Кримски Татари лојални сами себи

Фотографија: Reuters

Фотографија: Reuters

Многи Кримски Татари нису подржали сједињење Крима са Русијом. Међутим, убрзо затим, 21. априла 2014. године, донет је указ о рехабилитацији кримскотатарског и других народа изложених репресијама у совјетском периоду. Да ли је то утицало да се промени начин живота овог народа, који чини 13% становништва полуострва?

Наш саговорник татарске националности стоји испод уличне светиљке близу једне вишеспратнице у Симферопољу, у руци држи мобилни телефон, а на телефону се чује музика. Неочекивано се музика прекида.

– Знате ли о чему је реч у овој песми? О томе како је некада кримскотатарски народ депортован на Уралске планине. А Уралске планине су веома високе и веома лепе. Само што су Кримски Татари ипак радије хтели да живе у постојбини. Ова песма има и овакве речи: Али доћи ће час када ћемо се вратити, а они који су заузели наше куће отићи ће на Уралске планине… Не, ми не желимо да они оду – наставља он меким татарским нагласком. – Ја нешто друго хоћу да кажем. Када су овамо присилно досељени људи из Русије, они нису хтели ту да живе. А Татари јесу хтели. Али су Татари депортовани, а њихова стока је остала непомужена и плакала је. Руски цар је сматрао да су Кримски Татари поуздан народ… Само што сад нико не воли много да копа по историји. А ми смо увек са Русима били чврсто повезани! А шта је испало на крају? Испало је као да је откинут тучак од цвета. Ето шта је испало. Кад смо се 90-их година вратили, овде су пијаце радиле само до 11 сати ујутру. А ето, вратили се Татари, и погледајте сада чега све има на Криму… Ето, тако ћу ја одговорити на ваше питање како ми гледамо на сједињење са Русијом. А засада вам ниједан Татарин неће рећи ништа друго. Или ће вам рећи неистину, или ће, као ја, само нешто да наговести.

Уличној светиљци прилази мали, сувоњави Енвер. У рукама држи векну хлеба и кесицу кечапа.

– Идем кући да вечерам – каже он. – Ако хоћете на вечеру – показује векну у руци – могу да позовем и вас, новинаре. Али на питање о Русији нећу да одговорим. Тачно је, бунио сам се против референдума. Али сад не могу ништа да кажем осим да имам троје деце. Ја носим кући хлеб. А ако хоћете да чујете шта мислим, рећи ћу вам само једно: мени све одговара. А знате зашто? Зато што веома много тога треба да се промени да би мени стварно све одговарало. Пре свега, мора да се промени сва локална власт. Међутим, ја не могу самостално да је променим. Сада смо то схватили. Али нећу ни да јадикујем. Када смо се 90-их година вратили овамо и трудили се да преживимо, и када смо све поново градили од нуле, ни тада нисмо јадиковали. А могу вам рећи да је тада било теже него сада. Тада нисмо имали где да живимо. А сада имамо. А ако хоћете да сазнате како кримскотатарске породице стварно гледају на то што сада живе у Русији… Татари нису баш неке патриоте Украјине или Русије. Татари су само патриоте своје земље, Крима. Ми одавде нећемо отићи. За нас је најважније да нас овде нико не дира. Само ви, молим вас, прибележите ово што кажем: Татари нису непријатељи Русије. И ја нисам непријатељ. И Русија мени није непријатељ. Напишите ви то, да су Татари веома вредан народ. Ја не кажем за татарске бизнисмене, него за обичан татарски народ. Ако тај народ схвати да нови председник иде добрим путем, онда ћемо и ми 90% гласова дати за њега.

Енверови родитељи живе у кући од цигала. Имају пространо приземље, а степениште води на спрат. У великој соби на сточићу стоји Куран у извезеним корицама. Поред њега лутке у облику мушкарца и жене у татарској народној ношњи. На столицама – корпице са бомбонама.

Средовечна домаћица прича како су одмах по повратку на Крим деведесетих година почели да граде ову кућу и како су у овој соби били велики столови пуни тањира са пихтијама које су правили скоро од самих костију.

– А једном нисмо могли да купимо на пијаци чак ни кромпир – каже она. – Али ипак је најважније што смо се вратили на Крим. Једноставно речено, Татари су увек били патриоте своје земље. А њихова земља је само Крим. Кримски Татари се не боје кризе. Татарима је увек криза.

– Каква криза? – прекиде је Енвер. – Када смо 2000. године отишли на пијац и нисмо могли да купимо кромпир, то је била права криза. А ово сад, зар је то криза? То је смешно називати кризом. Људи мисле да је Крим некакво рајско острво где се лепо живи. Али они који су долазили овамо брзо су се разочарали. Овде треба црнчити, и црнчити, и црнчити.

Енвер показа своје лепо уређене леје са поврћем и поклони велику зелено-љубичасту главицу купуса свом комшији Сергеју. А Сергеј нешто касније, у Симферопољу, угледа из аутомобила старца како иде тротоаром ногу пред ногу, уствари једва вуче ноге. Нагло прикочи и изађе из аута.

– Идем из болнице – рече старац истим онаквим татарским нагласком. – Да ми је да дођем до рођака.

– Имаш ли новца? – упита га Сергеј.

– Не – одмахну старац главом.

Сергеј му тутну новчаницу у руку. Старац је мало осмотри под светлом светиљки и излога, а онда му засузише очи. Две сузе се полако скотрљаше низ преплануле образе.

На следећем семафору Сергеј се удари по челу:

– Па требало је да га одвезем!

Окрете ауто и врати се назад, пробијајући се кроз гужву у саобраћају. Старца, међутим, не нађе. За сваки случај направи још један круг, тражећи га по мраку. На крају уздахну:

– Ето, увек исто. Кад схватиш шта треба да радиш, већ буде касно.

Росијскаја газета. Сва права задржана.