Аушвиц: потресна сећања преживелих и њихових ослободилаца

Логор Аушвиц ослобађало је четири стрељачке дивизије Црвене Армије. Најближи логору били су борци 100. и 107. дивизије. У 100. дивизији био је и мајор Анатолиј Шапиро, чији је одред први стигао до капија Аушвица. Мајор Шапиро се сећа:

„У поподневним сатима тога дана ушли смо на територију логора, прошли смо кроз главну капију изнад које је стајао натпис обавијен бодљикавом жицом: 'Рад ослобађа'. У бараке се није могло ући без заштитне медицинске маске. Дрвени кревети на спрат били су пуни лешева. Испод кревета су се извлачили људи налик на полуживе костуре који су се клели да нису Јевреји. Малобројни преживели нису могли да поверују да су коначно слободни.“

Војници Црвене армије и ослобођени логораши, 1945.

Getty Images

У то време у Аушвицу је остало око седам хиљада логораша. Међу њима је била и заробљеница под бројем 74233 чије име није познато. Ово су њене речи:

„Одједном сам на путу у близини логора угледала силуете у белој и сивој одећи. Истрчала сам из бараке да видим ко то долази. Били смо пресрећни када смо видели да су то совјетски извиђачи. Дуго смо се поздрављали и љубили. Говорили су нам да не треба ту да останемо јер се још увек тачно не зна где је непријатељ. Удаљавали смо се на пар корака и поново смо се враћали.“

Црвеноармејци и деца Аушвица.

Public domain

Генерал-лајтнант Василиј Петренко је 1945. командовао 107. стрељачком дивизијом и у логор је стигао убрзо после мајора Анатолија Шапироа. У мемоарима „Пре и после Аушвица“ овако описује своје прве утиске:

„Немци су 18. јануара извели све логораше који су могли да ходају. Оставили су само болесне и сувише слабе. Малобројни који су још могли да се крећу побегли су још док се наша армија приближавала логору. Наши су у логор упутили 108. и 322. санитетску јединицу и моју 107. дивизију. Санитет ове три дивизије је организовао купање логораша и њихову исхрану у пољским кухињама.“

Ослобођени логораши.

Олга Игнатович/Sputnik

Командир чете Василиј Громадски је такође међу првима стигао у Аушвиц и овако се сећа уласка у логор смрти:

„На капији је стајао катанац. Не знам да ли је то био главни улаз или неки споредни. Наредио сам војницима да скину катанац. Нигде никога није било. Када смо прешли двестотинак метара, угледали смо како нам у сусрет трчи око 300 логораша у пругастим затворским оделима. Били смо опрезни јер су нас упозорили да су Немци облачили логорашка одела. То су ипак били логораши. Људи су плакали и грлили нас. Причали су нам да су ту убијени милиони људи. Још увек се сећам да су нам рекли како је из Аушвица извезено чак 12 вагона пуних дечјих колица.“

Деца у Аушвицу.

Б. Фишман/Sputnik

Поручник Иван Мартинушкин је 1945. имао 21 годину. Он се сећао да до последњег тренутка није схватао да су ослобађали концентрациони логор:

„Дошао сам до жице са својом јединицом, али била је ноћ и нисмо ишли даље. Само смо заузели стражарске бараке. Сећам се да је у њима било јако топло као да су их специјално грејали. 

Ујутро смо кренули даље, а Немци су отворили ватру из неких кућа. Тражили смо од команде да артиљерија гађа те куће, а они су нам рекли да је то немогуће јер је то логор са људима. Тек смо тада схватили какве су то жице и где се налазимо." 

Б. Борисов/Sputnik

После војника у логор су ушли дописници дивизијског листа 38. армије Ушер Маргулис и Генадиј Савин који су записали:

„Ушли смо у зграду од цигала и завирили у собе које су биле откључане. Прва соба је била пуна дечје одеће: на гомили су стајале хаљинице, блузице, панталонице и јакнице. На многима су се виделе мрље од крви. У другој су били сандуци пуни златних зубних протеза и круница. У трећој смо пронашли сандуке са одсеченом женском косом. На крају нас је логорашица која нас је провела кроз зграду довела у собу пуну женских ташни, абажура, фасцикли, новчаника и других предмета од коже. Рекла је: 'Сви ови предмети су направљени од људске коже'.“

Вреће пуне косе убијених логораша.

Владимир Јудин/Sputnik

Када је ослобођен логор Аушвиц, Григориј Јелисаветински је именован за новог команданта оближњег истоименог града Освјенћима. У писму жени од 4. фебруара 1945. он пише:

„У логору постоји дечја барака. У њу су довођена јеврејска деца, близанци различитог узраста. Немци су на њима, као на кунићима, вршили експерименте. Видео сам дечака од око 14 година коме су ради 'научних испитивања' убризгавали керозин у вене. Затим су му ампутирали део тела и послали у Берлин, у лабораторију. Дечаку су пресадили део тела друге особе. Сада је у болници, сав је у загнојеним ранама и мислим да му нема помоћи. У логору је и једна млада, веома лепа девојка која је после експеримената остала патуљастог раста. Чуди ме да сви ти људи нису потпуно полудели.“

Први тренуци након ослобађања Аушвица

Б. Фишман/Sputnik

У међувремену бивши логораши који су били у стању да ходају сами су напустили Аушвиц. Логораш под бројем 74233 се овако сећао тог дана:

„Петог фебруара кренули смо према Кракову. Са једне стране пута су биле огромне фабрике које су подигли логораши и умрли од напорног рада. Са друге стране је био још један велики сектор логора. Ушли смо и нашли болесне људе који су као и ми преживели само зато што нису кренули са Немцима 18. јануара. 

Наставили смо пут. Ишли смо дуго крај жица под електричним напоном које смо одлично знали. Био је то симбол ропства и смрти. Чинило нам се да никада нећемо изаћи из логора. Али коначно смо га напустили и стигли смо до најближег села. 

Сутрадан се зауставио камион и одвезао нас у Краков. Били смо слободни али нисмо знали како да се радујемо. Толико смо тога преживели и толико блиских људи изгубили.“

Совјетски лекари и представници Црвеног крста крај логораша одмах након ослобађања Аушвица.

Б. Фишман / Sputnik

У припреми чланка коришћени су документи руског Фонда „Холокауст“, мемоари В. Петренко „Пре и после Аушвица“, „Преживела сам Аушвиц“ К. Живуљске, „Црна књига“ В. Гросмана и И. Еренбурга.

Текстови Russia Beyond су слободни за преузимање. Бићемо вам захвални ако их будете објављивали са линком који води на оригинални текст, односно на нашу страницу. Хвала!