Аушвиц: потресна сећања преживелих и њихових ослободилаца

Аушвиц је био познат по масовним убиствима, медицинским експериментима на људима и изради предмета од делова људских тела. Извор: ТАСС.

Аушвиц је био познат по масовним убиствима, медицинским експериментима на људима и изради предмета од делова људских тела. Извор: ТАСС.

27. јануара 1945. Црвена армија је под командом маршала Коњева ушла у највећи концентрациони логор Трећег Рајха. Russia Beyond објављује потресна сећања учесника и очевидаца тих догађаја.

Логор Аушвиц ослобађало је четири стрељачке дивизије Црвене Армије. Најближи логору били су борци 100. и 107. дивизије. У 100. дивизији био је и мајор Анатолиј Шапиро, чији је одред први стигао до капија Аушвица. Мајор Шапиро се сећа:

„У поподневним сатима тога дана ушли смо на територију логора, прошли смо кроз главну капију изнад које је стајао натпис обавијен бодљикавом жицом: 'Рад ослобађа'. У бараке се није могло ући без заштитне медицинске маске. Дрвени кревети на спрат били су пуни лешева. Испод кревета су се извлачили људи налик на полуживе костуре који су се клели да нису Јевреји. Малобројни преживели нису могли да поверују да су коначно слободни.“

У то време у Аушвицу је остало око седам хиљада логораша. Међу њима је била и заробљеница под бројем 74233 чије име није познато. Ово су њене речи:

„Одједном сам на путу у близини логора угледала силуете у белој и сивој одећи. Истрчала сам из бараке да видим ко то долази. Били смо пресрећни када смо видели да су то совјетски извиђачи. Дуго смо се поздрављали и љубили. Говорили су нам да не треба ту да останемо јер се још увек тачно не зна где је непријатељ. Удаљавали смо се на пар корака и поново смо се враћали.“

Генерал-лајтнант Василиј Петренко је 1945. командовао 107. стрељачком дивизијом и у логор је стигао убрзо после мајора Анатолија Шапироа. У мемоарима „Пре и после Аушвица“ овако описује своје прве утиске:

„Немци су 18. јануара извели све логораше који су могли да ходају. Оставили су само болесне и сувише слабе. Малобројни који су још могли да се крећу побегли су још док се наша армија приближавала логору. Наши су у логор упутили 108. и 322. санитетску јединицу и моју 107. дивизију. Санитет ове три дивизије је организовао купање логораша и њихову исхрану у пољским кухињама.“

Командир чете Василиј Громадски је такође међу првима стигао у Аушвиц и овако се сећа уласка у логор смрти:

„На капији је стајао катанац. Не знам да ли је то био главни улаз или неки споредни. Наредио сам војницима да скину катанац. Нигде никога није било. Када смо прешли двестотинак метара, угледали смо како нам у сусрет трчи око 300 логораша у пругастим затворским оделима. Били смо опрезни јер су нас упозорили да су Немци облачили логорашка одела. То су ипак били логораши. Људи су плакали и грлили нас. Причали су нам да су ту убијени милиони људи. Још увек се сећам да су нам рекли како је из Аушвица извезено чак 12 вагона пуних дечјих колица.“

После војника у логор су ушли дописници дивизијског листа 38. армије Ушер Маргулис и Генадиј Савин који су записали:

„Ушли смо у зграду од цигала и завирили у собе које су биле откључане. Прва соба је била пуна дечје одеће: на гомили су стајале хаљинице, блузице, панталонице и јакнице. На многима су се виделе мрље од крви. У другој су били сандуци пуни златних зубних протеза и круница. У трећој смо пронашли сандуке са одсеченом женском косом. На крају нас је логорашица која нас је провела кроз зграду довела у собу пуну женских ташни, абажура, фасцикли, новчаника и других предмета од коже. Рекла је: 'Сви ови предмети су направљени од људске коже'.“

Када је ослобођен логор Аушвиц, Григориј Јелисаветински је именован за новог команданта оближњег истоименог града Освјенћима. У писму жени од 4. фебруара 1945. он пише:

„У логору постоји дечја барака. У њу су довођена јеврејска деца, близанци различитог узраста. Немци су на њима, као на кунићима, вршили експерименте. Видео сам дечака од око 14 година коме су ради 'научних испитивања' убризгавали керозин у вене. Затим су му ампутирали део тела и послали у Берлин, у лабораторију. Дечаку су пресадили део тела друге особе. Сада је у болници, сав је у загнојеним ранама и мислим да му нема помоћи. У логору је и једна млада, веома лепа девојка која је после експеримената остала патуљастог раста. Чуди ме да сви ти људи нису потпуно полудели.“

У припреми чланка коришћени су документи руског Фонда Холокауст“, мемоари В. Петренко Пре и после Аушвица“, „Преживела сам Аушвиц“ К. Живуљске, „Црна књига“ В. Гросмана и И. Еренбурга.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још: