Крваве лекције Првог чеченског рата

Руска војска је у Првом чеченском рату наишла на жесток отпор снага Дудајева. Извор: Игор Михаљов / РИА „Новости“.

Руска војска је у Првом чеченском рату наишла на жесток отпор снага Дудајева. Извор: Игор Михаљов / РИА „Новости“.

11. децембра 1994, пре 20 година, на територију Чеченије су ушле јединице руске армије које су имале план да за два сата заузму побуњену територију. Међутим, рат је био много крвавији и тежи него што је ико могао да замисли. Он је предодредио развој Русије годинама унапред. „Руска реч“ говори о узроцима и последицама тих догађаја.

После распада Совјетског Савеза ојачале су сепаратистичке тежње у аутономним републикама у саставу новоформиране независне државе, Руске Федерације. Оне су биле најизраженије у Чеченској Републици, која је, прогласивши независност, добила назив Чеченска Република Ичкерија. Њен самопрокламовани председник је био бивши генерал-мајор Џохар Дудајев.

Руски војници су пре тога већ напустили територију Републике, али су тамо остале огромне залихе оружја и технике. „У Чеченији је тада владало безвлашће. Заоштравање радикалног националистичког расположења у комбинацији са великом количином оружја већ је представљало опасност не само за цео Северни Кавказ, него и за успостављање младе демократије у Русији“, сећа се Иван Рибкин, председник Државне думе од 1994. до 1996, који је 1996. био на челу Савета безбедности РФ.

У Чеченији је тада владало безвлашће. Заоштравање радикалног националистичког расположења у комбинацији са великом количином оружја већ је представљало опасност не само за цео Северни Кавказ, него и за успостављање младе демократије у Русији.

Иван Рибкин
председник Државне думе од 1994. до 1996.

Руске власти су се прибојавале да би пример Чеченије могле да прате и друге аутономне републике.

За припрему војне операције било је потребно неколико месеци, али руководство земље је пожурило. Већ 11. децембра 1994. на територију Чеченије су са запада, севера и истока ушле руске јединице, које су имале план да за два сата заузму Републику, али су наишле на жесток отпор снага Дудајева.

Преговори

Говорећи о разлозима за избијања Првог чеченског рата не треба заборавити на нафту. Чеченија је, као регион у којем је лоцирана индустрија за прераду нафте, била унутрашња дефакто оф-шор зона унутар Русије. „У Чеченију је 1992. на прераду стигло преко 6 милиона тона сирове нафте. Притом се нафтни деривати уопште нису враћали државним предузећима. Производи прераде су били намењени приватним компанијама или за извоз. Може се претпоставити да су се сепаратисти издржавали на рачун руске нафте, али је вероватније друго објашњење: Чеченија је коришћена као оф-шор зона за избегавање плаћања пореза“, пише председник организације за заштиту људских права „Меморијал“ Александар Черкасов у књизи „Чеченија: Живот у рату“.

Први чеченски рат је код становника Русије појачао утисак да се земља распада. Време је показало да овај утисак није био оправдан, али је то био снажан фактор који је утицао на целокупан политички процес“.

Глеб Павловски, политиколог

По мишљењу Ивана Рибкина, Москва из још једног разлога није могла да дозволи независност Чеченије. Она је, наиме, постала неконтролисани регион, који је угрожавао националну безбедност Русије: „Дешавале су се провокације, отмице, невероватно велике пљачке новца, између осталог и из банака Русије помоћу фалсификованих докумената. А границе Републике се нису чувале.“

Међутим, тадашњи председник Врховног савета РФ Руслан Хазбулатов, који је 1994. био на челу мировне мисије у Чеченији, сматра да је војна интервенција могла бити избегнута. „Наговорили су ме да одем тамо са циљем рушења Дудајева са власти и практично смо у томе успели. Он је већ пристао на преговоре, али Кремљ се изненада одлучио за оружани напад.“

Мали победнички рат

Чеченија је, као регион у којем је лоцирана индустрија за прераду нафте, била унутрашња оф-шор зона унутар Русије.

Русија није имала јасне политичке и војне циљеве – то је био основни проблем прве чеченске војне кампање, сматра политиколог и директор „Фонда за ефикасну политику“ (једне од најзначајнијих организација за политички маркетинг у Русији 2000-их) Глеб Павловски. Током 1994. рејтинг председника је пао на само 3%. То је, према речима Павловског, и био главни мотив да се покрене рат. „Мали победнички рат“ требало је да повећа популарност Јељцина у друштву.

Међутим, Русија није успела брзо да угуши отпор сепаратиста војним путем. Руски тенкови су били изложени паљби из минобацача. Војници који су преживели пали су у заробљеништво.

Рат је трајао још годину и по дана. Након уласка у престоницу Чеченије Грозни и доласка појачања, руска војска је почела масовно „чишћење“. Водила су се борбена дејства уз коришћење авијације и артиљерије. Град је био потпуно уништен. Према проценама организације „Меморијал“, међу цивилним становништвом Чеченије у периоду од годину дана и 9 месеци број жртава је достигао 50 хиљада, док је међу припадницима руске војске погинуло 5 хиљада војника. Није познато какве су губитке претрпели побуњеници, приближна цифра је око 2700 људи. Као реакција на дејства Русије широм земље је дошло до таласа терористичких напада које су организовали побуњеници.

Симптом распада

Само током првих неколико месеци рата Чеченију је напустило преко 300 хиљада људи, склањајући се пред гранатирањима и бомбардовањем. Неки од њих су добили статус избеглица, а после рата су успели да се врате у Чеченију. Али већина је морала да почне живот испочетка.

Први чеченски рат је код становника Русије појачао утисак да се земља распада, сматра Павловски. „Време је показало да овај утисак није био оправдан, али је то био снажан фактор који је утицао на целокупан политички процес“, каже овај политиколог. „Друштвену свест је снажно потресла опасност од тероризма, који се називао чеченским, али је у суштини био међународни. Типичан пример су Шамил Басајев и његови терористички напади широм Русије. То је већ неколико година касније у друштву створило спремност за рат“, рекао је Павловски.

Први чеченски рат је завршен у августу 1996. Према споразумима, питање о статусу Републике је одложено на пет година. Русија је повукла своје снаге, али мир је трајао само три године, када је почео Други чеченски рат.