Дејтон за Украјину?

Дејтонски модел решавања проблема у дубоко подељеној и ратом растрзаној земљи могао би да буде од велике помоћи у осмишљавању механизама за постизање трајног мира у Украјини. Он садржи све што је потребно: реорганизацију земље на ентитете који имају право „специјалних односа“ са другим државама, „ванблоковски“ организоване мировне снаге и еластичност за евентуалне измене државног статуса у будућности.

Највиши представници Белорусије, Русије, Немачке, Француске и Украјине у Минску. Извор: Reuters.

Најновији посреднички напори у Минску за регулисање кризе у Украјини, максимални по свом интезитету, сами по себи на дневни ред стављају питање да ли међународна заједница има одговарајуће миротворачке инструменте. Овде није реч само о међународним контигентима који ће очигледно у овом или оном облику морати да се ангажују ради раздвајања сукобљених страна, него и о државно-правним моделима који могу бити примењени у насталој ситуацији.

Према информацијама које стижу из различитих престоница, институција и извора, може се очекивати модел сличан босанском (дејтонском). Његова посебност, а истовремено и примењивост управо на садашњу ситуацију у Украјини дефинише читав низ фактора и аспеката.

Прво, дејтонски модел, за разлику од модела регулисања ситуација у другим ситуацијама бивше Југославије (да и не помињемо друге конфликте регионе у свету), садржи у себи комбинацију ефикасних средстава како за „смиривање страна“, тако и за оперативну реализацију нових уставних темеља државне изградње. Другим речима, територијално разграничење Босне и Херцеговине било је „наметнуто“ на њено уставно „преуређење“. Ову карактеристику дејтонског преговарачког процеса својевремено је јасно формулисао тадашњи заменик министра иностраних послова Русије Сергеј Иванов: „И тако, највећи успех је што су по први пут сукобљене стране доведене у ситуацију да воде директан дијалог. Први пут се успело од њих добити не решење у фрагментима, него читав споразумни пакет.“

„Дејтонска“ Босна и Херцеговина има мало заједничког са истоименом републиком бивше СФР Југославије или са било којом другом европском државом. Али управо та околност чини овај модел максимално адаптираним за локалне услове и истовремено ствара могућност за његову каснију трансформацију, како у правцу веће унификације државе, тако и у правцу њене цивилизоване поделе. У ком конкретно правцу и у чијим интересима – то је већ друго, геополитичко питање. А права без преседана у Европи (и не само Европи), која су дата спољашњем фактору у виду Високог представника међународне заједнице, омогућују да се ситуација у целини држи под контролом. Све то ствара значајне гаранције да се изворни принципи једнострано не ревидирају у интересу ових или оних, унутрашњих или спољних играча.

Друго, Дејтонски модел је од самог почетка предвиђао размештање значајног међународног миротворачког контигента (неколико десетина хиљада људи у оквирима ИФОР-а, а потом СФОР-а), не само по линији раздвајања страна, него и на целој територији државе. То је омогућило оперативно решавање питања повезаних са намерама ове или оне стране да прегрупишу војне снаге и отворе нове линије фронта. Управо у Босни и Херцеговини – а не на Косову, где је од почетка приоритет дат НАТО-у – била је у целини реализована идеја „ванблоковског“ међународног командовања мировним контигентом. Такво искуство може бити од користи и данас у Украјини, где су списак заинтересованих земаља и организација још обимнији у односу на Балкан из 1990-их.

Треће, дејтонски модел је учврстио државно устројство које омогућава државотворним субјектима да ступају у „посебне односе“ са суседним државама, што је представљало истински преседан. Конфедерални термини не постоје у документу, али чисто теоријски гледано створена је могућност преображаја формално јединствене државе у државу у којој су њени делови обједињени са суседним земљама. У случају Босне и Херцеговине биле су то Србија и Хрватска, а у случају данашње Украјине може се говорити о потенцијалном обједињењу Донбаса са Русијом, Закарпатја са Мађарском, а Буковине са Румунијом. Слична могућност, предвиђена текстом споразума о регулисању ситуације у Украјини, могла би у знатној мери да ублажи тренутне страсти и да питање (не)очувања јединствене Украјине пренесе у међународно-правни оквир.

Четврто, прилично широки и еластични оквири дејтонског модела омогућавају да се он допуњава новим идејама. Ово се пре свега односи на активније укључивање ОЕБС-а, чији су посматрачки потенцијали испитани у мировним операцијама у Закавказју. Ова чињеница отвара многе могућности и за Србију, која у овом тренутку председава ОЕБС-ом. Искуство Србије решавању послератне ситуације на Балкану, као и њени посебни историјски односи са Москвом, дозвољавају да од самог почетка рачунамо на конструктивну улогу ОЕБС-а у реализацији свеобухватних и дугорочних мировних споразума у Украјини. Наравно, у случају да такви споразуми буду постигнути.

Петар Ахмедович Искендеров је кандидат историјских наука и старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Овај текст је адаптирана верзија материјала са сајта fsksrb.ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.