Дух победника пламти у нама

Фотографија: Војислав Иванковић

Фотографија: Војислав Иванковић

Народ је преплавио московске улице 9. маја после Параде Победе, носећи фотографије својих дедова и прадедова који су допринели победи над фашизмом у Другом светском рату. Акција „Бесмртни пук“ окупила је у Москви преко 500 хиљада људи. Четири сата је река потомака пролазила Црвеним тргом. Било је и делегација из иностранства. У српској делегацији је била и наша сарадница. „Руска реч“ објављује њену репортажу са лица места.

„Бесмртни пук“ већи од армије 

„Бесмртни пук“ окупља потомке учесника Другог светског рата надахнуте подвигом својих бака и прабака, дедова и прадедова који су уградили своје животе у победу над фашизмом. Ове године, поводом јубиларне 70. годишњице Победе, „Бесмртном пуку“ је први пут омогућено да прође Црвеним тргом одмах после Параде Победе. 

И догодило се чудо – пук је прерастао у дивизију, тачније у читаву армију! Окупило се више од пола милиона људи са фотографијама чланова својих породица. Дошли су и људи из Србије, Пољске, Шпаније, Украјине, била је чак и групица из Индије. Сви смо ми пронели московским улицама и Црвеним тргом слике наших предака који су уградили себе и своје животе у борбу против фашизма у Другом светском рату. 

Топлина братског народа 

– Драго ми је што смо и ми, Срби, имали могућност да узмемо учешћа у овом грандиозном догађају – каже Благоја Ђукић из Козарске Дубице (Република Српска). – На војној паради су учествовали српски гардисти, а ево и ми после њих учествујемо у овом невероватном тријумфалном ходу. Мени је велика част што могу да носим фотографију свога деде по коме сам добио име – поносан је Благоја.

Фотографија: Војислав Иванковић

Једна Српкиња, Софија Миловановић из Лазаревца, сетила се да окрене руску заставу наопако и тако добије српску тробојку, само без грба, коју смо затим носили у нашој групи. Руси су одмах почели да негодују и захтевали су да окренемо руску заставу како треба, али када смо им рекли да је то сада српска застава и да смо ми Срби, одушевљено су говорили: „О, браћо Срби! Свака вам част! (рус. „Молодцы!“) Хвала вам што сте дошли! Шта има ново код вас у Србији?“ И одмах многи пожелеше да се сликају са нама. Мени приђе једна погурена бака, чула је да смо Срби, па каже на руском: „Ви сте наша браћа, ми вас много волимо! Хвала вам што сте дошли!“ Ја покушах да јој објасним како ми, Срби, волимо Русе, а она ће: „Знамо ми све то, пратимо ми догађаје у Србији. И ми много волимо Србију и српски народ... А ја се зовем Милица. Моји родитељи су много волели Србе и њихову историју, па су ми дали име по српској књегињи Милици. А моја унука учи српски језик, ево упознајте се!“ И тако – небројено пута, са свима који су нам прилазили. Штета је што нисмо стигли са свима да се сликамо. Требало је доживети ту љубав и топлину коју су нам указали обични Руси, потомци својих великих предака. 

Најстарији и најмлађи 

На прозор једне зграде излази веома стари декица ветеран и маше поворци осмехујући се. Ми му машемо и узвикујемо: „Живели ратни ветерани!“, „Хвала Вам за победу!“ итд. Из стотине хиљада грла пролама се громогласно „Ура!“ Декица стоји и маше целој колони, поздравља нас. Он је стар и сигурно не би могао да издржи тај напор, али ми смо млади, па смо изашли и у његово име. 

Фотографија: Војислав Иванковић

У колони има пуно мале деце. Нека од њих имају војничку капу... И деца носе слике својих дедова и прадедова, и корачају чврсто, раме уз раме са одраслима. И они кличу „Ура!“ заједно са целом поворком. Умор их хвата негде на пола пута, па их родитељи узимају у наручје. Један малишан од 7-8 година даје интервју Првом каналу:

– Са ким си дошао данас?

– Дошао сам са… (са деком) – шапућу му отпозади.

– Како се звао твој дека?

– Мој дека се звао деда-Коља. Хоћу да вам испричам како је он прошао кроз рат, Велики отаџбински рат – отегнутим дечијим гласићем прича…

– Да ли је био рањен?

– Да, био је рањен – замишљено одговара дечак. – Прво су га ранили у руку, али то је била лака повреда. А онда су га ранили право у груди! – прича он наглашавајући то „право у груди“ – тачно овде. А онда, то је било много тешко да се излечи. На Нову Годину вратио се на фронт и наставио да ратује. 

Срби, Украјинци, Пољаци... 

Наш део колоне већ ступа на калдрму Црвеног трга. Са леве стране црвени се зграда Историјског музеја, а са десне – зидине Кремља. Певамо „Каћушу“ заједно са Русима. Одједном неко викне из даљине: „Живели југословенски партизани!“ И одмах затим громогласно „Ура!“ пронесе се кроз колону. Затим неко од наших узвикну: „Живело руско-српско братство!“, и опет „Ура!“, па „Слава Русији! Слава Србији!“, па „Руси и Срби браћа заувек!“ „Живео председник Путин!“ итд, итд. Поворка се орила, најгласније досада. Прилазили су нам са свих страна: „Добродошли, браћо Срби! Хвала вам!“ Неки нам нису ништа говорили, само су корачали раме уз раме са нама и осмехивали се кад би их неко од нас погледао. Приђе нам једна жена и на чистом српском језику рече: „Ви сте Срби? Одакле сте? Свака вам част!“ Питамо је откуд тако добро зна српски. Каже да је удата за Србина и да много воли Србију. Упознаје нас са својим мужем: „Знаш ли да су ово Срби?“ „Знам, чуо сам их већ“, одговара он. Како нас не би чуо када смо у целој поворци били најгласнији!?

Фотографија: Војислав Иванковић

Тежак посао су имали руски волонтери. Морали су да нас држе на окупу, да пазе на стране држављане, да се неко не изгуби у огромној гужви. Упознали смо се са Полином Јурасовом, 18-годишњом Московљанком. Она нам је касније испричала како је после олимпијаде у Сочију пожелела да буде волонтер, а затим је наступио Дан Победе и њен сан се остварио.

– Било је веома лепо! – каже Полина. – Упознала сам нове људе, стекла непроцењиво искуство тимског рада. Посебно је било занимљиво док смо чекали наше делегације. Сви смо се фотографисали, разговарали, осећали смо се као тим. 

Друга волонтерка, Дарја Кремљова, шармантна Рускиња дуге плаве косе, пре акције  нам је помогла да одштампамо слике наших предака. Каже да је одавно хтела да учествује у организацији неког догађаја поводом Дана Победе, и да некако ода почаст ветеранима. Није успела да припреми фотографије својих предака, па сама није учествовала у „Бесмртном пуку“, и зато се пријавила као волонтер. 

– Желела сам да помогнем људима из иностранства који су превалили хиљаде километара да би дошли на овај догађај – каже Дарја. – Нико није очекивао да ће учествовати тако велики број људи. Сви смо мислили да ће на акцију доћи 170 хиљада људи, па и та бројка нам је изгледала невероватно. Али после личног присуства у поворци схватила сам да нас је било неколико стотина хиљада! То није само необично, то је запањујуће! Тако велики број људи се скупио на истом месту у исто време, сви са истим поривом и истим циљем: да одају пошту погинулима и да нас све подсете каквом смо ценом ми, толики народи, платили ову Победу. 

Дарју је још више изненадило што су „у тако тешком политичком тренутку“ на овај велики празник дошли људи из свих крајева планете: Срби из Србије и Босне, Канађани, Американци, Аустралијанци, Французи, Шпанци, Италијани, Украјинци, Пољаци, Енглези, Кинези... 

– И сви су они дошли са истим поривом – каже Дарја. – Са истим заносом, са захвалношћу својим рођенима који су ратовали и победили у страшно тешком рату, пуном жртава. И сви смо ми заједно учествовали у „Бесмртном пуку!“ Хвала им за то! Веома је пријатно знати да у свету постоји тако велики број блиских људи! 

Новинар и водитељ из Одесе Александар Ветров одлучио је да заједно са другим својим земљацима узме учешћа у овој акцији. – За Бесмртни пук сам сазнао још пре неколико година, док руска телевизија још није била забрањена у Украјини. Идеја је оставила на нас велики утисак, тако да се појавила жеља да организујемо нешто слично и у херојском граду Одеси. Али, дошло је до оружаног државног преврата... Сви моји дедови и прадедови су ратовали. Зато сам и ја узео учешћа у акцији „Бесмртног пука“ како бих им одао пошту. То је питање части. 

Група из Пољске била је веома упечатљива. У њој су били углавном старији људи и један младић. Много им је било занимљиво да причају са нама, Србима. Један стари пилот је све време причао на пољском, а ми на српском или руском, како је ко умео, и тако смо се споразумевали. Често је говорио како сви ми говоримо један исти словенски језик и да се зато разумемо и волимо. 

Разговарали смо са пензионисаним пуковником пољске армије, доктором економије Тадеушом Коваљчиком. Он је дошао у униформи. 

– Људи гледају униформу – каже пуковник. – Желе да бар неко буде у униформи. Ако само дођу цивили, то није то. Занимљивије је ако дођу и војна лица. 

Сачувати сећање у срцу 

– Ова акција има велики задатак – каже Тадеуш. – Она треба да сачува у срцима омладине сећање на ветеране. „Бесмртни пук“ је грађански покрет. Без једног таквог покрета немогуће је удубити се у душу народа… Младе генерације ће кренути стопама старих, који полако одлазе на небо. 

Акција „Бесмртни пук“ одржана је и у многим другим градовима Русије и још у 16 држава света, па чак и у Доњецку и Луганску. Укупно 3 милиона људи изашло је на улице својих градова и показало снагу и моћ великог руског народа и свих других народа који су се раме уз раме са Русима борили и изборили за слободу.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском