Вештина спасавања на бојном пољу: из историје руске војне медицине

Фјодор Јаковљевич Алексејев (1753-1824): Војна болница у Лефортову (Москва). Извор: РИА „Новости“.

Фјодор Јаковљевич Алексејев (1753-1824): Војна болница у Лефортову (Москва). Извор: РИА „Новости“.

У 17. веку војна медицина је у европским армијама била доста развијена, али у Русији није уопште постојала. Петар Велики је из корена променио ту ситуацију и руска војна медицина се тако брзо развијала да се већ у 19. веку издигла на сам светски врх. „Руска реч“ представља делатност војних лекара под чијим руководством су организоване фронтовске болнице и први пут на свету војницима рађене операције под анестезијом.

У Русији се војна медицина појавила знатно касније него у другим европским земљама. У 17. веку, када су армије европских краљева већ поседовале војне хирурге и покретне апотеке, припадници руских стрељачких јединица су се лечили углавном самостално, повезујући ране један другом и скупљајући лековито биље. То је било у време када се ратна вештина већ толико развила да је рањавање на бојном пољу постало масовна појава, а бројно стање у армијама се толико повећало да су санитарни губици услед болести постали уобичајени чак и у јединицама које нису дошле у додир са непријатељем.

Петар Велики је из корена променио ситуацију везану за војну медицину у Русији. Већ 1695, када је руска војска кренула у освајање турске тврђаве Азов, пратили су је бродови натоварени медицинском опремом, а из Москве су заједно са војском кренули лекари и апотекари. Почетком 18. века у армијским и морнаричким правилницима прописиване су инструкције за извођење санитарних акција и навођени су спискови медицинских препарата и инструмената који су неопходни у походима. Крајем 18. века схваћено је да вештина војног лекара има непроцењиву вредност у армији. Русија је водила ратове један за другим, и то у веома различитим условима. После сваке кампање војни лекари су описивали и кодификовали стечено искуство, а засебно су прављени специјални медицински атласи у којима су конкретна подручја описивана са санитарног гледишта.

Почетком 19. века војна медицина у Русији спадала је међу најефикасније у Европи. У току рата против Наполеона 1812. војни лекари су дејствовали као добро организовани систем. Одвожење рањеника са бојног поља, њихово размештање у пољским болницама, оперисање и рехабилитација организовани су на високом нивоу. Сав тај сложени механизам је створио Шкот Јаков Васиљевич Вили (Џејмс Вили). Он је служио у Русији, јер у Шкотској његов таленат није био на цени. Напори су уродили плодом и проценат мирнодопских губитака у руској армији средином 19. века је смањен на 10%. То је по данашњим мерилима огромна бројка, али је изузетно достигнуће за ондашње услове, када је у европским армијама од болести умирао сваки четврти војник.

Међу најистакнутије ученике руске школе војне медицине спада Н.И. Пирогов. Необично звучи, али је чињеница да будући геније војне медицине до своје 37. године није излазио на бојно поље, него је проучавао медицину искључиво теоријски. Он је у тишини свог кабинета радио на новим методама лечења рана које су омогућиле да се знатно смањи број ампутација. Пирогов је први употребио замрзнуте лешеве за моделирање различитих рана. То је његовим савременицима изгледало као светогрђе, али захваљујући тим огледима он је саставио анатомски атлас потпуно новог типа, без кога свој рад дуго није могао замислити ниједан војни хирург ни у Русији, ни на Западу.

Лекар, пионир хирургије под анестезијом и аутор револуционарног анатомског атласа Николај Иванович Пирогов (1810-1881). Извор: РИА „Новости“.

Пирогов је крајем 1840-их најзад испробао своје нацрте на терену. Он је у активној војсци на Кавказу извршио преко 10 хиљада операција. Готово у свим случајевима је користио етар са анестетичким дејством, што је била прва оперативна пракса такве врсте у свету. У време када је у енглеској флоти анестезија подразумевала чашу рума или ударац дрвеним чекићем по глави, у руску армију су увођени методи врло блиски данашњим, тј. медикаментозно успављивање пацијента пре операције. Уместо кабастих дрвених фиксатора руку и ногу Пирогов је предложио да се користе завоји натопљени штирком.

Своје звездане тренутке Пирогов је доживео за време Кримског рата. Он је 1855. у Севастопољу, који су тада под опсадом држали Енглези и Французи, организовао медицинску службу која је одлично функционисала. Први пут су рањеницима руке и ноге стављане у гипс, што је одмах знатно смањило број ампутација. Поред тога, Пирогов је први увео систем градације рањеника по тежини повреда: једни су оперисани на лицу места, у пољским условима, а други су превожени дубоко у позадину. Пирогов се захваљујући том искуству са пуним правом може сматрати оснивачем савремене теренске војне медицине. Његова достигнућа омогућила су руској војној медицини да се брзо подигне на виши ниво, тако да су уочи Првог светског рата и странци признавали да је она најбоља на свету.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“