Зашто Чечени ратују за проруске добровољце на истоку Украјине?

Стингер, Апти и Ваха. Фотографија: Марина Ахмедова.

Стингер, Апти и Ваха. Фотографија: Марина Ахмедова.

Позната руска новинарка Марина Ахмедова боравила је у гарнизону чеченског батаљона „Смрт“ у једном насељу које контролише самопроглашена Доњецка Народна Република (ДНР). Ова добровољачка јединица састоји се од чеченских војних лица и полицајаца који више нису у редовној служби. Припадници батаљона објашњавају зашто Чечени помажу проруским снагама у Украјини.

Према незваничним подацима, један од задатака чеченског батаљона „Смрт“ је ликвидација Исе Мунајева, Чечена који је емигрирао у Европу за време друге војне кампање у Чеченији и сада у украјинском војном конфликту учествује на страни Кијева. Новинарка је поразговарала са четворицом бораца овог батаљона. Двојица су јој открила само надимке: Генерал и Стингер, а друга двојица су рекла своја права имена: Апти и Ваха.

„Ми смо дошли овамо да ослобађамо људе“, каже Стингер. И не чекајући да поставим питање наставља: „Од кога? Од украјинских казнених експедиција! Свевишњи је сведок онога што ми овде радимо. Ми ратујемо као што други играју компјутерску игрицу. Рат је наш живот. Наш батаљон 'Смрт' је део већег батаљона 'Бедем' ('Оплот') и потчињава се директно Захарченку.“

Доњецка Народна Република је чекала Чечене, звала их је у помоћ. А Чечени су народ који уме да ратује.

Стингер

Русија и Чеченија

„Народ Чеченије је изабрао Русију“, каже Ваха.

„Али Чечени су ратовали против Русије“, почињем ја.

„Тачно тако“, одговара Стингер.

„У два чеченска рата погинуло је много цивила...“

„Шта желите да питате?“, поново се убацује Стингер. „Зашто смо ми после свега тога за Русију? Ја, Ваха и Апти смо били деца када је почео први чеченски рат. Правили смо запаљиве коктеле, залетали се на тенкове и убацивали коктеле кроз отвор у кабину. Веровали смо да тако бранимо отаџбину. Ми смо победили у том рату и приморали Русију да повуче трупе 1996.“

„Али после тога, када смо стекли независност, дешавало се исто што се сада дешава овде“, каже Ваха. „Разне групације и кланови су ратовали једни против других. Народ је живео веома лоше...“

„Све је врло просто“, објашњава Стингер. „Русија је после другог рата поступила коректно. Није нас понижавала, није демонстрирала да је она победница, није ограничавала чеченски језик, нашу веру и традицију. Данас је Грозни најлепши град. Русија је учинила све да стабилизује нашу економију.“

Батаљон „Смрт“ је део већег батаљона „Бедем“ („Оплот“) и потчињава се директно Александру Захарченку, председнику ДНР. Фотографија: Марина Ахмедова.

Кад би Рамзан [Кадиров] наредио, цела Чеченија би била овде [у Донбасу]. Али он засада одвраћа Чечене од тога.

Апти

„Има Чечена који су подржали Кијев“, каже Апти. „Само што ми њих не сматрамо за Чечене. То су изроди. Људи као што је Иса Мунајев побегли су из Чеченије за време другог рата. Басајев и Хатаб су њихови, они су кренули у други регион Русије, у Дагестан, а онда су побегли. Због њих су наши рођаци и пријатељи погинули. Власт је за време независности дата њему и њему сличнима. И шта су они направили од Чеченије? Шта? А ми више немамо браћу и сестре...“

„Нећете наћи ниједног човека у Чеченији који није изгубио брата, сестру, рођаке“, каже Ваха. „Ми их се сваког дана сећамо са болом и огорченошћу.“

„Да ли сте опростили Русији?“, питам их, и у соби за столом настаде тајац.

После првог [чеченског] рата народ је сам схватио да се без Русије не може. Народ је схватио да је Русија једини ослонац муслиманског света.

Стингер

„После првог рата народ је сам схватио да се без Русије не може. Народ је схватио да је Русија једини ослонац муслиманског света. Ми смо признали Русију да бисмо преживели. Ја лично сам опростио Русима све“, најзад одговара Стингер. „Сигурно знам да је и он опростио“, показује на Аптија. „И он је опростио“, показује на Ваху. „Ја сам држављанин Русије. Ми ништа не замерамо Русији. Ми њу волимо. Али знате коме ми нисмо опростили и нећемо опростити? Онима који су почели други рат. Свим тим Басајевима, Хатабама и Мунајевима.“

Доњецка Народна Република

„Русија никад није ратовала против ислама“, каже Ваха. „А Европа јесте. И сада је она послала Кијеву човека као што је Иса Мунајев.“

„И плаћа му да прича празне приче“, убацује се Стингер. „Он тврди да уз себе има петсто Чечена, али то су глупости. Нема их више од двадесет.“

„Откуд знате?“, питам ја.

„Ми смо војни обавештајци“, одговара Стингер. „Зашто се ви толико чудите што ми ратујемо за Доњецку Народну Републику? Не чуди вас што Пољаци, Белоруси и Естонци ратују као плаћеници на страни Кијева. Доњецка Народна Република је чекала Чечене, звала их је у помоћ. А Чечени су народ који уме да ратује.“

„Да ли сте овде по наредби Рамзана Кадирова?“

„Ми овде нисмо по Рамзановој наредби“, одговара Апти. „Тачно је да смо раније били у активној служби. Сви смо ми ратни ветерани, и сви смо се повукли из активне службе. Наш батаљон је добровољачки. Нас нико не плаћа. Кад би Рамзан наредио, цела Чеченија би била овде. Али он засада одвраћа Чечене од тога.“

„Зашто смо овде? Зато што Украјина без икакве контроле бомбардује мирно становништво Донбаса системима ‘Град’. Сви смо ми прошли кроз то. И умећемо да помогнемо, уверени смо у то, да се овде заведе ред“, тврди Стингер. „Не због новца, нити због награда. Кунем се Алахом! Нико нам ништа не плаћа. Можда ће нас наш лидер некако наградити кад се вратимо кући. Углавном, ми ћемо овде допринети да Новорусија има своју химну, и да људи овде и даље говоре руски. Можда данас ни ми не бисмо марили за Донбас да није било рата у Чеченији... Али ми смо данас овде, и ја сам искусан ратник. Само што плачем када видим ово безакоње, када се бомбардују школе, болнице и стамбене зграде.“

„Русија никад није ратовала против ислама. А Европа јесте.

Ваха

„Због чега смо отворили ‘врућу линију’?“, наставља Стингер. „Да бисмо добијали оперативне информације. Знате ли шта каже 90% оних који телефонирају? Дајте хлеба... Народ је овде гладан. Ми смо кроз то прошли, ми знамо шта је то глад. Када одемо на терен, поделимо у селима по сто, сто педесет гајби хлеба.“

„А одакле вам новац за помоћ?“

„Од куће, наравно“, осмехује се Стингер. „Из Чеченије.“

„Ми никада нисмо сматрали да су Украјинци храбри ратници“, каже Апти. „Испоставило се да смо били у праву. Они се масовно предају. У Иловајску је три хиљаде Украјинаца бежало од нас. Али ми не желимо да нас се народ боји. Ми желимо да нас се непријатељи боје.“

„А јесу ли вам Украјинци прави непријатељи?“

„Они који пуцају у житеље Донбаса већ су нам непријатељи.“

„Шта ви овде конкретно радите?“, питам их.

„Излазимо на прву линију фронта“, каже Апти. „Одлазимо и на Доњецки аеродром. Овде у гарнизону претоварамо опрему, одмарамо се и развозимо хлеб.“

... На вежбалишту гарнизона окупља се батаљон „Смрт“ на постројавање. Апти и Ваха стају у средину. Иза њихових леђа види се јесење дрвеће. Види се и језеро. Седа магла над њим заклања супротну обалу. Стингер као навијен јури по вежбалишту и командује. Са подигнутим кажипрстом узвикује: „Алаху акбар!“. Много руку се подиже увис. „Алаху акбар!“, одговарају сви углас. И тако три пута. Иза свих осталих стоји Генерал. Магла се полако шири и као да му подупире леђа. А он се осмехује.

Руски текст на порталу spektr.delfi.lv.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“