Признање српским саборцима Црвене армије

Награђени српски саборци Црвене армије на свечаном пријему у Амбасади Руске Федерације у Београду, 23. фебруара 2015. Фотографија: Амбасада РФ у Београду.

Награђени српски саборци Црвене армије на свечаном пријему у Амбасади Руске Федерације у Београду, 23. фебруара 2015. Фотографија: Амбасада РФ у Београду.

Поводом Дана заштитника Отаџбине Русија је наградила 16 српских ветерана јубиларним медаљама „70 година Победе у Великом отаџбинском рату 1941-1945. „Руска реч“ преноси утиске са сусрета са Србима који су заједно са војницима Црвене армије ослобађали Европу од нацистичких завојевача.

У част 23. фебруара, празника који се у Русији слави као Дан бранилаца Отаџбине, у амбасади Руске Федерације у Србији одржан је свечани пријем. Централни догађај вечери била је церемонија доделе награда српским учесницима Другог светског рата који су заједно са војницима Црвене армије ослобађали Европу од нацистичких завојевача. Том приликом је Русија, коју представља амбасадор РФ у Србији Александар Чепурин, наградила 16 српских ветерана јубиларним медаљама „70 година Победе у Великом отаџбинском рату 1941-1945“. Амбасадор је подсетио присутне да руска армија, као и руска држава, постоји 1153 године, а 23. фебруар се празнује у знак поштовања према ратницима и непоколебљивости Руске армије, која је, као и непоколебљивост Српске армије, много пута била тестирана у нашој заједничкој, нимало лакој историји.

У присуству председнице Скупштине Србије Маје Гојковић, министра одбране Братислава Гашића, министра рада Александра Вулина, министарке државне управе Кори Удовички, начелника Генералштаба Армије Србије Љубише Диковића и саветника председника Србије Оливера Антића и Радослава Павловића награде су добили следећи српски борци партизанских одреда: Милан Атељевић, Милисав Ђурић, Живојин Добричић, Драгица Илинчић, Станислав Коларевић, Драгољуб Лазић, Милисав Лукић, Драгица Милосављевић, Милош Миликић, Јово Мишковић, Бранко Николић, Велимир Остојић, Јован Радовановић, Милан Рунић, Жарко Тешић и Јордан Филиповић.

Награде за све српске партизане

До 9. маја 2015, када ће бити обележено 70 година победе у Великом отаџбинском рату, биће подељене медаље свим некадашњим српским партизанима који су добитници совјетских или руских награда.

Осмех је озарио лица ветерана када су видели једни друге: „другарчино, још си жив, каква радост“, „седите на друго место, хоћу да седим поред моје ратне другарице коју нисам видео хиљаду година“, „доживео сам до 2015, ђаво га однео, остало је још мало до 9. маја, а после ми је већ свеједно“. Од ветерана са којима сам успела да поразговарам најпричљивији је био (а и најмлађи, како се касније испоставило) Милан Рунић из Новог Сада. Он је имао само 14 година када је почело крваво бомбардовање Србије 6. априла 1941. Касније се Рунић скривао по шумама од нациста на чијем челу је био Миклош Хорти. Рунић се придружио Црвеној армији 1944, када је на бугарско-српској граници дочекао Русе који су већ кренули у свој ослободилачки поход по Балкану.

По завршетку рата Милан Рунић је ухапшен и послат у логор на Голи Оток, где су га третирали као руског курира оданог Стаљину. Фотографија из приватне колекције.

Седамнаестогодишњи Војвођанин је знао руски језик и добро је познавао математику, тако да је у Црвену армију по сопственој жељи био примљен као тенкиста, а такви су Русима у том тренутку били најпотребнији. Борци Црвене армије брзо су обучили талентованог српског партизана, тако да је „син пука“ Милан брзо постао равноправни учесник борбених операција преласка Авале и ослобођења Београда. Руски командир тенковског вода неколико пута је покривао Рунићев тенк од непријатељске ватре када је млади Србин безобзирно срљао у борбу: „Мој српски пријатељу, ти си полудео! Ако погинеш, ја чак не знам ни где да тражим твоју мајку и шта да јој кажем. Не срљај тамо где је паклено!“

Када су затим трупе Црвене армије наставиле према Берлину, Рунић се вратио у Српску армију, у 9. војвођанску тенковску бригаду, где је одмах добио чин официра, будући да Срби нису имали довољно бораца који су се добро разумели у тенкове и тактику, а Милан је током тромесечног „стажирања“ са руским борцима стекао изванредно знање. Као командир тенка он пробија линију Сремског фронта, свестан да иза њега нема резервних јединица.

По завршетку рата Милан Рунић је и даље био на искушењима. У септембру 1949. је ухапшен и послат у логор на Голи Оток, где су га третирали као руског курира оданог Стаљину. На острву је Милан доживео и спавање на бетону, и редовно батинање, и преношење исте гомиле камења са једног дела острва на друго. УДБА је пратила Рунића све до 1982. Па ипак, све то му није сметало да заврши Шумарски факултет Београдског универзитета, а затим да докторира и постане декан Техничког факултета у Зрењанину. Као осуђеник са Голог Отока Милан је рехабилитован тек пре шест година. Данас је он аутор неколицине књига и добитник многих награда, међу којима је и неколико руских, а једну од њих је управо добио у амбасади Русије у Србији, у Београду, граду који је ослободио пре 70 година.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“