бар четрдесетак људи. Када су најзад добили засебан стан, деда је једноставно сео на под у кухињи, наслонио се на зид и дуго уживао у тишини.“

До масовног расељавања заједничких станова дошло је тек 1990-их, када су трговци били спремни да бившим станарима у замену за просторије у центру града дају чак и свакоме по стан. Па ипак, нису сви заједнички станови расељени. Данас у Москви они износе око 2% укупног стамбеног фонда (што је у граду од 11 милиона становника велика бројка). Према подацима московског Секретаријата за стамбену политику, у Москви је 2011. било 91 хиљада заједничких станова; међутим, њихов тачан број нико не може да утврди.

Притом је потражња за заједничким становима увек присутна. Наиме, не може свако себи да приушти да изнајмљује стан у Москви (намештен једнособан стан у Москви кошта око 800 долара и више), док је цена за изнајмљивање собе у заједничком стану (најмање 300-400 долара) у складу са могућностима већег дела омладине и оних који долазе из других градова.

Осим тога, настају и нови заједнички станови, и то најчешће поделом имовине супружника приликом развода. Многи становници Москве и Санкт Петербурга издају собе у својим становима, живе од кирије и на тај начин стварају нову генерацију заједничког становања. Опстанку заједничких станова погодују и неке специфичности законодавства: тако четворочлана породица која живи у заједничком стану има право да добије двособан стан, али често пристаје на једнособан, задржавајући притом собу у некадашњем заједничком стану – зато што се он, на пример, налази у центру града (што је у великом граду као што је Москва велика погодност). Све то значи да ће заједнички станови наставити још дуго да постоје.

Росијскаја газета. Сва права задржана.