Победа уз божију помоћ

Свештеници Псковске мисије. Фотографија из слободних извора

Свештеници Псковске мисије. Фотографија из слободних извора

Совјетски свештеници су међу првима назвали рат против нацизма „отаџбинским“. Други светски рат је у великој мери допринео препороду Руске православне цркве у Совјетском Савезу. Њени јерарси су чак били међу Стаљиновим званицама на Паради Победе. Са друге стране, међу свештенослужитељима је било и оних који су сарађивали са нацистима и служили „молебан за Хитлера“. Каква је била стварна улога РПЦ у тим догађајима?

Молебан при најезди непријатеља

Руска црква је свој став изнела одмах на почетку рата, већ 22. јуна. Чим се вратио са литургије у Богојављенском храму, чувар патријарашког престола Сергије (Староградски), написао је и објавио „Посланицу пастирима и пастви Христове православне цркве“ у којој пише следеће: „Фашистички разбојници су напали нашу земљу. Газећи све споразуме и обећања, они су се изненада обрушили на нас и ево, родна груда се већ натапа крвљу мирних грађана. Поново наступају времена Бату-кана, немачких витезова, Карла Шведског и Наполеона. Бедни потомци непријатеља православног хришћанства желе још једном да покушају да баце наш народ на колена пред неправдом, да га бруталним насиљем приморају да се одрекне добра и целовитости отаџбине и завета љубави према њој“.

Када су јединице Црвене армије под командом маршала Толбухина ушле у Беч, по његовој наредби је било изливено и поклоњено локалном православном храму звоно са натписом: „Руској православној цркви од победничке Црвене армије“.

Занимљиво је да се у овој посланици ниједном не помиње израз „Совјетски Савез“ или „совјетска власт“, али се ипак јасно даје до знања на чијој страни је Руска православна црква: „Нама, пастирима Цркве, у ово време када Отаџбина све нас позива на подвиг, било би недостојно да ћутке посматрамо оно што се око нас дешава, да малодушног не бодримо, да ожалошћеног не тешимо, а онога који се колеба да не подсећамо на његов дуг према земљи и на вољу Божију“. Веома важно место у посланици је оно где се прецизира став Цркве у контексту примера колаборационизма: „А ако се поврх тога ћутљивост пастира и његово неучествовање у страдањима пастве објашњава још и лукавим резоновањем везаним за могуће погодности са оне стране границе, онда је то отворена издаја Отаџбине и свога пастирског дуга“.

Таква јасноћа израженог става, са једне стране, и прећуткивање совјетске власти са друге, објашњава се сложеним односима између власти и Руске православне цркве. У периоду од 1938. до 1941. политика црквено-државних односа у Совјетском Савезу у неколико наврата је била подвргнута реформи. После сједињења неколико територија Пољске са Украјинском и Белоруском ССР, а касније и балтичких република са Совјетским Савезом, на целој територији Совјетског Савеза појавило се неколико хиљада нових храмова, десетине манастира и активних духовних школа и училишта. Будући да је религија имала важну улогу у животу заједница на управо стеченим територијама, Комунистичка партија је била принуђена да пређе на мекшу политику према Руској цркви, јер је Руска црква могла да уједини те православне заједнице и епархије у неку заједничку структуру.

У православној средини још увек не постоји општеприхваћена оцена делатности Руске ослободилачке армије (РОА) и њеног команданта Андреја Власова. Унутар Руске заграничне православне цркве још од 40-их година 20. века често се говорило о истинском патриотизму генерала Власова, који тобоже није ратовао на страни фашиста, него против безбожних бољшевика. Спорови о његовој улози поново су постали актуели 2009. године, после сједињења Руске заграничне православне цркве са Руском православном црквом Московског патријархата.

Међутим већ 1941. године исто то совјетско руководство је закључило да је Црква сувише активна. Тада почиње нови талас репресија и „Савез милитантних безбожника“ доживљава један од последњих врхунаца своје активности.

У самој Цркви се у том тренутку осећала огромна потреба за свештеницима и епископима. Комплетна епархијска структура је у суштини била разрушена. Било је на стотине храмова који су се у правном смислу још увек водили као активни, али су фактички били празни, јер није имао ко да служи.

И поред тако тешке ситуације Црква је недвосмислено изабрала патриотизам. Већ 26. јуна у Богојављенском храму митрополит Сергије одслужио је специјални молебан „за даровање победе“. Затим је састављен специјални текст „Молебана при најезди непријатеља који се у Руској православној цркви чита у дане Отаџбинског рата“. Овај молебан је служен касније у свим храмовима Московског патријархата. Током Великог отаџбинског рата чувар патријарашког престола се 24 пута обратио верницима у патриотским посланицама.

Црква није изражавала свој став само молитвама и посланицама. Прилозима који су сакупљени на иницијативу Московске патријаршије формирана је тенковска колона „Дмитриј Донски“ која је у фебруару 1944. године предата совјетској армији, а такође ваздухопловна ескадрила „Александар Невски“.

Посебну улогу су одиграли православни свештеници у партизанском покрету на окупираним територијама. Њихов задатак је углавном био да скривају партизане и да буду „веза“ између партизана и локалног становништва.

„Да дође трећа империја твоја...“

Говорећи о партизанима већ се дотичемо компликованог случаја Псковске мисије. То је била верска структура коју су Немци основали на окупираном северозападу Совјетског Савеза. На територији Псковске мисије немачка војска је контролисала новоформиране парохије, служен је и „молебан за Хитлера“ са следећим текстом „...ти си наш вођа, име твоје утерује страх у кости непријатељима, нека дође трећа империја твоја, и нека буде воља твоја на земљи“.

Редитељ Владимир Хотињенко је 2009. године снимио филм „Поп“ о Псковској православној мисији. Филм говори о оцу Александру, настојатељу мале летонске парохије, који је формално сарађивао са Трећим рајхом, али је тајно помагао совјетским партизанима.

Међутим клирици су пружали отпор и на окупираним територијама. Посебан значај у тој борби је имала Васкршња посланица Лењинградског митрополита Алексија од 25. априла 1943. године, у којој се он обраћа својој пастви на територијама под фашистичком окупацијом и каже: „Наставите браћо да се подвизавате за веру... Помажите на све начине – и ви мушкарци, и ви жене – партизанима да се боре против непријатеља, и сами ступајте у партизанске редове“. Према сведочанству борца Друге партизанске бригаде А. Г. Голицина, „тај агитациони летак је одиграо велику улогу у подршци партизанском покрету (...) За његово поседовање немачки командири су у својим наредбама претили смртном казном“.

Кадар из филма „Поп“. Извор: kinopoisk.ru

Фјодор Пузанов је био један од најпознатијих свештеника који су отишли у партизане. Овај „сарадник“ Псковске мисије почео је 1942. године да снабдева партизанске одреде храном, оделом и информацијама, и наравно, истовремено је јавно, на све начине исказивао лојалност окупатору. На крају окупације Немци су приликом повлачења скупили 300 сељана да их отерају у Немачку, али наоружани конвој није издржао напетост и побегао је с тим што је претходно именовао Пузанова за старешину колоне. Када се свештеник уверио да је конвој нестао из видног поља одвео је сељане партизанима, где је и остао да служи до доласка Црвене армије. Носилац одликовања „Партизану Отаџбинског рата“ другог степена, Фјодор Пузанов, поново је 1944. године именован за настојатеља у селу Хохлови Горки.

Тадашњи архијерејски намесник у Псковско-Печерском манастиру, игуман Павле, такође је играо „двоструку игру“. Он је потписивао званичне поздравне говоре фашистичким властима и учествовао у припреми антисовјетских докумената. Истовремено је, међутим, слао партизанима читаве товаре намирница преко једне своје парохијанке. Постоји верзија да је игуман Петар у манастиру имао радио-станицу помоћу које је на линију фронта слао податке о кретању фашистичких војних формација, а те податке је добијао од појединих јеромонаха из парохија Псковске мисије.

Нацисти су приликом свог повлачења највише због таквих примера стрељали многе свештенике Псковске мисије.

Наравно, било је и оних који су свесрдно сарађивали са хитлеровцима и искрено поздрављали „нову германску власт“ – противницу совјетских безбожника. Али они нису били већина у црквеном клиру. Са друге стране, нема сумње да је улога црквене већине у совјетском партизанском покрету на окупираним територијама била велика.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“