Пољски партизани против Црвене армије

Фотографија из слободних извора

Фотографија из слободних извора

Уочи прославе 70. годишњице победе над нацизмом развила се полемика око различитих тумачења догађаја из тог периода, чему је у великој мери кумовала и садашња политичка ситуација у Европи. У том контексту је у јавности покренут још један историјски спор, овога пута руско-пољски, који је везан за деловање пољских устаника Армије Крајове крајем рата и у првим послератним годинама.

У месецима који су претходили јубилеју руска агенција Росархив, која руководи државним архивима, објавила је неколико десетина докумената где се говори о нападима бораца Армије Крајова на војнике и официре Црвене армије. Припадници Крајове у Пољској се поштују као народни хероји и борци против нацистичке окупације. 

Полемика 

Објављивање ових историјских докумената у Русији изазвало је велику полемику у пољској јавности. Лукаш Камињски, шеф пољског Националног комеморативног института – а та структура је одговорна за државну политику у области историје – изјавио је да публикација подсећа на „доба комунистичке пропаганде“ и има за циљ да „окаља углед хероја“, те да је то „још један пример који показује да се данашња Русија у све већој мери ослања на стаљинистичко наслеђе Совјетског Савеза“.


Фотографија из слободних извора

Начелник пољских државних архива Владислав Стенпњак је прокоментарисао руску публикацију и у суштини јој замерио због једностраности, позвавши да се исто тако обнародују и они документи који говоре о репресијама Армије Крајове од стране СССР-а и просовјетских власти у Пољској. Историчарка Албина Носкова је написала предговор уз објављена сведочанства. Она је за „Руску реч“ изјавила да је упозната са оштром реакцијом у Пољској, али је нагласила да је у том смислу најважнија историјска истина, те да нам у њеном сагледавању помажу нови документи које су руски архиви објавили пошто је са њих скинут печат државне тајне. 

Историчари говоре 

Армија Крајова је имала велики број припадника и свакако је била патриотска организација, сматра Носкова. Према подацима који фигуришу у историографији, Крајова је 1944. године бројала од 150 до 350 хиљада бораца. Њена структура је била тростепена. Једно је била резерва, која се по наредби владе могла окупити на зборна места, друго је актив који се бавио диверзантском делатношћу, и трећи су били они који су почев од 1943. године отишли у партизане. Таквих је у лето 1944. године (када је Црвена армија ступила на територију Пољске), према оценама које наводи Носкова, било око 25 хиљада.

Како истиче ова историчарка, Крајова је „у политичком смислу била сложена организација“. Она је окупљала људе са веома различитим схватањима. Како истиче други руски историчар, Михаил Мељтјухов, Армија Крајова је заправо била војна сила пољске емигрантске владе у Лондону, чија позиција је била антисовјетска. 

Крајова је имала јасан политички задатак: не допустити Москви да успостави контролу над Пољском и да увуче земљу у сферу утицаја Совјетског Савеза. У вези са тим „концепција је била следећа: Крајова сопственим снагама ослобађа поједине градове и села од хитлероваца и дочекује Црвену армију као домаћин“, каже Носкова, додајући да је било више таквих покушаја али Крајова није успела да заузме велике градове, јер „партизанске снаге нису биле довољне да се супротставе регуларној Хитлеровој армији“. 

Напади 

Како је совјетска армија улазила дубље у територију Пољске постајало је све очигледније да Армија Крајова нема снаге да реши поменути задатак. Због тога су многи чланови пољског наоружаног подземља одустали од борбе против хитлероваца, окренули се против совјетске армије и почели да нападају њене војнике. Од лета 1944. године до 30. маја 1945. у таквим нападима је погинуло око 800 совјетских војника, а у другој половини 1945. још 171 војник. По мишљењу историчара ови подаци нису потпуни.

Фотографија из слободних извора

Како истичу руски историчари, јединице једне чланице антихитлеровске коалиције биле су изложене нападима војника друге чланице исте коалиције. То питање је покренуо и Јосиф Стаљин на сусрету у Јалти. Черчил и Рузвелт су одговорили да Црвена армија сама треба да обезбеди позадину свог фронта. „Они су фактички подржали дејства Совјетског Савеза усмерена на разоружавање ... одреда Армије Крајове... и преузели су одговорност за гушење пољског подземља“ сматра Носкова. Проблем чишћења позадине фронта од непријатељски настројених војних одреда совјетска страна је решила и помоћу репресија припадника Крајове, тј. принудног разоружавања и хапшења. 

Са друге стране, како у интервјуу за лист „Газета Виборча“ тврди познати пољски историчар Гжегож Мотика, све се дешавало управо обрнуто. Наиме, напади на црвеноармејце су били реакција на репресије које је вршила совјетска армија. Па ипак, по мишљењу Михаил Мељтјухова Москва је демонстрирала тежњу да постигне споразум, али припадници Крајове нису хтели да прихвате услове СССР-а, што је изазвало оштру реакцију совјетске стране. 

Мељтјухов такође указује на то да је средином 1940-их година на територији Пољске у суштини вођен грађански рат између Армије Крајове и снага нове просовјетске владе у Пољској. Како истиче историчар Александар Вершињин, у тим догађајима су поред политичке конфронтације важну улогу играле и етничке противречности, тј. сукоби Армије Крајове са украјинским националистима из Украјинске побуњеничке армије (УПА). Тек пред крај 40-их година нова власт у Пољској је добила ширу друштвену подршку и успела да изађе на крај са наоружаним подземљем.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“