Донбас као Република Српска?

Русија сматра да је „дејтонски модел“ у потпуности истрошен. Извор: Reuters.

Русија сматра да је „дејтонски модел“ у потпуности истрошен. Извор: Reuters.

Недавно је постојала намера да се Босна ослободи од мисије ЕУ и институције администратора УН, али је Запад ипак донео одлуку да не поправља оно што већ функционише. Москва се, међутим, неочекивано успротивила на гласању у Савету безбедности УН. Шта конкретно Руској Федерацији не одговара у политици Европске уније на Балкану и зашто је мисија ЕУ на крају ипак продужена?

Пре неки дан је Савет безбедности УН продужио на још годину дана мандат мировне операције Европске уније EUFOR Althea у Босни и Херцеговини. Циљ операције је контрола реализације Дејтонског споразума којим је стављена тачка на крвави босански рат, и да републику скројену по западној мустри чува од обнављања етничких конфликата.

Мир у Босни је сада (као и раније) крхак, али стабилан. Због тога се у принципу може рећи да гломазни дејтонски политички систем није много ефикасан, али функционише. У сваком случају, сада заиста нема етничких конфликата. Недавни немири (да не кажемо побуне) у више од 20 градова ове земље, са уличним тучама и паљењем и демолирањем објеката имали су очигледну социјално-економску позадину. Босна ни у време Југославије није била много развијена, тј. спадала је у „републике и покрајине које заостају у развоју“. По животном стандарду је била у рангу СР Македоније и САП Косово. Рат је уништио око 80% индустријских предузећа, и то оних којима је ова република снабдевала СФРЈ угљем, челиком и производима од дрвета. Остала је само пољопривреда са њеном ниском додатном вредношћу. То је фактички још увек главна привредна грана у БиХ, и поред тога што јој је рељеф углавном планински, тј. земљиште јој није много плодно.

Ако би увођењем новог модела Србима било одузето право вета, НАТО би са радошћу примио Босну у свој загрљај, и таква одлука би формално била донета демократским путем, јер Срба у Босни има нешто више од 30%.

Међународна помоћ коју је Босна добила делимично је, наравно, искоришћена за обнављање производње и туристичке инфраструктуре, тако да је домаћи бруто производ почео да расте, а апарат администратора УН прилично успешно се борио против сиве економије, што је на крају омогућило Босни да још 2008. ступи у асоцијацију са ЕУ (исту ону асоцијацију којој је толико тежио украјински Мајдан). Криза је, међутим, нанела Босни веома болан ударац. Сада сваки пети грађанин БиХ живи испод границе сиромаштва (а та граница износи 120 евра месечно), а сваки четврти је незапослен. Без посла је углавном омладина, тј. деца послератног беби-бума. Они су на крају и изашли на улице.

Па ипак, понављамо, етнички мир није нарушен. Зато су западне чланице Савета безбедности гласале за продужење сопствене шеме, док су се остале земље придружиле пружању подршке моделу који функционише, утолико пре што је ово питање, генерално гледано, ван зоне њихових интереса. И само се једна од укупно петнаест држава уздржала од гласања. И та једна је била Русија.

Јасно је зашто Русија није гласала против резолуције. Стални представник РФ при УН Виталиј Чуркин сам је рекао да је ситуација у Босни и Херцеговини и даље стабилна. Оно што није рекао, а што је сасвим очигледно, јесте да Руска Федерација не жели да преузме одговорност за могуће ризике. Ако би Москва у Савету безбедности рекла „не“, то би значило да улаже вето, а ако би тај крхки мир после укидања мисије био нарушен, Русија би сносила сву одговорност за то.

Па ипак, Руска Федерација има веома битне примедбе на модел управљања у БиХ, због чега се Москва и одлучила за демарш и одбила да подржи резолуцију. Прво, резолуција је припремљена у виду „пакета“, тј. дала је зелено светло мисији ЕУ, али и војном штабу НАТО-а у Босни. Москва се томе не противи на сав глас, али би јој више одговарало да НАТО у потпуности пренесе своје функције на ЕУ (снаге НАТО-а, углавном америчке, контролисале су безбедност у БиХ до 2004, а мисија ЕУ је наследила мисију НАТО-а), тј. да се избегне садашња ситуација, када су присутни и једни и други.

Друго, Русија сматра да је „дејтонски модел“ у потпуности истрошен. Реално гледано, БиХ је конфедерација. Подељена је на два дела, тј. на два ентитета (Федерација Босне и Херцеговине и Република Српска), и сваки ентитет живи својим животом, има сопствену владу, сопствени парламент и сопствене законе, па чак и сопствени новац (валута у БиХ је конвертибилна марка, али дизајн новчаница није исти за Србе и за федерацију Бошњака и Хрвата). Томе треба додати да функцију федералног председника БиХ врше три представника, тј. земљом управља савет који се састоји од једног Србина, једног Бошњака и једног Хрвата, док функције надзора обавља високи представник (сада је то Аустријанац Валентин Инцко), који истовремено представља и УН и ЕУ. Москва сматра да је управо та институција постала сувишна.

„Недавни избори су још једном потврдили способност локалних страна да решавају своје задатке без ослањања на међународни протекторат. Сматрамо да је важно да процес формирања нових органа власти у земљи протиче без мешања споља, пре свега од стране високог представника. Питања од фундаменталног значаја за будућност земље треба да решавају сами Босанци путем инклузивног дијалога на основу сагласности свих трију државотворних народа. Уверени смо да је исцрпљен потенцијал спољног надгледања ситуације по линији апарата високог представника. Не треба тражити вештачке поводе за очување тог апарата. Напротив, треба радити на његовом што скоријем гашењу“, изјавио је између осталог Чуркин у свом излагању.

Садашњи неефикасни модел фактички представља гаранцију да Босна неће постати део НАТО-а. Неће бити реформи које су за то неопходне, али је зато готово извесно да ће Срби ставити вето на такву одлуку. Поједини руски политиколози сматрају да је такво устројство идеално за Украјину, јер би њен источни део имао могућност да говори руски, али и да блокира поједине спољнополитичке кораке прозападног Кијева.

Простије речено, Русија инсистира на томе да БиХ треба да има потпуни суверенитет, и институцију високог представника, као и мисију ЕУ, третира као факторе утицаја.

Ту, међутим, постоји и један посебан моменат. Наиме, и Запад сматра да је садашња конструкција власти у БиХ врло лоше решење. На Западу се непрекидно воде разговори о уставној реформи у овој земљи. Таква реформа наилази на подршку и у самој Босни, с тим што је тамо подржавају углавном Бошњаци и Хрвати. Разлог за такав став је очигледна неефикасност и гломазност система. Готово сваки корак владе може бити блокиран на некој инстанци, због чега је у Босни крајње тешко спроводити било какве реформе.

Истина, у тим разговорима се обично прећуткује да би једна од тих „реформи“ било ступање у НАТО. Ако би увођењем новог модела Србима било одузето право вета, Алијанса би са радошћу примила Босну у свој загрљај, и таква одлука би формално била донета демократским путем, јер Срба у Босни има нешто више од 30% (с тим што Република Српска заузима готово половину територије БиХ), а Бошњаци и Хрвати су већ одавно „за“.

Истина, НАТО се ретко помиње у том контексту. Обично се помиње Европска унија, према којој Босна активно гравитира. Босански Срби, као и Срби из „матице“, по свему судећи такође немају ништа против евроинтеграције, али је, да то поново нагласимо, крајње тешко спровести реформе које су неопходан услов за то (а у питању је читав пакет захтева). Чињеница је, ипак, да Сарајево у догледној будућности свакако неће ступити у Европску унију, чак не због тога што је Босна сувише сиромашна земља. Главни разлог је институционална криза у самој Европској унији. Елите и становништво многих земаља ЕУ крајње су скептични према идеји даљег ширења Европске уније, тако да ће слични покушаји сиромашне, и уз то недвосмислено исламске земље на крају очигледно бити блокирани. Због тога званична подршка Брисела, па и Берлина, стремљењу Босне да ступи у ЕУ, представља заправо мамац „варалицу“, тј. један од механизама за очување максималног утицаја на Босну, што је, уосталом, и једна од гаранција да неће поново избити рат. Нови рат поготово није у интересу Европској унији, јер то аутоматски подразумева не само реке избеглица, него и велико жариште исламског екстремизма (нема никакве сумње да ће се у конфликт умешати међународни исламски тероризам).

У таквом контексту примедбе Русије изгледају двојако. Са једне стране, Москви објективно не одговарају додатне базе НАТО-а у Европи, а немешање у унутрашње ствари трећих земаља уз стављање акцента на национални суверенитет позиција је коју РФ увек заступа (тагови везани за ову тему: Сирија, Либија, Ирак итд). Чињеница је, додуше, да дејтонска конструкција у суштини омета развој Босне (и да однос Москве бар према српском делу БиХ није добар, него изузетно добар).

Међутим, постоји и друга страна медаље. Наиме, садашњи неефикасни модел фактички представља гаранцију да Босна неће постати део НАТО-а. Неће бити реформи које су за то неопходне, али је зато готово извесно да ће Срби ставити вето на такву одлуку. Поједини руски политиколози сматрају да је такво устројство идеално за Украјину, јер би њен источни део имао могућност да говори руски, али и да блокира поједине спољнополитичке кораке прозападног Кијева. Уз све то, не треба у потпуности искључити могућност да ће у режиму без високог саветника и у општем преуређивању постојеће конструкције Бошњаци и Хрвати угушити Србе својом већином, или, рецимо, у економском смислу (спољна подршка је за Босну и даље крајње важна, а она се распоређује преко бошњачког Сарајева, а не преко српске Бањалуке). Теоријски гледано, то може изазвати још један рат, о чему не желимо ни да мислимо.

Укратко, Русија је поступила сасвим разумно. Са једне стране, сачувала је статус кво и није преузела никакву ризичну одговорност, а са друге стране поставила се критички како према неефикасном дејтонском систему, тако и према принципу мешања Запада у унутрашње ствари суверених држава. Тај њен потез, додуше, није утицао да се било шта промени.

Руски текст на порталу vz.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.