Александар Солжењицин предвидео догађаје у Украјини

Фотографија: AP

Фотографија: AP

Писац Александар Солжењицин је још пре пола века предвидео ситуацију у Украјини. У књизи „Архипелаг ГУЛАГ” он је написао: „Са Украјином ће ситуација бити веома тешка.” У совјетско време он пророчански није искључио могућност одвајања Украјине, али је рекао: „можда ће бити потребно да се у свакој области одржи посебан плебисцит ”, с обзиром да је знао помоћу каквих лењинских кривуљара је цртана подела територија која никада није припадала историјској Украјини...

Написано 1968. године, објављено 1974. (Архипелаг ГУЛАГ, Први део, 2. глава)

Тешко ми пада да о томе пишем: украјинско и руско су у мени повезани и у крви, и у срцу, и у мислима. Али велико искуство дружења са Украјинцима у логорима открило ми је колико је у њима боли. Наша генерација ће морати да плати због грешака старијих.

Са Украјином ће ситуација бити веома тешка. Али треба знати у каквом су они сада напетом стању. Када већ вековима нисмо успели да уредимо односе, значи да нам је суђено да покажемо здрав разум.

Најлакше је трупнути ногом и рећи: Ово је моје! Неизмерно је теже рећи: Ко хоће да живи, нека живи! Ма како чудно звучало, нису се оствариле прогнозе прогресивне теорије о томе да национализам изумире. У доба атома и кибернетике он је из неког разлога почео да буја. И приближава се време, свиђало се то нама или не, када ћемо морати да платимо све што смо уложили у приче о самоопредељењу, о независности. Мораћемо лично да платимо, а не да чекамо да нас спаљују на ломачама, даве у реци или нам одсецају главе. Треба да покажемо јесмо ли велика нација, и то не величином своје територије или бројем различитих народа који живе на њој, него величином својих дела. И тиме колико ћемо дубоко преорати земљу која нам остане када се одвоје они што не желе да живе са нама.

Са Украјином ће ситуација бити веома тешка. Али треба знати у каквом су они сада напетом стању. Када већ вековима нисмо успели да уредимо односе,  значи да нам је суђено да покажемо здрав разум. Дужни смо да препустимо одлуку њима – присталицама федерације или сепаратистима, зависи ко ће кога тамо убедити. Било би безумно и сурово ако не бисмо желели да попустимо. И што будемо блажи, суздржанији, разборитији данас, то више наде има да се у будућности поново ујединимо.

Нека живе сами, нека пробају. Брзо ће схватити да се не могу сви проблеми решити одвајањем.

Нека живе сами, нека пробају. Брзо ће схватити да се не могу сви проблеми решити одвајањем. (С обзиром да у различитим областима Украјине постоји различит бројчани однос између оних који себе сматрају Украјинцима, оних који себе сматрају Русима и оних који себе ничим не сматрају, биће ту много тешкоћа. Можда ће бити потребно да се у свакој области одржи посебан плебисцит, а затим да се створе повољни услови и да се са пажњом третирају они који желе да се преселе.  Није цела Украјина у њеним данашњим формалним совјетским границама заиста Украјина. Неке области на левој обали Дњепра без сумње нагињу Русији. А то што је Хрушчов припојио Крим Украјини – тек то нема никаквог смисла.  А шта је са Карпатском (Црвеном) Русијом? Можемо и на њеном примеру проверити: колико ће Украјинци, тражећи за себе правду, бити праведни према карпатским Русима?)

Април 1981. Из писма Конференцији о руско-украјинским односима у Торонту, Харвардском украјинском истраживачком институту (објављено 18.06.1981. у париском часопису „Руска мисао”, у Русији је текст први пут објављен 1993. у часопису „Звезда”)

Потпуно се слажем да је руско-украјинско питање једно од најважнијих савремених питања, у сваком случају оно је од пресудне важности за наше народе. Али сматрам да  је погубно доливати уље на ватру и распиривати узавреле страсти око овог питања.  

Ниједна страна у спору не сме да употреби насиље према другој страни, ни према својој сопственој, ни према народу у целини, ни према било којој малој мањини, која је његов део, јер свака мањина има сопствену мањину...

Више пута сам рекао и могу да поновим да нико никога не може држати поред себе на силу. Ниједна страна у спору не сме да употреби насиље према другој страни, ни према својој сопственој, ни према народу у целини, ни према било којој малој мањини, која је његов део, јер свака мањина има сопствену мањину... У свим случајевима треба сазнати и реализовати мишљење локалне заједнице. И зато сва питања заиста може да реши само  локално становништво, а не могу их негде далеко у свету својим расправама решавати емигранти који гаје деформисана осећања.

...Изузетно ми тешко пада ова махнита нетрпељивост при разматрању руско-украјинског питања (она је погубна за оба народа и корисна само њиховим непријатељима), јер сам и сам мешовитог руско-украјинског порекла, одрастао сам под заједничким утицајем обе ове културе и међу њима никада нисам видео и не видим антагонизам. Више пута сам писао и говорио о Украјини и њеном народу, о трагедији украјинског гладовања. Имам доста старих пријатеља у Украјини, увек сам знао за страдања Руса и за страдања Украјинаца у истом низу страдања под комунизмом. У мом срцу нема места за руско-украјински конфликт, и, ако би, не дај Боже, дошло до најгорег, могу да кажем: никада, ни под каквим условима не бих кренуо, нити бих своје синове послао у руско-украјински сукоб, колико год би нас безумници у њега увлачили.

Написано и објављено 1990. године („Како да уредимо Русију?”): Обраћање Украјинцима и Белорусима

Одвајати Украјину данас значи начинити рез кроз милионе породица и људи. Тако је измешано становништво. Читаве области су претежно руске, колико само људи не може да се одлучи коју националност да изабере, колико их је мешовитог порекла, колико је мешовитих бракова, а нико их досада није сматрао „мешовитим”. У најширим слојевима становништва нема ни помена о нетрпељивости између Украјинаца и Руса.

Наравно, ако би украјински народ заиста хтео да се одвоји, нико не би смео да га на силу задржава. Али, разноврстан је то простор, и једино локално становништво може да решава судбину свог краја, своје области, а свака новоформирана мањина у тој области треба да буде дочекана са истим таквим ненасиљем.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском