Ко прља сећање на Црвену армију

На који начин је у Југославији пре 1948. тумачена сарадња са Црвеном армијом? Да није дошло до  конфликта, да ли би се сарадња развијала као и раније?

Ослобођење Београда 1944: како се све одиграло
Детаљан приказ Београдске операције, војне акције у којој су Црвена армија и НОВЈ ослободиле Београд и велики део Србије од нацистичких и фашистичких завојевача и њихових сарадника.

До 1948. односи су били изузетни. С једне стране, у Југославији су остали совјетски војни стручњаци. Истина, руководство југословенске војске није њима увек било задовољно, јер су се они заиста у све мешали. С друге стране, велики број младих је из Србије био послат у СССР да се школује у различитим војним образовним установама. Постојала је представа о томе да је велики број совјетских стручњака у Југославији привремена појава и да ће, чим се обучи и врати омладина, земља имати своје кадрове. Друга је ствар што се то није остварило због поменуте 1948. Да није дошло до догађаја из 1948, историја сарадње СССР-а и Југославије била би историја успеха.

Како се касније мењао однос јавности у Југославији и постјугословенској Србији према чињеници да је Црвена армија земљу ослободила од нацистичких окупатора? Какав је данас тај однос?

На однос према овим догађајима све до данас снажно утиче Титова антисовјетска пропаганда из периода после 1948. Постоји злогласна књига под називом „Злочини под плаштом социјализма“, у којој се са злурадошћу наводе детаљи о томе како совјетски војници пљачкају цивиле и силују жене. Али након помирења Тита и Хрушчова 1955. сви примерци ове књиге су уклоњени из библиотека. Данас је то библиографска реткост. Али опширни цитати из ове књиге могу се наћи у једној другој антисовјетској публикацији из тог времена – „Убијени људски обзири: злочинства црвеноармејаца у Југославији“, која је објављена 1953.

СССР поменуту књигу није оставио без одговора: објављен је роман Ореста Маљцева „Југословенска трагедија“, у којем он пише да су југословенски партизани намерно увлачили совјетске војнике у скандалозне догађаје, како би их затим приказали у негативном светлу. Али то у Југославији у суштини никада није било подвргнуто критици. Зато у српској колективној подсвести сви ти митови, ма како то било необично, настављају и даље да живе. Па и више од тога, приче о „зверствима војника-ослободилаца“ добиле су такве детаље какве они који су их први пут испричали нису могли ни да замисле.

И тако су ови митови о зверствима утицали на формирање свести целог поколења Југословена. Рецимо, ако разговарате са Србином из старе београдске породице, чији су старији рођаци доживели ослобођење Београда од стране совјетских војника, чак и ако је он проруски настројен, у неком тренутку ће у разговору неизбежно почети да се појављују исти пропагандни антисовјетски митови. То јест, „ми смо вам, наравно, захвални, и немојте погрешно да нас схватите, али ипак су се догодиле све те страшне пљачке и злодела“.

Нико и не каже да тога није било. Ја сам лично радио на архивској грађи из тог периода. Без сумње, то се дешавало, зато то и јесте рат. Али били су то појединачни случајеви и истрага је спроведена у свим таквим ситуацијама, а совјетски војници и официри који су ухваћени врло строго су кажњени. У већини случајева су отпуштени из активне службе и послати у прогонство, а то је фактички било равно смрти, јер је ретко ко успевао да стигне до места служења казне. Постоје конкретни архивски досијеи у архиву Другог светског рата у Подољску. Ти се подаци чувају у Централном архиву Министарства одбране РФ. Ухапшени су и кажњени сви, од редова до мајора и потпуковника. На пример, у Централном архиву Министарства одбране сачувао се следећи запис. Заменик команданта 429. артиљеријског пука и начелник вода за везу истог пука (имена се у досијеу не наводе) покрали су становника града Бољевац, у чијој кући су били смештени. Оштећени се обратио за помоћ другим совјетским официрима, прекршиоци су ухапшени, одузета су им официрска звања и упућени су у казнени батаљон, а украдене ствари су враћене власнику.

Више о руско-српским односима

Међутим, у Титовој пропаганди сви ови случајеви су преувеличани и данас је веома тешко говорити о томе са Србима, јер, поновићу, ни у српској ни у нашој науци никада није дошло до критичког осврта на те информације. Моје београдске колеге већ одавно говоре о томе да је потребно да се објави антисовјетска литература из Титовог времена са критичким коментарима и да се тек тада однос српске јавности према овим догађајима може променити. Али засад им није успело да пронађу новац за издавање такве књиге, чак ни поводом обележавања 70-годишњице ослобођења.

Да ли су позната имена људи који су стајали иза формирања те пропаганде?

У почетку је овај посао радио Ђилас. Он је имао и личне разлоге да не симпатише војнике Црвене армије, зато што је његова супруга Митра Митровић доживела непријатности од стране совјетских тенкиста. Наиме, када је пришла војницима да им каже речи добродошлице, они су јој предложили да се провоза на тенку. Али, док су је смештали на тенк, неколико пута су је уштинули на извесним местима, због чега је она оштро и љутито протестовала. А измучени ратом совјетски тенкисти уопште нису схватили са ким имају посла, они нису знали да је то супруга најближег Титовог сарадника и утицајна особа у Комунистичкој партији Југославије. А она је у бесу отишла и написала извештај у којем оптужује совјетске војнике да се понашају као свиње. У то време је овај извештај гурнут под тепих, али је добро дошао да буде искоришћен 1948. Тако да се Ђилас и његова жена, може се рећи, налазе на почетку те пропаганде, а затим је све то, наравно, преувеличавано.

Познато је да је Црвена армија била изузетно контролисана и строга војска. Какав је рад са војницима спровођен пре уласка у Југославију?

Постоји стереотип који је данас интензивно присутан у западној литератури: совјетску армију у Европи су чиниле хорде насилника и убица. Постоји један енглески историчар, Ентони Бивор, који се прославио на основу таквих фантазија. Ради се о томе да се понашање Црвене армије на различитим територијама које је она ослободила веома разликовало. Постоје материјали о томе како су у војсци реализоване идеолошке активности. Војницима Трећег украјинског фронта, који су ишли кроз Румунију и Бугарску до Југославије, су објашњавали да територије на које су стигли нису непријатељске, да су то сада наши савезници и да је важно да то схвате. Говорили су им да треба да поштују људе који ту живе, јер су то наши савезници. У случају Бугарске говорило се и о словенском братству и објашњавало да војници иду стопама својих прадедова који су ове земље ослобађали од Турака и да тако настављају њихово дело.

У случају Југославије припрема војника је била још више фокусирана. Објашњавало се да је Југославија једина земља у којој су део територије ослободили локални партизани, да такав покрет нигде другде не постоји, да ми треба посебно да поштујемо локално становништво и локалне војнике. Ако погледамо све уводнике војних листова и информативне летке, можемо видети како се то заправо ради. Јасно се објашњавало да нам људи у Југославији нису туђи.

Тако је, на пример, совјетски поручник А. Невада у фронтовским новинама објавио свој чланак, који је затим прештампан у југословенском листу „Борба“. Он пише: „Ми ни у једној земљи изван граница наше домовине нисмо срели и, вероватно, више и нећемо срести ништа што би нам било тако блиско по духу, по начину живота и по обичајима, као што је то овде, у Југославији... Раме уз раме смо се борили са југословенским војницима... Ми то никад нећемо заборавити, неће то моћи да забораве ни југословенски народи. Оно што је везано крвљу, везано је заувек.“

Али када Црвена армија прелази на територију Мађарске, овакве активности постепено престају. Тим пре су оваква обавештења практично потпуно изостала када је совјетска армија ступила на територију Немачке. Све то и у овом случају потврђују новински уводници. Тим пре што су до тада сви били већ толико измучени и исцрпљени да се то не може занемарити. Сасвим је другачија слика била када су у Београд улазили Немци. Биле су то одморне војне јединице које још нису озбиљно ратовале. Војници су били дисциплиновани, нису имали проблема са недостатком опреме. У многим мемоарима се наводи да су Немци били тако утегнути и добро опремљени да су самом својом појавом уливали страх и трепет. А када је дошла Црвена армија у похабаним чизмама, подвезаним некаквим врпцама, често без еполета, Београд се, наравно, радовао, али је утисак био сасвим другачији. Јасно је да они после маршева и вишегодишњих борби нису могли да изгледају као одморне немачке јединице.

У којој мери су због погоршања односа између СССР-а и Југославије страдали споменици совјетским ослободиоцима и заједничке гробнице?

Прилично су страдали. Споменике су рушили и односили на отпад, а посмртне остатке пребацивали у заједничке гробнице или једноставно затрпавали. На њиховом месту су обично подизали споменике југословенским партизанима, чије су посмртне остатке по хитном поступку вадили из других гробница. Касније, након поновног успостављања сарадње са СССР-ом, део споменика совјетским војницима у Југославији је обновљен, а у Рузвелтовој улици у Београду је подигнуто совјетско спомен-гробље.

Српска историчарка Олга Манојловић-Пинтар је као пример односа југословенских власти према посмртним остацима совјетских војника навела судбину гроба мајора ваздухопловства Виктора Заварухина. Његови посмртни остаци су 1945. из заједничке гробнице са почастима пренети у центар Београда код споменика совјетским борцима; 1948. овај споменик је порушен, а остаци официра су враћени у заједничку гробницу; 1954. његов прах је пренесен на спомен-гробље ослободилаца Београда.

Премештање посмртних остатака херојски погинулог пилота је својеврстан материјални, опипљив одраз манипулација друштвеном свешћу од стране руководства Југославије. Услед тога је искривљена представа о Београдској операцији, а подвиг совјетских војника је у колективном сећању Срба замрљан и потамнео.

Шта је још важно у овој причи: 20. октобра 2009. Србију је посетио председник РФ Дмитриј Медведев. Између осталог, у оквиру неполитичког дела ове државничке посете руски председник је у Београду открио споменик Александру Пушкину. Притом је он постављен фактички на истом месту где је некада стајао споменик совјетским војницима – ослободиоцима Београда и где су лежали остаци мајора Заварухина. Да ли је у питању коинциденција или не – тешко је рећи. Али овај догађај се може протумачити као одрицање од свих остатака совјетске прошлости у руско-српским односима у корист „традиционалних“ идеала из пресовјетског времена. А то би могао бити један од значајних разлога да се дефинитивно забораве подвизи бораца Совјетске армије. Не треба дозволити да се тако нешто деси.

Како се данас у Србији води рачуна о споменицима Црвеној армији? У каквом су они стању?

На пример, спомен-комплекс совјетским војницима у Београду преко пута Новог гробља је у добром стању, он се одржава. Исто као и споменик совјетским генералима-ослободиоцима који су погинули у авионској несрећи 1964. када су долазили на прославу поводом обележавања 20-годишњице ослобођења Београда. Али што се више удаљавамо од Београда, споменици се налазе у све лошијем стању. Они су углавном подигнути на Дунаву, у оним местима кроз која су прошли совјетски војници. Неки од њих су се просто нашли усред ђубришта и нико их не одржава, нико се тиме не бави и они једноставно пропадају. Исто се дешава и у Хрватској.

Да ли је ситуација другачија у другим земљама где су вођене ослободилачке операције?

Суштинска разлика не постоји. Споменици совјетским војницима се свуда налазе у жалосном стању. Може се евентуално рећи да је у Чешкој, Словачкој и Мађарској ситуација нешто боља. Али у Србији и Хрватској ситуација је, уопште узев, крајње жалосна.

Да ли руска страна предузима неке активности на том пољу?

Више о Великом отаџбинском рату

Амбасада је активна по питању очувања постојећих споменика, као и по питању постављања нових. Ове године је на територији Србије откривено неколико нових споменика и спомен-плоча. Међутим, многи споменици су остали заборављени и напуштени, о њима просто нико ништа не зна. Ту треба да помогну локални стручњаци, који ће јавности презентовати коме и када су ови споменици постављени. Затим треба активирати организације цивилног друштва које ће створити одговарајући информациони контекст. Данас су руске организације цивилног друштва у Србији прилично активне. Друга ствар је што се оне углавном баве Првим светским ратом и имиграцијом. На пример, од новца „Гаспрома“ је подигнута капела у част војника који су погинули у Првом светском рату и обновљени су гробови руских имиграната. Мислим да ако успемо да покренемо питање запуштених споменика из Другог светског рата, још има шансе да они буду спасени.

Шта се данас у српским школама говори о ослобођењу Београда и да ли у Србији данас нешто значи реч „антифашизам“?

У српским уџбеницима стоји да је совјетска војска, наравно, дала свој допринос победи. Али то је речено у таковом смислу као да се каже „хвала Русима, али Титови партизани би се на крају крајева изборили и сами“ и као да Црвена армија при томе није имала пресудан значај. С историјске тачке гледишта то није истина. Унутрашњост земље је у то време заиста била ослобођена захваљујући локалним борцима. Али веома сумњам да су они имали снаге да заузму утврђени Београд. За то би им била потребна барем тешка артиљерија и авијација, а они ништа од тога нису имали. Борбе за Београд су вођене и на копну, и на води, и у ваздуху. И то су биле тешке борбе. Да су партизани без совјетске помоћи покушали да ослободе Београд, по мом мишљењу, они у томе не би успели. Београд је једноставно могао да остане под окупацијом до маја 1945.

Данас, према речима српског социолога, професора Београдског универзитета Тодора Куљића, „антифашистички дискурс у савременој Србији у принципу не постоји. Патриоте фашистичку окупацију и борбу против ње посматрају у контексту антизападне, отаџбинске парадигме, а либерали у оквиру антитоталитарне. И за једне и за друге комунизам и фашизам су једнако зло: у првом случају ради се о сукобу са интересима српског народа, у другом – са идеалима демократије“. Дакле, Београдска операција се посматра као део плана усмереног ка уништењу српског народа и/или ка уништењу демократије у Србији.

Никита Бондарев је виши научни сарадник Центра за евроатлантска истраживања Руског института за стратешка истраживања (РИСИ).

Све фотографије су из слободних извора.

Росијскаја газета. Сва права задржана.