„Бацао сам глађу измучене костуре у заједничке гробнице“

Ветеран Великог отаџбинског рата Павел Рубинчик. Фотографија из приватне колекције.

Ветеран Великог отаџбинског рата Павел Рубинчик. Фотографија из приватне колекције.

Павел Маркович Рубинчик о себи каже да је преживео случајно. Ветеран Великог отаџбинског рата, бивши затвореник нацистичких концентрационих логора и гетоа и оснивач Музеја Холокауста у Санкт Петербургу поделио је са „Руском речи“ своја сећања и испричао колико пута се чудом спасао од смрти.

Павел Маркович се са ратом упознао кад му је било тринаест година. Два дана пре почетка рата њега су послали у пионирски камп код Минска, престонице данашње Белорусије. Већ у 5 или 6 сати ујутро 25. јуна 1941, три дана након што је почео рат, који је тада стигао и до Минска, у камп су по децу почели да долазе родитељи. Према њиховим речима, небо над Минском се није видело: било је прекривено немачким авионима. Од запаљивих бомби град је горео. „Пламен се уздизао 60 метара изнад града, чинило се да је ноћ нестала“, каже Павел.

Живот у гетоу и концентрационом логору

Небо над Минском се није видело: било је прекривено немачким авионима.

Павел је побегао у Минск, али његови родитељи нису више били тамо. „19. јуна је издата наредба: људи јеврејске националности треба да се сакупе и живе у посебном рејону, који су звали ‘гето’. Нас су у дечјем дому још и хранили, док су тамо живели само костури. Добио сам колица и два месеца сам превозио ове глађу измучене костуре на гробља и бацао их у заједничке гробнице.“

„Затим су нас пребацили у концентрациони логор и ставили нас да радимо у радионицама за производњу оружја. Радили смо по 14-16 сати дневно. Хранили су нас само једном дневно супом од глава харинги. Због тога сам тек пре две године почео да једем харинге. Пре тога нисам могао ни да их погледам.“

Чудесно спасење

„Били смо окружени са неколико редова бодљикаве жице, поред које су патролирали војници са псима. Са једним другом сам се договорио да побегнемо ноћу. Једне вечери су нас изненада окупили. Испоставило се да је неко покушао да побегне. Ухватили су га и пред нама претукли и обесили. Али ми смо ипак решили да бежимо. Мислили смо: ако је наша судбина таква, сутра ћемо и ми ту висити.“

„Направили смо рупу и побегли према железничкој прузи. Одједном, сасвим случајно, наишао је теретни воз, за који смо се закачили. Мог друга је воз вукао по земљи и ја сам га подигао горе. После неких 20 километара смо скочили из воза у кретању и откотрљали се по трави. Много смо се превртали. Пипао сам по свом телу, проверавајући јесу ли ми целе ноге и руке. Осетио сам да сам жив. Мој друг је горе прошао. По шуми смо лутали 10 дана и стигли смо до партизанских јединица. Имали смо такву жељу за осветом да ноћу нисмо могли да спавамо и стално смо досађивали команданту: ‘Дајте нам задатак!’. Толико смо му дојадили да нам је некад дао задатке са којих се претходна група није вратила. Али видите, жив сам.

„У рату сам био тешко рањен кад ми је било 17 година. Дошли су да ме сахране и неким чудом су приметили да сам жив. Послали су ме на лечење. Почео сам да тражим своје родитеље и нашао сам их. После рата отац ме је натерао да наставим школовање. У школи сам седео као велики момак међу децом. Прошао сам рат, а заборавио сам да пишем. Чак су ми се подсмевали. Са мном је била задовољна једино наставница немачког језика. Јер само пробај у логору да не извршиш команду Немца када ти се обрати! Тако да смо бубали немачки и све смо памтили. Иначе нам је следовала смрт.“

Вођа „тима за сахране“

Данас је Павел Маркович председник организације цивилног друштва Јевреја-инвалида, бивших заробљеника нацистичких концентрационих логора и гетоа и оснивач Музеја Холокауста у Санкт Петербургу. Он је две године био заробљеник нацизма и одлучио је да окупи све оне који су преживели глад, исцрпљујући рад и непрекидни страх од смрти. У почетку је организацију чинило 550 људи из Санкт Петербурга и 70 из Северозападног Федералног Округа РФ. Током 20 година постојања организација се преполовила. Павел Маркович каже: „Многи више не излазе из куће. Трудимо се да им помогнемо, шаљемо им патронажне сестре. Имамо чак и немачку волонтерку.“

Маркович уздише: „Осим тога, ми тако често одлазимо на гробља да у шали себе називамо тим за сахране. Ускоро ће и на мене доћи ред. Ја кажем људима: ‘Већ ми је време да идем’. А они ипак не желе са мном да се растану.“

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском