Вештина спасавања на бојном пољу: из историје руске војне медицине

У Русији се војна медицина појавила знатно касније него у другим европским земљама. У 17. веку, када су армије европских краљева већ поседовале војне хирурге и покретне апотеке, припадници руских стрељачких јединица су се лечили углавном самостално, повезујући ране један другом и скупљајући лековито биље. То је било у време када се ратна вештина већ толико развила да је рањавање на бојном пољу постало масовна појава, а бројно стање у армијама се толико повећало да су санитарни губици услед болести постали уобичајени чак и у јединицама које нису дошле у додир са непријатељем.

Петар Велики је из корена променио ситуацију везану за војну медицину у Русији. Већ 1695, када је руска војска кренула у освајање турске тврђаве Азов, пратили су је бродови натоварени медицинском опремом, а из Москве су заједно са војском кренули лекари и апотекари. Почетком 18. века у армијским и морнаричким правилницима прописиване су инструкције за извођење санитарних акција и навођени су спискови медицинских препарата и инструмената који су неопходни у походима. Крајем 18. века схваћено је да вештина војног лекара има непроцењиву вредност у армији. Русија је водила ратове један за другим, и то у веома различитим условима. После сваке кампање војни лекари су описивали и кодификовали стечено искуство, а засебно су прављени специјални медицински атласи у којима су конкретна подручја описивана са санитарног гледишта.

Почетком 19. века војна медицина у Русији спадала је међу најефикасније у Европи. У току рата против Наполеона 1812. војни лекари су дејствовали као добро организовани систем. Одвожење рањеника са бојног поља, њихово размештање у пољским болницама, оперисање и рехабилитација организовани су на високом нивоу. Сав тај сложени механизам је створио Шкот Јаков Васиљевич Вили (Џејмс Вили). Он је служио у Русији, јер у Шкотској његов таленат није био на цени. Напори су уродили плодом и проценат мирнодопских губитака у руској армији средином 19. века је смањен на 10%. То је по данашњим мерилима огромна бројка, али је изузетно достигнуће за ондашње услове, када је у европским армијама од болести умирао сваки четврти војник.

Међу најистакнутије ученике руске школе војне медицине спада Н.И. Пирогов. Необично звучи, али је чињеница да будући геније војне медицине до своје 37. године није излазио на бојно поље, него је проучавао медицину искључиво теоријски. Он је у тишини свог кабинета радио на новим методама лечења рана које су омогућиле да се знатно смањи број ампутација. Пирогов је први употребио замрзнуте лешеве за моделирање различитих рана. То је његовим савременицима изгледало као светогрђе, али захваљујући тим огледима он је саставио анатомски атлас потпуно новог типа, без кога свој рад дуго није могао замислити ниједан војни хирург ни у Русији, ни на Западу.

Росијскаја газета. Сва права задржана.