Реанимација несврстаности

Припадник Оружаних снага Руске Федерације на полигону „Никинци“ током вежбе „Срем 2014“. Извор: AP.

Припадник Оружаних снага Руске Федерације на полигону „Никинци“ током вежбе „Срем 2014“. Извор: AP.

Да ли је балансирање Србије између војнополитичких сила у све јачој геополитичкој олуји мудра стратегија или опасна игра? Иако је самит Г-20 у Бризбејну показао да Запад нема намеру да промени политику према Москви, Војска Србије је у новембру одржала војне вежбе и са Русијом и са НАТО-ом.

Није се честито ни завршила тактичка војна вежба оружаних снага Србије, највећа у последњих 30 година, под називом „Срем 2014“, у којој су учествовали и руски падобранци (вежба је трајала од 6. до 16. новембра), а већ 17. новембра је кренула у акцију морнаричка пешадија САД у оквиру заједничке војне вежбе Србије и Северноатлантске алијансе. Вежба Војске Србије и НАТО-а „Платинасти вук 15“ одржава се на полигону „Југ“ код Бујановца и трајаће до 28. новембра. Иако вежба званично има само скромни епитет „мултинационална“, практично све стране учеснице су чланице НАТО-а, а вежбу из серије „Платинасти вук“ у јулу ове године надгледао је и амбасадор САД у Србији, Мајкл Кирби.

Успешност садашње двоструке војне политике Београда не зависи много од саме Србије.

Пробајмо да проникнемо у смисао и садржај тих војних игара. Кулминација руско-српских антитерористичких маневара на полигону „Никинци“ у Срему била је специјална операција заузимања и уништавања базе условних паравојних јединица и ослобађања талаца. Према саопштењу информативне службе Министарства одбране Русије, „током заједничких дејстава десантних падобранских јединица и војно-транспортне авијације ратног ваздухопловства оружаних снага Русије и специјалних јединица копнене војске оружаних снага Србије увежбани су задаци извођења специјалне операције заузимања и уништавања базе условних паравојних јединица и ослобађања талаца“. Како наводи руска страна, приликом извођења операције ангажован је сав борбени арсенал који поседују поменуте јединице: преносни противтенковски ракетни системи 9К 111 „Фагот“, десантна борбена возила БМД-2, оклопни транспортери БРД-М, минобацачи калибра 60 mm, бацачи граната РПГ-18 „Муха“ и стрељачко оружје.

У складу са планом вежбе, у циљу реализације извиђачких дејстава на терену где се налазе условни терористи искрцане су руске и српске извиђачке и специјалне јединице. Руски извиђачи су десантирани на задато подручје специјалним падобранским системима нове генерације „Арбалет-2“, а затим су дејствовали на борбеним квадроциклима — новим средствима за превоз мобилних јединица.

Њихова дејства су покривали војници специјалних јединица копнене војске оружаних снага Србије. Захваљујући њима, а такође дејствима посада беспилотних летелица обеју страна и пилота руског борбеног моторног змаја, успешно су откривени кључни ватрени положаји и објекти условног противника. Затим су снаге извиђачке јединице ваздушно-де-

сантних трупа Русије на борбеним квадроциклима и моторном змају заједно са посадама беспилотних летелица извршиле додатно извиђање терена на коме су вршена заједничка дејства. Откривене групе условног противника у повлачењу ликвидиране су од стране резервних јединица.

Ток операције и борбену готовост руских и српских јединица лично су проверили генерал-пуковник Владимир Шаманов, командант Десантних падобранских трупа Русије, и генерал Љубиша Диковић, начелник Генералштаба Војске Србије. Заједничка дејства током маневара увежбавале су и јединице радиолошко-хемијско-биолошке заштите и медицинске службе Русије и Србије.

Политичка компонента

Тако изгледа војно-технички пресек српско-руске војне вежбе. Међутим, далеко је важнија њена политичка компонента. Пре свега, треба истаћи да је ово највећа заједничка војна вежба Русије и Србије у новијој историји двеју земаља, како по нивоу постављених задатака, тако и по обиму ангажованих ресурса. По карактеристикама организације и техничко-тактичким показатељима ови маневри одговарају обиму војних вежби НАТО-а које се редовно изводе у Источној Европи.

„Срем 2014“: највеће заједничке вежбе оружаних снага Русије (у предњем плану) и Србије у новијој историји. Извор: AP.

С друге стране, маневри НАТО-а, укључујући и недавно изведену војну вежбу на Балтику, оријентисани су на увежбавање и реализацију сценарија одбране од условног противника који напада споља. Није тајна да се за улогу таквог противника по правилу бира Русија, утолико пре у садашњим условима заоштравања геополитичке конфронтације око Украјине.

Стога је сценарио војне вежбе „Срем 2014“ ближи стварности. Он полази од тога да у данашње време главна опасност за мир и безбедност не потиче у толикој мери од конкретних држава, колико од паравојних групација које могу да дејствују у било ком делу света, па и на стратешки важном подручју Балкана и у другим регионима глобалне „линије нестабилности“. У том смислу су одреди „Исламске државе Ирака и Леванта“ најочигледнији, али никако не и једини пример.

И НАТО и ОДКБ

А сада обратимо пажњу на чињеницу да су се на српском терену фактички пресекли маневри са учешћем Русије и САД. Та чињеница делује посебно индикативно, јер сведочи о покушајима садашњег руководства Србије да принципе своје политике, у највећој могућој мери усмерене на достизање подједнаке трговинско-економске удаљености и од Европске уније и од Русије, пренесе и на војнополитички терен у оквиру конфронтације између НАТО-а и Русије.

Саставни део поменуте концепције представља маневрисање између двају водећих војнополитичких блокова на евроазијском простору, тј. између НАТО-а (на челу са САД) и ОДКБ (на челу са Русијом). Србија од априла 2013. има статус посматрача у Парламентарној скупштини Организације Уговора о колективној безбедности (ОДКБ). То јој ипак није сметало да први пут у својој новијој историји пошаље репрезентативну делегацију Министарства одбране на челу са министром Братиславом Гашићем у Велс на септембарски самит НАТО-а, на коме је главна тема била „руска претња“.

Доста су рискантни покушаји Србије да од себе направи мост за одржавање веза између Истока и Запада.

Као правна основа за сличне покушаје грађења односа са НАТО-ом напоредо са јачањем војнотехничке сарадње са Русијом служи искуство учешћа Србије у заједничким акцијама са НАТО-ом у оквиру програма „Партнерство за мир“, чији циљеви формално нису у супротности са интересима Русије. Међутим, у данашњим условима, када се кривицом Запада обуставља војнотехничка сарадња између Брисела и Москве, доста су рискантни покушаји српских власти да од своје земље направе мост за одржавање оваквих веза.

Наиме, у потезима Београда примећују се и реминисценције југословенске стратегије Покрета несврстаних као полигона за успостављање глобалне сарадње између Истока и Запада. Међутим, СФРЈ је по свом утицају у свету далеко превазилазила садашње могућности Србије. Зато политика српског руководства усмерена на истовремени развој сарадње и са НАТО-ом и са Русијом у контексту заоштравања украјинске кризе помало личи на блеф, на хазардерско подизање улога ради стицања материјално-техничке и морално-политичке користи од обеју страна у глобалној геополитичкој конфронтацији.

Нема сумње да су на потезе српског руководства утицали добри резултати недавне посете председника Русије Владимира Путина Београду, мада би решавање војнотехничких питања пре требало приписати ранијој посети руског министра одбране Сергеја Шојгуа.

Што се пак тиче потенцијалног резултата садашње политике Србије у војној сфери, теоретски се може догодити да он буде позитиван. Па ипак, тај резултат неће много зависити од саме Србије. Судећи по доступним информацијама, Русији одговара садашњи формат прогресивног развоја војне сарадње са Србијом. Чак и сам сценарио вежбе „Срем 2014“ изгледа адекватно са гледишта војне концепције Русије.

Србији у овом случају опасност може претити са Запада. Питање је, наиме, колико дуго и у којој мери ће НАТО дозволити Србима да буду самостални. На самиту Г-20 у Аустралији, завршеном управо за време „предаха“ између маневара, није забележен некакав нови приступ Запада изградњи односа са Русијом. У тим условима српска игра подизања улога у војној сфери изгледа као још већи хазард, и још је већа вероватноћа да ће се она завршити ултиматумом Запада. Одговор на тај ултиматум ће подразумевати да се Београд мора коначно определити на чијој страни је Србија у садашњој геополитичкој конфронтацији.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“