Крвава недеља у срцу Империје

Иван Владимиров (1870-1947): Стрељање радника испред Зимског дворца 9. јануара 1905. године (1917).

Иван Владимиров (1870-1947): Стрељање радника испред Зимског дворца 9. јануара 1905. године (1917).

На данашњи дан пре 110 година, 9. јануара 1905. (22. јануара по савременом календару), неколико хиљада руских радника окупило се испред Зимског дворца у Санкт Петербургу са жељом да предају петицију императору Николају II. Уместо тога, на њих је отворена ватра и погинуло је неколико стотина људи. Овај догађај, који је недвосмислено покренуо ланац најдраматичнијих догађаја руске историје, био је само врх леденог брега социјално-политичких проблема Руске Империје.

Пре 110 година, у недељу 9. јануара 1905. (22. јануара по савременом календару), неколико хиљада руских радника окупило се испред Зимског дворца у Санкт Петербургу са жељом да преда петицију о побољшању услова живота (_serbianBeginIgnore_Петиция о рабочих нуждах_serbianEndIgnore_) императору Николају II. Раднике је предводио свештеник Георгиј Гапон, а скуп је организовала организација „Савез руских фабричко-заводских радника града Санкт Петербурга“.  Уместо тога, после покушаја пробијања полицијског кордона на ненаоружане раднике отворена је ватра и погинуло је неколико стотина људи.

Зашто се десио тако страшан догађај у самом срцу Империје?

Руска Империја је највећи процват доживела почетком двадесетог века. Освајачки походи у Средњу Азију су успешно окончани. Русија је 1897. демонстрирала свој утицај на међународној политичкој сцени када је заједно са Француском и Немачком приморала Јапанце да врате Кини полуострво Љаодунг које су заузели у рату 1894-95. Изгледало је да је Русија учврстила своје место међу великим светским силама.

Многи утицајни земљопоседници у нашем племству и њихови представници у бирократским круговима Петербурга отворено су говорили да у случају одласка сељака земља неће постати скупља, јер је познато да цена земље расте заједно са бројем становника. [...] А пожељно је да радници умиру од глади због тога што не могу да пронађу посао, јер тада је радна снага далеко јефтинија.

Сергеј Вите, предсетник Савета министара Руске Империје 1905—06

Међутим, иза лепо уређене фасаде скривала се све већа политичка и друштвена криза. Императорска породица и цареви најближи сарадници били су највећи руски земљопоседници и дефакто су се залагали за очување аграрно-сировинског карактера руске економије. Као што, на пример, руске власти почетком 21. века штите интересе нафтних и гасних компанија, тако је императорска власт штитила интересе великих земљопоседника. Конфликт интереса између земљопоседника и поборника модернизације руске економије све више се заоштравао.

Карактеристичан пример је била изградња Транссибирске железничке магистрале. Главни идеолог тог пројекта, министар финансија Сергеј Вите, представљао је интересе индустријалаца. Он је наглашавао да пруга сама по себи ништа не доноси, и да је за учвршћивање позиција Русије на руском Далеком Истоку неопходно населити регион. У ту сврху је припремио програм пресељавања сељака „малоземљаша“ из западних региона Русије у Приамурје, и тај програм је почео да дејствује на прелазу из 19. у 20. век. Сви који су одлучили да се селе добијали су попуст у железници, а Влада им је обезбедила медицинску и прехрамбену помоћ током целог путовања. У Сибиру су власти на рачун Министарства финансија закупљивале теретне бродове за превоз досељеника низводно по Амуру.

Вите је тим програмом намеравао да појача руски Далеки Исток и да истовремено смањи социјалну напетост у европском делу Русије помоћу одлива сељака беземљаша, којих је било веома много после укидања феудалне инстутиције руског кметства (1861). Међутим, земљопоседници су пружили снажан отпор пресељавању сељака, а највећи земљопоседници су били чланови императорске породице.

Земљопоседници су пружили снажан отпор пресељавању сељака беземљаша (потомака некадашњих кметова) на руски Далеки Исток, а највећи земљопоседници су били чланови царске породице.

„Моја идеја о пресељавању наишла је на отпор“, писао је Вите у својим мемоарима. „Многи утицајни земљопоседници у нашем племству и њихови представници у бирократским круговима Петербурга отворено су говорили да у случају одласка сељака земља неће постати скупља, јер је познато да цена земље расте заједно са бројем становника. Поред тога, биће мање и радне снаге, па ће и обрађивање земље морати више да се плаћа. А пожељно је да радници умиру од глади због тога што не могу да пронађу посао, јер тада је радна снага далеко јефтинија.“

Таква политика императорске власти није изазвала само пропаст планова за освајање руског Далеког Истока, него и огроман број сељачких буна које су биле угушене ангажовањем регуларне армије.

Неко време су унутрашњи проблеми маскирани спољнополитичким успесима. Међутим, после понижавајућег пораза Руске Империје у рату са Јапаном напетост у друштву је постајала све већа. Руско-јапански рат је избацио Русију из језгра светског капиталистичког система 20. века: Британска Империја и САД престали су да третирају Русију као озбиљну индустријализовану државу.

Руско-јапански рат је јединствен и по томе што је тада знатан део руског друштва гајио симпатије према противнику. Почетком 1905. је у Русији илегално пласирана брошура под насловом „Официрима руске армије“, где је писало: „Свака ваша победа прети Русији јачањем царског режима, а сваким поразом је све ближи тренутак ослобођења. Зато није ништа чудно што се Руси радују успесима наших противника.“

Како су пристизале вести о новим неуспесима руске армије, тако је и ситуација у земљи постајала све напетија, док најзад није осванула Крвава недеља.

Под притиском све већих народних немира Николај II издаје манифест „О усавршавању државног поретка“ којим се у Русији први пут уводи устав. „Уместо да умири масе, манифест је изазвао нове нереде“, присећао се генерал Антон Деникин. „Свуда су одјекивали покличи: Доле самодржавна влада која је изгубила поверење, доле локалне власти које је она поставила, доле војни врх, сва власт народу!“

На многим местима су се појавили Совјети (савети) радничких и војничких посланика и штрајкачки комитети. Званичне власти су изгубиле присебност. Губернатори су званично доносили одлуке које су формулисали штрајкачки одбори и војнички митинзи. „У целој позадини фронта посебно су правили нереде и дивљали морнари и војници који су се вратили из јапанског ропства, где их је обрадила јапанска пропаганда“, писао је генерал Деникин.

Власти су тек 1907. успеле да поврате поредак у земљи, али то је већ била друга Русија, Русија чији је велики део мрзело и презирао цара, његове најближе сараднике и армију. А тешка историјска искушења тек ће уследити.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“