Вучић и „Турски ток“ – антируски демарш или политички „слалом”?

Фотографија: DPA/Vostock-Photo

Фотографија: DPA/Vostock-Photo

Српски премијер је изразио спремност да се Србија придружи пројекту гасовода из Азербејџана који насупрот руском пројекту „Турски ток“ лобирају САД и ЕУ. Он је при томе подвукао да је „европски пут стратешки циљ Србије“, што је важно и „за америчке партнере“, и за саму Србију. „Руска реч“ је прикупила коментаре руских експерата везане за ове изјаве председника српске владе.

Премијер Александар Вучић је још једном потврдио приврженост „европском путу“ најавивши могуће учешће у пројекту TANAP, тј. у гасоводу којим би се транспортовао азербејџански гас. Међутим, српски премијер је убрзо затим кориговао своју фразу и изјавио да тежња за диверзификацијом увоза гаса „није заокрет у правцу Америке“ и није усмерена против Русије, него је то жеља да се осигура енергетска безбедност и ефикасност српске привреде.

Ако Србија и даље буде ’у стопу пратила’ европске интересе, то може бити веома лоше по њу

Алексеј Гривач, заменик председника Фонда за националну енергетску безбедност

У Русији су медији и поједини експерти прилично жустро и емотивно реаговали на изјаву српског премијера. На пример, Алексеј Гривач, заменик председника Фонда за националну енергетску безбедност, дао је коментар за издање Газета.Ru, у коме је рекао да се Срби претварају да су љути на Русију због одустајања од „Јужног тока“, иако је тај пројекат затворен управо зато што руководство земаља кроз које је гасовод требало да прође (а међу њима је и Србија) није заузело чврст став пред Европском комисијом.

„Ако Србија и даље буде ’у стопу пратила’ европске интересе, то може бити веома лоше по њу“, изјавио је експерт и појаснио свој став. Прво, каже Гривач, испорука гаса из Азербејџана ће тек око 2025. године достићи планирани капацитет од 10 милијарди кубних метара годишње, а друго, та количина је већ подељена: већи део (8 милијарди кубних метара) добија Италија, а још по милијарду кубних метара Грчка и Бугарска.

Са њим се слаже и експерт портала „Взгляд“ Јевгениј Крутиков. По његовом мишљењу, у последње време се идеолошки контекст у Београду вратио на стање „увређености”, а такав тон му одређују прозападни медији, који већ неколико месеци воде доследну кампању усмерену на дискредитовање српско-руских односа у целини.

„Главни постулат је да Русија, наводно, врши притисак на слободољубиву Србију, која је тобоже једногласно изабрала фамозни ’европски пут’, и да због тога Русија намеће Србији свој гас и буквално је приморава да га купује градећи сопственим средствима гасовод, складишта гаса и инфраструктуру. Нема смисла тражити било какву логику у таквом ставу“, каже експерт и додаје да Вучић и Николић у последње време више не користе економску аргументацију, него углас говоре о „европском путу“, али само „иза леђа“, јер ни један ни други не смеју то да кажу Путину у лице.

Током последњих 15 година у Србији су некако коегзистирала два дијаметрално супротна идеолошка правца – један условно проевропски, а други условно проруски, објашњава Јевгениј Крутиков. „Ситуација је, наравно, много дубља и сложенија, али општи контекст информационе конфронтације је отприлике такав. Проруски правац је дубоко у подсвести и понекад избија на површину кроз масовно изражавање захвалности и љубави, а проевропски је стално на видику, њега подржавају западни медији, амбасаде и НВО, и тај правац је изузетно активан у сфери пропаганде и медија. Тако се ствара утисак да су све очи српског народа упрте у правцу Брисела, а да Русија већ припада далекој прошлости – некада давно је помогла Србима у борби против Турака, хвала јој, и то је отприлике све. Један од најважнијих аргумената у том пропагандистичком рату је тумачење догађаја из 1999. године. Русија је, наводно, требало да се заузме за Србе и да их одбрани војним путем, тј. да нападне НАТО и спасе Србију од бомбардовања, а с обзиром да то није учинила, онда нам она, јелте, више и није сестра. А гас нам продају да би нас тако везали за себе и онемогућили нам да уђемо у европску кућу, иако је то наша рођена кућа“, објашњава експерт.

Главни конфликт српске унутрашње политике састоји се у тихој конфронтацији двају менталитета, један је класичан, конзервативан, историјски, који повезује српски народ и српску културу са Русијом, а са друге стране је тобожњи проевропски пут који се агресивно намеће, сматра Јевгениј Крутиков. „Тај конфликт је засенио све остале ’ситнице’, на пример цену гаса, перспективе економског развоја и руске милијарде инвестиране у запуштену инфраструктуру Србије. Људи на Балкану и у Средоземљу и иначе не воле да ситничаре и да размишљају о конкретним и практичним стварима. Више воле да претресају глобалне проблеме или проблеме који њима изгледају као глобални“, сматра експерт.

Када је реч о могућности да су српске елите „љуте” на Русију, са Крутиковом се не слаже Никита Бондарев, доктор историјских наука и старији научни сарадник Центра за евроатлантска истраживања Руског института за стратешка истраживања. У ексклузивном коментару за „Руску реч“ он је изјавио да је са гледишта српске спољне политике Вучићева позиција протеклих година разумљива и оправдана, и да је само питање хоће ли Србија имати довољно људских, финансијских и других ресурса да истовремено развија и амерички и руски гасни пројекат.

„Ако се вратимо уназад, сетићемо се како су текли преговори о ’Јужном току’ између Владимира Путина и Гојка Борисова (који су се завршили гашењем пројекта). И током њиховог првог сусрета у Гдањску и другог у Софији Путин је све време говорио: ’Јужни ток’ не значи да ви одбацујете друге гасоводе. Нека буду и ’Јужни ток’ и ’Набуко’. Бугарска треба да буде заитересована за то да што више диверзификује изворе гаса. Тако је дословно гласила позиција Владимира Путина и Русије по овом питању. И шта се десило? Завршавају се преговори, почиње конференција за новинаре, Борисов прилази новинарима и каже: опет смо доведени у ситуацију да морамо да бирамо само једно, и ми бирамо ’Набуко’. Међутим, предлози у вези са енергетском сфером које је Русија нудила балканским земљама никада нису били ’тоталитарни’. Русија је од самог почетка говорила и Бугарима и Србима: ако можете да диверзификујете, диверзификујте. Али политичари попут Борисова хтели су да припишу Русији став који јој није својствен. Русија никада није била диктатор у енергетској сфери“, тврди експерт.

Бондарев је уверен да уопште не може бити говора ни о каквом антируском демаршу премијера Вучића. „Чак ако он и каже нешто антируско за потребе западне публике, он после тога коригује своју изјаву, као што је то било и овога пута. Српско руководство ће се и даље понашати управо тако. Оно не може себи дозволити да квари односе са Русијом“, сматра Бондарев.

Чак ако он и каже нешто антируско за потребе западне публике, он после тога коригује своју изјаву, као што је то било и овога пута. Српско руководство ће се и даље понашати управо тако. Оно не може себи дозволити да квари односе са Русијом

Никита Бондарев, доктор историјских наука и старији научни сарадник Центра за евроатлантска истраживања Руског института за стратешка истраживања

Вучићева изјава је изговорена у тренутку када су представници српског гасног сектора (конкретно Бајатовић) већ признали да азербејџански пројекат TAP (Trans Adriatic Pipeline) не може уопште бити алтернатива руском гасу, подсећа друштвенополитички коментатор издања „Експерт“ и нашег портала Геворг Мирзајан. По његовом мишљењу, однос Србије према „Турском току“ треба да подстакне Москву да донесе два важна закључка.

„Прво, да коначно схвати да нема и не може бити никаквих ’братских’ односа ни са једном земљом. Односе са другим државама треба градити искључиво на принципима прагматизма и заштите сопствених националних интереса. Друго, као и у случају са догађајима у Македонији, ситуација око Србије још једном је показала сложеност реализације пројекта „Турски ток“ у условима када се том пројекту противи Европска комисија. Европска унија не мора чак ни да врши притисак на Турску, довољно је да једноставно изузме поједине сегменте из транзитне путање овог гасовода. Колебање Македоније и Србије, раније одустајање Бугарске (која је такође ’братска’ земља и због које је, заправо, и донета одлука да се гасовод гради кроз Турску) и немогућност изградње Тока кроз Албанију – све то говори у прилог чињеници да реализација пројекта кроз Југоисточну Европу заправо није могућа“, сматра Мирзајан.

Па ипак, по речима овог експерта, још увек је рано предвиђати крах овог пројекта. Када је у питању руски гас, Србија има само једну алтернативу – може да увози гас из Ирана кроз такозвани „Јужни коридор“. То су пројекти као што су TAP, „Набуко“ и њима слични, али стварне испоруке тог гаса не могу почети ускоро и њихова реализација је могућа само у дугорочној перспективи. Ирану би претходно требало укинути све санкције и изградити копнену инфраструктуру (која по иранским законима може да се гради само за ирански новац), затим индустријализовати налазишта, итд. Европска унија за то нема времена. Гаспром је већ изјавио да ће у садашњим условима до 2020. године одустати од украјинског транзита, закључује Мирзајан.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“