Дејтон за Украјину?

Дејтонски модел решавања проблема у дубоко подељеној и ратом растрзаној земљи могао би да буде од велике помоћи у осмишљавању механизама за постизање трајног мира у Украјини. Он садржи све што је потребно: реорганизацију земље на ентитете који имају право „специјалних односа“ са другим државама, „ванблоковски“ организоване мировне снаге и еластичност за евентуалне измене државног статуса у будућности.

Највиши представници Белорусије, Русије, Немачке, Француске и Украјине у Минску. Извор: Reuters.

Најновији посреднички напори у Минску за регулисање кризе у Украјини, максимални по свом интезитету, сами по себи на дневни ред стављају питање да ли међународна заједница има одговарајуће миротворачке инструменте. Овде није реч само о међународним контигентима који ће очигледно у овом или оном облику морати да се ангажују ради раздвајања сукобљених страна, него и о државно-правним моделима који могу бити примењени у насталој ситуацији.

Према информацијама које стижу из различитих престоница, институција и извора, може се очекивати модел сличан босанском (дејтонском). Његова посебност, а истовремено и примењивост управо на садашњу ситуацију у Украјини дефинише читав низ фактора и аспеката.

Прво, дејтонски модел, за разлику од модела регулисања ситуација у другим ситуацијама бивше Југославије (да и не помињемо друге конфликте регионе у свету), садржи у себи комбинацију ефикасних средстава како за „смиривање страна“, тако и за оперативну реализацију нових уставних темеља државне изградње. Другим речима, територијално разграничење Босне и Херцеговине било је „наметнуто“ на њено уставно „преуређење“. Ову карактеристику дејтонског преговарачког процеса својевремено је јасно формулисао тадашњи заменик министра иностраних послова Русије Сергеј Иванов: „И тако, највећи успех је што су по први пут сукобљене стране доведене у ситуацију да воде директан дијалог. Први пут се успело од њих добити не решење у фрагментима, него читав споразумни пакет.“

„Дејтонска“ Босна и Херцеговина има мало заједничког са истоименом републиком бивше СФР Југославије или са било којом другом европском државом. Али управо та околност чини овај модел максимално адаптираним за локалне услове и истовремено ствара могућност за његову каснију трансформацију, како у правцу веће унификације државе, тако и у правцу њене цивилизоване поделе. У ком конкретно правцу и у чијим интересима – то је већ друго, геополитичко питање. А права без преседана у Европи (и не само Европи), која су дата спољашњем фактору у виду Високог представника међународне заједнице, омогућују да се ситуација у целини држи под контролом. Све то ствара значајне гаранције да се изворни принципи једнострано не ревидирају у интересу ових или оних, унутрашњих или спољних играча.

Друго, Дејтонски модел је од самог почетка предвиђао размештање значајног међународног миротворачког контигента (неколико десетина хиљада људи у оквирима ИФОР-а, а потом СФОР-а), не само по линији раздвајања страна, него и на целој територији државе. То је омогућило оперативно решавање питања повезаних са намерама ове или оне стране да прегрупишу војне снаге и отворе нове линије фронта. Управо у Босни и Херцеговини – а не на Косову, где је од почетка приоритет дат НАТО-у – била је у целини реализована идеја „ванблоковског“ међународног командовања мировним контигентом. Такво искуство може бити од користи и данас у Украјини, где су списак заинтересованих земаља и организација још обимнији у односу на Балкан из 1990-их.

Треће, дејтонски модел је учврстио државно устројство које омогућава државотворним субјектима да ступају у „посебне односе“ са суседним државама, што је представљало истински преседан. Конфедерални термини не постоје у документу, али чисто теоријски гледано створена је могућност преображаја формално јединствене државе у државу у којој су њени делови обједињени са суседним земљама. У случају Босне и Херцеговине биле су то Србија и Хрватска, а у случају данашње Украјине може се говорити о потенцијалном обједињењу Донбаса са Русијом, Закарпатја са Мађарском, а Буковине са Румунијом. Слична могућност, предвиђена текстом споразума о регулисању ситуације у Украјини, могла би у знатној мери да ублажи тренутне страсти и да питање (не)очувања јединствене Украјине пренесе у међународно-правни оквир.

Четврто, прилично широки и еластични оквири дејтонског модела омогућавају да се он допуњава новим идејама. Ово се пре свега односи на активније укључивање ОЕБС-а, чији су посматрачки потенцијали испитани у мировним операцијама у Закавказју. Ова чињеница отвара многе могућности и за Србију, која у овом тренутку председава ОЕБС-ом. Искуство Србије решавању послератне ситуације на Балкану, као и њени посебни историјски односи са Москвом, дозвољавају да од самог почетка рачунамо на конструктивну улогу ОЕБС-а у реализацији свеобухватних и дугорочних мировних споразума у Украјини. Наравно, у случају да такви споразуми буду постигнути.

Петар Ахмедович Искендеров је кандидат историјских наука и старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Овај текст је адаптирана верзија материјала са сајта fsksrb.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском