Не заборављајмо лекције Другог светског рата

Берлин 1945. (Петар Кривоногов, „Победа“, фрагмент). Аутор колажа: Сергеј Ларенков

Берлин 1945. (Петар Кривоногов, „Победа“, фрагмент). Аутор колажа: Сергеј Ларенков

Архитектура светског поретка држи се на систему међународне безбедности, створеном захваљујући компромису између СССР-а, САД и Велике Британије, као и низу уступака које су велике силе учиниле једна другој. Садашње „васкрсавање“ фашизма слично је периоду који је непосредно претходио Другом светском рату, када тих компромиса није било. Због тога данашње ревидирање смисла и резултата Другог светског рата, тј. занемаривање поука које је човечанство извукло из њега, може имати врло озбиљне последице.

Тешко је преценити значај Другог светског рата за формирање нове архитектуре светског поретка. Поред непосредних војних резултата у виду слома нацистичке Немачке и њених сателита, кључни фактор те архитектуре је систем међународне безбедности који је настао током мирног регулисања ситуације у свету. Он је одиграо одлучујућу улогу у дугорочном дефинисању принципа савремених међународних односа. 

У формирању тог система пресудни су били компромиси између СССР, САД и Велике Британије по кључним европским питањима – немачком, пољском и југословенском. Питања су била везана за враћање старих и повлачење нових државних граница у ослобођеној Европи, тако да је њихово решавање захтевало знатне узајамне уступке кључних земаља антихитлеровске коалиције. Радило се, у суштини, о стварању територијалног система одвраћања и противтеже између Истока и Запада.

Пољско питање је било закомпликовано тиме што су у Пољској биле две владе – једна коју је признао Совјетски Савез, и друга у емиграцији, у Лондону. С обзиром да је пољска територија била ослобођена захваљујући Црвеној армији, Стаљин је издејствовао пристанак Вашингтона и Лондона да се у Пољској формира „Привремена влада националног јединства” на бази владе која је тамо већ постојала, додуше уз „укључивање демократских посленика из саме Пољске и Пољака из иностранства”. Совјетски лидер је, са своје стране, учинио уступке западним силама по другим питањима, поготово на Балкану. Стаљин се сложио да не претендује на учешће у регулисању ситуације у Грчкој, где је убрзо затим избио крвави грађански рат. 

Што се тиче југословенског питања, још 9. октобра 1944. године Стаљин и Черчил су у Москви постигли договор о паритетном утицају на догађаје у овој земљи (50% према 50%), с тим што је тај споразум иницирао британски премијер. Ево како је сам Черчил у својим мемоарима описао поменуту епизоду: „Створена је атмосфера погодна за договор и ја сам изјавио: ’Хајде да решимо наше послове на Балкану. Ваше армије се налазе у Румунији и Бугарској. Ми тамо имамо интересе, мисије и агенте. Немојмо се свађати око ситница. Што се тиче Енглеске и Русије, слажете ли се да имате 90% доминације у Румунији, а да ми исто тако имамо 90% доминације у Грчкој, и по пола у Југославији’”. Стаљин је прихватио предлог. 

Компромисно је било и решење немачког питања донето у оквиру Конференције у Јалти. Управо тамо је донета одлука да се на територији побеђене Немачке створе окупационе савезничке зоне које су касније претворене најпре у Источну и Западну Немачку, а крајем 1980-их и почетком 1990-их година у савремену уједињену Немачку. 

Совјетски Савез је конструктивно приступио болном питању подељене Немачке. У вези са тим је индикативна фраза коју је Стаљин изговорио 1947. године у разговору са представницима Јединствене социјалистичке партије Немачке (и то после одлуке западних сила, донете на саветовању у Лондону, да поделе Немачку): „По питању јединства Немачке ми треба да напредујемо корак по корак. Ми треба да напредујемо упркос свим препрекама. Само не треба гајити илузије да ће нам поћи за руком да брзо победимо у тој борби за јединство. Она може да траје пет, шест или седам година. Немачкој је потребно јединство и мировни споразум. Само у том случају ће бити постигнут успех у борби за трајни мир. А то је најважније.” 

Узгред, став Совјетског Савеза према немачком питању убедљиво побија оптужбе упућене Москви да је совјетско руководство тобоже користило плодове победе у Другом светском рату за прекрајање европских граница у складу са сопственим интересима, па чак и за „покретање” Хладног рата. Ако погледамо карту послератног устројства Европе, видећемо да се она у целини подудара са картама које су нацртане по окончању Првог светског рата. То се тиче и земаља бивше Аустроугарске, и граница Југославије. После Другог светског рата није било говора о новом територијалном преуређивању Европе, него о денацификацији читавог континента. 

Први светски рат је заиста био неочекиван за већину Европљана, што се не може рећи за Други светски рат. У разним крајевима Европе и целог света су 1930-их беснели конфликти, и њихов глобални вектор је био јасан.

Што се тиче самог Хладног рата, већ 1946. године је администрација америчког председника Харија Трумана дошла до закључка да је и само постојање Совјетског Савеза неспојиво са интересима америчке националне безбедности. Исто је говорио и британски премијер Невил Чемберлен: да би Британија живела, Совјетски Савез треба да нестане. 

У оба светска рата су дошле до изражаја све оне особености геополитике које у мирнодопским условима нису нарочито упадљиве. Међутим, Први светски рат је заиста био неочекиван за већину Европљана, што се не може рећи за Други светски рат. У разним крајевима Европе и целог света су 1930-их беснели конфликти, и њихов глобални вектор је био јасан. 

Па ипак, лидери западних држава – пре свега Велике Британије и Француске – уместо да стварно пруже отпор агресору, тј. хитлеровској Немачкој која је постајала све јача, одлучили су да јој „гледају кроз прсте”. Због тога је крајем 1930-их пропуштена последња стварна шанса за формирање превентивне антихитлеровске коалиције, и Европа је постала сведок нагодби уз учешће чак и оних држава којима је било суђено да постану једна од жртава нацистичке Немачке. Уместо да се у корену пресече јачање немачке војнополитичке моћи, Хитлеру је дата Аустрија, дати су му Судети, затим и сва преостала Чехословачка, прогледано му је кроз прсте стварање концентрационих логора и дивљање антисемитизма, пружена је помоћ генералу Франку, савезнику фашистичке Немачке, да дође на власт у Шпанији. Поједини савремени активни критичари Русије, поготово Пољска, чак су и сами учествовали у распарчавању Чехословачке, и притом нису заборавили да оптуже Москву, која је Прагу понудила војну помоћ. 

Ето због чега су данас толико актуелне лекције Другог светског рата. Покушаји да се оне ревидирају не противрече само историјској истини, него – и то је најважније – представљају директну опасност за данашњи светски поредак. Оно што се догађа око Украјине (као и на простору бивше Југославије) показује сву погубност одбацивања норми и модела сарадње успостављених 1945. године. Садашњи крвави конфликт на истоку Украјине директна је последица активирања фашистичких националистичких снага у овој земљи, као и свесрдне подршке на коју су оне наишле у САД и Великој Британији – западним државама које су некада биле чланице антихитлеровске коалиције. 

Поједини савремени активни критичари Русије, поготово Пољска, чак су и сами учествовали у распарчавању Чехословачке, и притом нису заборавили да оптуже Москву, која је Прагу понудила војну помоћ.

У многим земљама Источне Европе процес ревизије карактера и резултата Другог светског рата стављен је у службу садашње унутрашње политике, па и покушаја „обрачунавања” са сопственом комунстичком прошлошћу. Међутим, историја Другог светског рата објективно треба да буде фактор јачања унутрашњег јединства, а не унутрашњих подела. То је тако у Русији, где идеали Велике победе 1945. године традиционално уједињују левичаре и десничаре, конзервативце и либерале, комунисте и монархисте, атеисте и вернике. У Другом светском рату се није постављало питање избора неког конкретног облика државног уређења у конкретној земљи, па ни у Југославији, него питање голог опстанка читавих народа. 

То не би требало да заборављају данашњи српски политичари и активисти који данас не признају Титовим партизанима и комунистима право да се поштују као ослободиоци земље, а који су сасвим недавно на исти начин жигосали четнике Драже Михаиловића. 

„Русија је победила нацисте, а данас их Америка поново оживљава”, написао је историчар (PhD) и публициста Марк Сашин у чланку објављеном на америчком сајту OpEdNews.com. „Ближи се 9. мај, али нас овде, у Сједињеним Америчким Државама, уопште није брига за то”, пише Сашин. „Деветог маја 1945. је у Берлину маршал Жуков први потписао Акт о капитулацији Немачке, али ми овде то не желимо да знамо. Деветог маја је једно од првих наређења Совјетске команде у Берлину било да се нахрани становништво, али ми то не желимо да знамо. Деветог маја се у Русији одржава традиционална војна парада, али ми нећемо упутити честитке. Уместо тога се грлимо са демонима, подижемо из пепела бандеровце и хвалимо убице – наши највиши званичници подстичу их да убијају Русе, а немачка влада шаље хунти у Кијеву новчану помоћ и саветнике.” 

Што би се рекло, свака му је на месту...

Аутор је доктор историјских наука, старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Росијскаја газета. Сва права задржана.