У Минску ће се разговарати о примирју, а не о миру

Председници Украјине и САД, Петар Порошенко и Барак Обама, разматрали су могућност и формат минских преговора током свог септембарског сусрета у Вашингтону. Извор: Reuters.

Председници Украјине и САД, Петар Порошенко и Барак Обама, разматрали су могућност и формат минских преговора током свог септембарског сусрета у Вашингтону. Извор: Reuters.

У Минску ће се 12. децембра одржати нова рунда мултилатералних преговора о регулисању конфликта у Украјини. Експерти сматрају да су стране заинтересоване за смањење интензитета борбених дејстава, али упозоравају да се нису стекли услови за постизање договора о успостављању правог мира.

Може се рећи да је и само одржавање ових преговора велики успех. Подсећамо да је Петар Порошенко одбијао да пошаље делегацију у Минск на преговоре са представницима проруских добровољаца уз посредовање Русије и ОЕБС-а, сматрајући да је боље водити преговоре са Русијом у Женеви уз посредовање САД и ЕУ. Москва, међутим, није прихватила такав формат, подсетивши да она није страна у конфликту. Тек је разговор са потпредседником САД Џозефом Бајденом приморао Порошенка да промени став и прихвати мински формат. Па ипак, украјинске власти одбијају да третирају добровољце као страну у конфликту и као партнере у преговорима. „Постоје три стране. То су Русија, Украјина и ОЕБС. Оне се спремају за одржавање ових преговора, а белоруска страна је спремна да обезбеди све неопходне услове за преговоре тростране контакт-групе“, изјавио је председавајући Савета за националну безбедност и одбрану Украјине Андреј Лисенко.

Још је рано говорити о решавању конфликта. Ситуација се током последњих месеци толико заоштрила да ће странама бити тешко чак и да се врате на испуњавање минских споразума потписаних 5. септембра 2014. „У међувремену су стране учиниле много тога чиме су ти споразуми прекршени. Кијев је повукао из Донбаса државна предузећа и структуре, прекинуо је исплату пензија тамошњим пензионерима, одустао од закона о посебном статусу (чак и у редукованој варијанти), тако да је нејасно како је могуће после таквих потеза вратити се на потписане споразуме. Према томе, није искључено да ће стране само покушати да предузму мере како се не би допустило продубљивање конфликта уочи предстојеће зиме“, каже Сергеј Маркедонов, доцент Руског државног универзитета друштвено-хуманистичких наука (РГГУ) и један од водећих руских стручњака за постсовјетски простор.

Кључни проблем који омета постизање компромиса јесте недостатак поверења међу странама у конфликту. „Партнери треба да буду способни за постизање договора, а украјинске трупе су прекршиле примирје готово 3 хиљаде пута“, каже Владимир Рогов, председник Комитета за државну изградњу Новорусије. „Они нису поштовали чак ни ‘Дан тишине’ који су сами одредили, а изабрали су да тај дан буде 9. децембар јер је тада у Украјину допутовала мисија ММФ-а“.

Ситуација на фронту (прелазак из фазе офанзивних операција у фазу позиционог ратовања) на први поглед треба да допринесе покретању преговарачког процеса. „Засада, међутим, не постоји комплексно разумевање, не постоји ‘мапа пута’ за излазак из ове ситуације. Према томе, ја не очекујем велики напредак у Минску, јер су ставови сукобљених страна остали непромењени“, каже Сергеј Маркедонов.

Тврде позиције

Петар Порошенко поставља веома строге услове. „Треба да буду поништени псеудоизбори одржани 2. новембра на територијама које контролишу терористи, и треба да почне припрема за организовање локалних избора у складу са украјинским законима“, изјавио је украјински председник. Проруским добровољцима се фактички поставља предуслов да одустану од суверенитета.

Истовремено Запад тражи од Русије да изврши притисак на представнике република и примора их да прихвате те услове, али Москва то одбија. „Какве користи ће Москва имати од таквог притиска?“, пита се Сергеј Маркедонов. „Притисак треба вршити у корист сопствених интереса, а не са циљем да се ти интереси погазе и да се обезбеди сопствени пораз. Највише што се може очекивати од Москве јесте да изврши притисак да се смањи интензитет конфликта и да се проруски добровољци приморају на учешће у преговарачком процесу.“

Треба имати у виду да ће чак и тај умерени притисак Москве изазвати незадовољство руководства самопроглашених република. „Поједини представници руске елите мисле да ће и даље моћи да живе у свом лагодном, безбедном и удобном свету, који подразумева путовања и имовину у иностранству. Време је да схвате да тај свет више не постоји и да га више неће бити“, каже Владимир Рогов.

Можда би Москва уложила више напора у убеђивање проруских добровољаца да попусте када би Кијев био спреман да узме у обзир став Русије. Владимир Путин редовно говори о томе како Москва види Донбас као део јединствене Украјине, али као федеративне државе, у којој ће регионима бити гарантовано право на сопствену економску, социјалну и културну политику. Међутим, Петар Порошенко, који је по речима министра спољних послова РФ Сергеја Лаврова „главни партнер Русије у Кијеву“, не жели да спроведе праву децентрализацију Украјине.

„Он у овом тренутку није самостални лидер у својој земљи, као што су, рецимо, Путин, Лукашенко и Назарбајев, или као што је био Гејдар Алијев, који је преговарао о Карабаху и потписао споразум 12. маја 1994. У Украјини постоји бар још један центар моћи, и то је Јацењук, а шире гледано постоји читаво јато мањих центара. И сви ти мањи центри су далеко радикалнији. Председник мора да се управља и према њима“, каже Сергеј Маркедонов.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“