Совјетско-фински рат: Снег, хладноћа и заборав

Митраљезац Црвене армије у снеговима Карелије. Иако је температура веч на почетку рата пала на -30, совјетско руководство је планирало да кампању оконча за пар недеља. Извор: РИА „Новости“.

Митраљезац Црвене армије у снеговима Карелије. Иако је температура веч на почетку рата пала на -30, совјетско руководство је планирало да кампању оконча за пар недеља. Извор: РИА „Новости“.

Совјетско-фински рат, у Финској и на Западу познатији као „Зимски“, који је био и својеврсни финале Руског грађанског рата и крвава увертира за Велики отаџбински рат, обележили су снег, хладноћа и — заборав.

Совјетско-фински рат 1939-1940, познатији у Финској и на Западу као Зимски рат, савременици су прогласили „заборављеним“ убрзо по његовом окончању. У контексту Другог светског рата совјетско-фински конфликт, заједно са свим питањима која су из њега проистицала, заиста је у извесном смислу потиснут у други план. Тема Совјетско-финског рата постала је популарна само међу онима којима добро дође свака прилика да искритикују „тоталитарни режим“ и да му се наругају због „неуспеха“. Питање је, међутим, у којој мери је то заиста био неуспех. И да ли је уопште био неуспех?

Територијални уступци Финске Совјетском Савезу после Московског мировног договора (март 1940), којим је окончан Совјетско-фински рат. После Другог светског рата Финска је морала СССР-у да преда и свој излаз на Арктик. Кликните за већу верзију.

Као формални повод за почетак Совјетско-финског рата послужио је такозвани „Мајнилски инцидент“, који се догодио 26. новембра 1939. Тада је, судећи по совјетској верзији догађаја, финска артиљерија са положаја на подручју села Мајниле испалила седам пројектила на совјетску територију. У том нападу је погинуло четири и рањено девет совјетских војника. Истог дана се совјетско руководство обратило влади Финске са званичном протестном нотом. Фински граничари су упорно тврдили да је према њиховим информацијама тог дана заиста отворена ватра, али не са финске, него са совјетске територије. Стране нису успеле да се сложе по том питању, и 29. новембра је СССР прекинуо дипломатске односе са Финском, а већ наредног јутра, 30. новембра, совјетске трупе су добиле наређење да започну борбена дејства. Истог дана је и председник Финске Киести Калио објавио рат СССР-у.

Под окриљем брижне империје

Совјетски Савез је званично формулисао циљ рата као осигурање безбедности Лењинграда, док су западне земље подозревале да је прави циљ заузимање територије Финске и њена совјетизација. Ти страхови су били у складу са расположењем совјетске армије. Наиме, совјетски војници нису ишли у Финску као освајачи, него као пријатељи финског народа и његови ослободиоци од јарма спахија и капиталиста.

Поставља се питање када је и због чега Финска заиста постала непријатељ Совјетском Савезу. И зашто је тај рат био потребан Финској? У тражењу одговора на то питање потребно је вратити се на сам почетак стицања финске државности.

Швеђани су од 12. века почели да освајају земље које су од давнина припадале финским племенима (имају се у виду племена Сум и Јем, као и западна карелска племена). Три крсташка похода су извршена на те територије. Покорена племена, која тада још нису била организована као финска народност, том приликом су покатоличена. Инвазију Швеђана и крсташа зауставили су житељи Новгорода. Са њима су Швеђани 1323. склопили мировни споразум у Нетеборгу.

Од тог доба су финским земљама владали шведски феудалци. У рукама Швеђана била је концентрисана сва административна и судска власт. Финци нису имали никакав облик аутономије, чак ни културне: сви образовани слојеви становништва говорили су само и искључиво шведски, који је био званичан језик, док је фински третиран као језик „простих људи“. Финска је 1577. добила статус Велике кнежевине и сопствени грб, али положај Финаца је остао исти.

Тако је било све до 1809, када је у историји Финске почела „руска“ етапа. Финска је ушла у састав Руске Империје по мировном споразуму у Фредриксхаму, којим је завршен Руско-шведски рат.

Финкиње прве са правом гласа

По указу руског императора финске жене су 1906. прве у целој Европи добиле право гласа на изборима.

За нешто више од сто година Руска Империја је некадашњу шведску провинцију претворила у аутономну државу са сопственим органима власти, сопственом валутом, поштом, царином, па чак и армијом. Све руководеће положаје у Великој кнежевини Финској, изузев функције генерал-губернатора, заузимали су Финци. Сви прикупљени порези остајали су у Кнежевини, а фински је проглашен за званични језик, напоредо са шведским. Престоница Империје се трудила да се не уплиће у послове Кнежевине, и у том циљу је чак забранила Русима да емигрирају на финску територију. У таквим условима се унутар Руске Империје формирала административна граница са Финском. Поред тога, Кнежевини је 1811. дата руска Виборшка губернија, формирана од територија које су припале Русији по мировним споразумима са Шведском из 1721. и 1743. Тада је граница Финске дошла готово до саме престонице Империје, Санкт Петербурга (в. карту).

Број становника Кнежевине је у том периоду порастао са 860 хиљада (колико их је било 1810) на готово три милиона (1910). У то време је фински народ скупио довољно ресурса да би могао гајити идеју о сопственом националном идентитету и независности. Згодна прилика се указала 1917, када је после Октобарске револуције парламент Финске прогласио независност од РСФСР. Независност Финске је исте године признала и совјетска власт.

Бреме самосталности

Међутим, већ у јануару 1918. и у самој Финској је почела револуција, која је затим прерасла у грађански рат. За разлику од Совјетског Савеза, где су победили „црвени“, у Финској варијанти те конфронтације победили су „бели“, и то уз помоћ 15 хиљада немачких војника. После тога су у земљи почеле масовне репресије. Оне су се нарочито дотакле руског становништва Финске. Финци су у појединим областима убијали све житеље руске националности: официре, раднике, жене, старце и децу.

То, међутим, није било довољно да се оконча рат у Финској. У историјским документима из овог периода сачувана су сведочанства о томе како су по читавој земљи брзо почеле да се шире идеје финског ултранационализма и русофобије. Испоставило се да им независност није довољна. Финска елита је, наиме, хтела да реализује идеју о „Великој Финској“, и то заузимањем дела совјетске територије.

Те 1918, некадашњи руски, а сада фински генерал Карл Густав Емил Манерхејм јавно је обећао да ће припојити Финској Источну Карелију. Он је био један од најбољих питомаца Николајевског училишта за коњичке официре и учесник Руско-јапанског рата. У руској армији је Манерхејм доспео до чина генерал-лајтнанта. Чим је Финска стекла независност он је напустио руску армију и отишао у отаџбину. Убрзо је постао главни командант „белих“ у грађанском рату.

Пловећи тенкови ступају на сцену

Совјетско-фински рат је остао запамћен и по првој борбеној примени совјетских пловећих тенкова на води. Тенкови Т-37 и Т-38, наоружани једним митраљезом калибра 7,62 mm и са посадом од два човека, форсирали су водене препреке по леду, а у неким ситуацијама су и пловили кроз воду.

У пролеће 15. марта 1918. усвојен је такозвани „Валенијусов план“ по коме су Финци намеравали да заузму руске земље до линије Бело море – Оњешко језеро – река Свир – Ладошко језеро. Поред тога, требало је да Финској припадну и област Печенге, па чак и Колско полуострво (в. карту).

Хелсинки је 15. маја објавио рат Совјетској Русији и тако је почео први совјетско-фински рат, који је завршен 1920. потписивањем мировног споразума у Тартуу. И поред тога што је финска армија поражена, Совјетска Русија је према споразуму уступила Финској област Печенге, Западну Карелију до реке Сестре, западни део полуострва Рибачиј и велики део полуострва Средњи.

Али све то ипак није било довољно. Формирањем партизанских одреда на територији совјетске Карелије 1921. је почео други совјетско-фински рат. Совјетске трупе су средином фебруара 1922. ослободиле заузете територије, а 21. марта је потписан споразум о неприкосновености граница.

У потрази за компромисом

После тога Финска више није испољавала жељу да самостално напада СССР. Млада држава је имала најчвршће везе са Немачком, што јој је обезбедило победу „белих“ у грађанском рату, тако да је и Манерхејм рачунао на помоћ Немачке када је крајем 1930-их постао најутицајнији човек у Финској. Он је још 1935. посетио Берлин, где је преговарао са Герингом и Рибентропом, и договорио се са њима да у случају рата Финска стави своју територију на располагање немачким трупама. Немачка страна је заузврат обећала Финској Совјетску Карелију.

Совјетски Савез и Финска су 1932. склопили споразум о ненападању. Совјетско руководство је знало за територијалне претензије Финске и није намеравало да их игнорише, али је било спремно за уступке и хтело је да реши то питање мирним путем. Москва је током 1938. и 1939. предлагала размену територија, споразум о узајамној помоћи, заједничку одбрану Финског залива и куповину или изнајмљивање финске територије ради размештања војне базе. Хелсинки је све предлоге одбио. Преговори су на крају доспели у ћорсокак и 26. новембра се догодио „Мајнилски инцидент“. 

Замрзнута офанзива

Совјетско руководство је планирало да војну кампању оконча за пар недеља. У Карелији је снег већ био до појаса, а температура се спуштала и до минус 30. Па ипак, нико у команди Црвене армије није размишљао о томе да рат може потрајати.

Борци Црвене армије у артиљеријском нападу на утврђене финске положаје на „линији Манерхејма“. Извор: РИА „Новости“.

Ратни план је предвиђао вођење борбених дејстава у три правца. Први и главни правац је био директан пробој линије финске одбране у правцу Виборга. Други је био централни део Карелије, где је територија Финске по географској ширини била најужа. Планирано је да се борбена дејства воде на Крајњем Северу изнад Поларног круга, у Лапонији, како би се спречили контранапади и десанти западних савезника Финске из правца Баренцовог мора (в. карту).

Испоставило се да је главна препрека у офанзиви совјетских трупа била такозвана „Манерхејмова линија“, тј. комплекс одбрамбених објеката између Финског залива и Ладошког језера. Она се састојала од неколико нивоа бетонских бедема и утврђења на којима је било размештено тешко наоружање. Цео децембар 1939. совјетске јединице су жестоко, али безуспешно нападале Манерхејмову линију. Истовремено се у финској штампи формирала представа о суровим и непоштедним завојевачима, који су опијени „традиционалном руском великодржавношћу“ и који газе Финску „под заставом комунистичког терора“.

Западне силе, у чију помоћ се Финска много уздала, углавном су јој помагале наоружањем и муницијом. Енглеско-француске снаге су правиле планове за војну интервенцију против Совјетског Савеза, али ти планови ипак нису били реализовани због опасности да СССР у том случају уђе у Други светски рат на страни Немачке. И поред тога је у борбама на страни Финаца учествовало преко 11 хиљада добровољаца из Шведске, Норвешке, Данске, САД и других земаља.

Рат који је обележила зима: марш бораца скијашког батаљона финске армије. Извор: РИА „Новости“.
Од „буђоновке“ до „ушанке“

Испоставило се да у условима сурове зиме стандардна униформа црвеноармејаца (чизме, шињели и капе „буђоновке“) није била довољна. Прича се да је Стаљин, када је требало хитно решити питање недостатка капа „буђоновки“ на минус 40 степени, предложио да се уместо њих користи капа „ушанка“ (шубара са наушницама), коју је сам он волео да носи у зимском периоду. Тада се та капа звала „нансенка“ или „нансеновка“, по презимену познатог норвешког истраживача Северног пола Ф. Нансена. Капа „ушанка“ је у рату 1939-1940. постала део униформе совјетског војника.

Црвена армија је у рату против Финске почетком 1940. фактички трпела пораз. Међутим, 7. јануара је на чело трупа које су вршиле офанзиву на „Манерхејмову линију“ постављен командант армије Семјон Тимошенко. Његова армија је добила појачање у артиљерији, и то је оно што је недостајало у децембарским биткама. Са мора се борбеним дејствима придружила Балтичка флота, а совјетска авијација је интензивирала нападе на финске градове.

Крајем фебруара и почетком марта 1940. пробијена је „Манерхејмова линија“. Совјетска армија је заузела Виборг. После тога финска армија више није могла својим снагама да задржи совјетске трупе. Темпо офанзиве је био такав да су совјетски тенкови за неколико дана могли ући у Хелсинки, после чега би постављање просовјетског руководства било само питање времена. Због тога је Финска понудила мировне преговоре не чекајући енглеско-француску интервенцију против СССР-а. Тако је 12. марта 1940. склопљен мир, по коме је Финска уступила СССР-у отприлике десети део своје територије и обавезала се да неће учествовати у коалицијама против Совјетског Савеза. (Она је врло брзо прекршила ту обавезу, када је ушла у Други светски рат на страни Немачке.)

Победа или пораз?

Совјетско-фински рат 1939-1940. фактички је био наставак двају совјетско-финских ратова, а они су опет били наставак Руског грађанског рата 1918-1922. Не може се рећи да је совјетска страна у том рату постигла потпуни успех или потпуни неуспех. Коначан одговор на питање ко је заправо победио у том рату зависи од критеријума на основу којих се даје одговор.

У складу са мировним споразумом совјетско-финска граница је одмакнута 150 km од Лењинграда, а пре рата је пролазила само 18 km од престонице. По мишљењу појединих историчара, управо та чињеница је у великој мери помогла да хитлеровци не заузму град за време Великог отаџбинског рата. То значи да је званични циљ СССР-а у том рату, тј. осигурање безбедности Лењинграда, постигнут. Поред тога, постао је безбеднији и Мурманск, иначе важна стратешка лука, с обзиром да је СССР добио потпуну контролу над Ладошким језером.

Историја се понавља?

СССР је 14. децембра 1939. искључен из Лиге народа (тадашњег аналога Организације Уједињених нација) за „изазивање рата“ против Финске. Међутим, сама та организација је већ 1946. престала да постоји.

Совјетски Савез је добио укупно 40 хиљада квардратних километара територије (в. карту) и 95 милиона рубаља од Финске као компензацију за уништену опрему и имовину, а такође 350 морских и речних транспортних средстава, 76 локомотива и по 2 хиљаде вагона и аутомобила.

Међутим, цена свих тих достигнућа била је веома висока. За 105 дана рата на страни Финске је по садашњим прорачунима погинуло 26 хиљада људи, а рањено је око 40 хиљада. Из материјала званичне публикације Министарства одбране РФ под називом „Печат тајности је скинут“ види се да су губици совјетске армије били далеко већи. У Црвеној армији је погинуло и нестало без трага 79.427 људи, а 188.476 људи је рањено или је задобило промрзлине.

Други негативан резултат рата за СССР био је тај што је у руководствима многих земаља створена слика о слабости Црвене армије. Са друге стране, слабе тачке совјетских трупа нису видели само њихови потенцијални противници, него и њихови команданти. Армија је стекла ратно искуство у суровим климатским условима и научила да боље процењује снагу непријатеља. Ближио се напад нациста и њихових савезника на СССР (22. јун 1941) и та искуства су била важнија него икада.

Са нацистима у „Наставку рата“

Карл Густав Манерхејм и Адолф Хитлер, 1942. Извор: РИА „Новости“.

Резултат Совјетско-финског рата 1939-1940. био је један од фактора који су утицали да Финска у Другом светском рату учествује на страни сила Осовине, јер је на тај начин намеравала да одузме СССР-у територије све до „границе трију превлака“ (Карелске, Олоњецке и Беломорске). Тиме се објашњава и нарочито активно учешће финских трупа у Опсади Лењинграда.

У финској историографији се учешће Финске у Другом светском рату на страни нацистичке Немачке назива „Наставак рата“ („Jatkosota“) и оправдава се довођењем у везу са Зимским ратом. Поједини западни историчари су чак склони да Совјетско-фински рат 1939-1940. приказују као део Другог светског рата, али у совјетској и руској историографији он се третира као засебан локални конфликт између двеју земаља, који је у неком смислу био логичан наставак нерегулисаног територијалног спора из доба формирања Совјетске Русије.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“