Ратом захваћено детињство

Степан Соснин на рукама своје баке (у центру). Фотографија из личне архиве

Степан Соснин на рукама своје баке (у центру). Фотографија из личне архиве

„Руска реч” преноси сећања композитора Степана Сосњина који је почетак Другог светског рата у Русији дочекао као четворогодишње дете. Он се присећа бомбардовања, евакуације, глади, мајке која је била члан батерије противваздушне одбране, присећа се како је преко телефона певао песме војницима у другим јединицама.

Породица Степана Сосњина је пре рата имала своју радионицу. И отац и мајка су му били сценографи у Бољшом театру. Када је наступила 1941. година, отац је мобилисан. „Исте године смо добили вест да је отац нестао. Тако ми је рекла мајка. Она је остала у Москви, у јединици противваздушне одбране, да чува московско небо”, сећа се Степан Михајлович. Тада је имао 4 године. Убрзо је, за време живота у евакуацији, упознао глад, а затим и живот у земуницама са дашчаним лежајевима на спрат.

Нешто у ваздуху 

Он памти сирене и баку која му говори „брже-брже”. Силазили су у склониште, увек ноћу. „Ишли смо слушајући како падају бомбе. Прозори су нам били покривени папиром како стакла не би поиспадала. Тако је било на свим кућама”, каже Сосњин. Степан се рата сећа у фрагментима. Он тада није ни знао шта је то рат, али се јасно сећа да нешто у ваздуху никоме није давало мира. Није се радило само о немачким авионима који су летели ниско на градом.

Степан Соснин са баком. Фотографија из личне архиве

„Осећао сам да нешто није како треба. Људи су седели у подрумима, узнемирени. Мада ја такав немир нисам осећао, јер сам био сувише мали”, објашњава он. 

Због немачких бомбардера над градом су били подигнути аеростати, „мали дирижабли” који су им ометали летове, а на прилазима престоници били су  размештени противваздушни дивизиони. На радарима противваздушних система су радиле жене и одређивале положај покретних циљева. „Мама је била члан једне такве батерије. А ја и бака смо у новембру или децембру 1941. евакуисани у Уљановск [890 километара од Москве], код мојих тетки. Оне су на стан и храну примале само дечаке,  а ја сам био девети, можете ли да замислите?” 

„Увек сам био гладан” 

Од глади нас је спасавало само то што су у породици две жене биле запослене и што су добијале бонове за храну. „Један дечак је имао задатак да сече хлеб тако да сви добију подједнако. Сви смо добијали по мали комад хлеба. Хране је било мало и увек сам био гладан. Чак смо и коре од кромпира користили у исхрани”, сећа се Сосњин. 

Бака и он су се у Москву из евакуације вратили 1943. године. У град су стигли „на једвите јаде”, јер није било директног превоза. Најпре су пловили Волгом, затим су сели у воз који је превозио војнике на фронт (друге возове је било тешко наћи). Малог Стјопу су сакрили испод клупе. Близу Москве су баба и он прешли у камион препун људи и њиме стигли до стана у граду, где су имали собу од осам метара квадратних. Те 1943. године авиони више нису летели над престоницом, али је издато наређење да противваздушни дивизиони остану на положајима. Његова мајка је наставила да живи у земуници: „Ископали би рупу у земљи, обложили је са свих страна брвнима, одозго ставили кров и покрили је земљом тако да се из ваздуха уопште није видела.” Тамо је он живео са мајком до 1944. године. 

Ведар живот 

У то време противваздушни системи се више нису користили у војне сврхе, већ се свака победа у рату обавезно прослављала плотунима. Што је време више пролазило, плотуни су били све чешћи. „Нећу никада заборавити како сам седео са мамом у америчком војном камиону Studebaker са противваздушним системима из којих су испаљивани плотуни. Експлозија је била таква да се све тресло и грмело. Испаљивали су праве гранате. Било је заиста страшно, али сам ја био поносан што сам седео тамо, са њима.” 

Од глади нас је спасавало само то што су у породици две жене биле запослене и што су добијале бонове за храну

„Све у свему, живот је већ постао ведар”, присећа се Степан Михајлович. Слали су га по јабуке у чувани воћњак Тимирјазевске академије за пољопривреду. Требало је да се провуче кроз ограду и украде јабуке. „Сећам се да су филмови приказивани на чаршавима. Сећам се љубавних догодовштина међу девојкама и момцима. И како су певали војничке песме. Војници су и од мене тражили да певам. Певао сам преко телефона за друге батерије са којима смо имали телефонску везу.” 

Крајем рата Степан се уписао у музичку школу, пошто је на радију случајно чуо за пријемни испит. У прво време је у школу ишао из земунице, а касније су га примили у интернат. „Поље на којем су се налазиле наше земунице и данас постоји, на њему ништа није изграђено. Ту пролазе трамвајске шине и сваки пут када туда прођем сетим се да се на том месту некада налазила противваздушна батерија.”

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском