Четврт века постсовјетске Русије – много или мало?

Фотографија: Reuters

Фотографија: Reuters

Русија обележава 25 година од дана проглашења Декларације о суверенитету РСФСР. Од тог тренутка је почела изградња руске постсовјетске државности. Сумирајући резултате протеклог периода експерти тврде да је постсовјетска Русија оправдала своје постојање као држава, али то чине са великом резервом.

Оцењујући четврт века изградње руске државности експерти долазе до закључка да и поред тога што је руска државност углавном положила „испит зрелости“, ипак она и даље стоји пред читавим низом озбиљних изазова на које још нису пронађени одговори.

Када је реч о постсовјетској Русији, аналитичари су склони да сматрају да је нова руска државност у својим главним цртама добро издржала овај период. Сви, међутим, истичу њен контроверзан карактер. Како сматрају поједини коментатори, то је повезано са питањем дискутабилности усвајања документа о суверенитету Русије у оквиру Совјетског Савеза, будући да је Руска Федерација била главна носећа конструкција СССР-а, који је престао да постоји у децембру 1991. године.

„Последњи ексер“

„Сама та декларација је веома контроверзна појава. С једне стране, она је предодредила распад Совјетског Савеза, а са друге је сачувала територију Руске Федерације“, каже за „Руску реч“ политиколог Дмитриј Андрејев, први заменик главног уредника алманаха „Развој и економија“. Он сматра да је Декларација о суверенитету Русије била „последњи ексер закуцан у мртвачки сандук СССР-а“. Друкчије, међутим, није ни могло бити, јер је то био „избор најбоље међу најгорим варијантама“, будући да су тада већ биле пропуштене шансе да се држава сачува у целости.

По мишљењу Бориса Шмељова, директора Центра за политичка истраживања Института за економију, „руски народ се иницирањем распада Совјетског Савеза практично одрекао једног дела самога себе“, јер је „Совјетски Савез историјски гледано истовремено био и ’велика Русија’“.

Нестабилна државност

Фотографија: ТАСС

Како истиче овај аналитичар, Русија је успела да за протеклих 25 година створи институције власти и грађанског друштва и да успостави економски систем, али и поред тога руска државност за то време није успела да стекне потребну стабилност. По Шмељовљевом мишљењу, то је у великој мери везано за чињеницу да Русија засада није успела да изгради ефикасан демократски политички систем. „Ми имамо благ, али ипак ауторитаран режим. Није успостављен систем баланса и противтеже.

Декларација

Декларација о државном суверенитету Совјетске Русије (РСФСР) усвојена је на Првом конгресу народних депутата РСФСР, 12. јуна 1990. године. У документу се говори о „одлучности да се створи демократска правна држава у саставу обновљеног СССР-а“. Декларација је прогласила владавину устава и закона републике на територији РСФСР и потврдила је право слободног изласка из СССР-а.

Парламент не функционише, то је једноставно машина за гласање. Није се појавио стабилан партијски систем. У великој мери је присутна корупција...“ – тако је он у интервјуу за „Руску реч“ изложио своје виђење проблема постсовјетске Русије.

Многи имају примедбе на ефикасност руског политичког система. Како је истакао директор Института за националну стратегију Михаил Ремизов, у Русији засада није успостављен стабилан републикански систем. У противном бисмо имали прилику да видимо „јавну смену власти у конкуренцији алтернативних тимова“. „Код нас практично није ни било смене тимова путем јавне конкуренције. Уместо тога дејствује механизам наследности. То је својеврсна неформална председничка династија“, изјавио је политиколог за „Руску реч“.

Са друге стране, по његовом мишљењу, такав систем има своје предности са гледишта консолидације власти и порекла криза. Истичући да је институција снажне председничке власти у Русији у целини гледано позитивна, аналитичар је карактерише као „камен темељац на коме се држи национална конструкција“.

Јељциново властољубље

Традиција јаке власти председника у савременој Русији води порекло још од првог постсовјетског лидера Бориса Јељцина. И поред тога што доба његовог мандата поједини данас третирају као време правог демократског експеримента у Русији, председник Јељцин је ипак својевремено много критикован за ауторитарност. Исто је тако критикован и устав који је на Јељцинову иницијативу усвојен 1993. године и у складу са којим у руском политичком миљеу институција председника апсолутно доминира над свим осталим структурама власти.

По Андрејевљевом мишљењу, оснивач савремене руске државности био је оптерећен само својим интересима – својом сопственом влашћу, али је парадоксално што је у оном периоду такав приступ ипак благотворно деловао на Русију. „Испало је нешто необично у то доба – тежња ка апсолутној, снажној власти председника Јељцина, на коју нико други није смео да претендује, објективно се подударила са интересима структурирања политичког простора Руске Федерације. Тешко да би неко други сачувао ту територију у она страшна времена 90-их година“, сматра политиколог. Андрејев подсећа на конфликт између председничке и законодавне власти 1993. године, који се завршио тако што су јединице лојалне Јељцину бомбардовале парламент. Тада је Андрејев био на страни председникових противника – председника парламента Руслана Хасбулатова и подпредседника Александра Руцког. „Сада бих ја био на Јељциновој страни. Убеђен сам да ни један, ни други [ни Хасбулатов, ни Руцкој] не би сачували Русију“, каже аналитичар говорећи о периоду који је такође познат као „парада суверенитита“, када су 90-их година региони проглашавали најширу могућу политичку аутономију, а најдраматичнија епизода тог периода наступила је када је Чеченија прогласила независност, после чега је уследио први чеченски рат.

Изазови мултинационалности

Када говоре о позитивној улози коју у руским условима има институција снажне председничке власти, политиколози истовремено наглашавају и слабост осталих државних институција, укључујући и парламент. Поред тога, у рањива места савремене руске државности поједини коментатори убрајају и етнотериторијални принцип устројства федерације, тј. чињеницу да у Руској Федерацији постоје националне републике.

Традиција јаке власти председника у савременој Русији води порекло још од првог постсовјетског лидера Бориса Јељцина.

Ремизов истиче да се у том смислу наставља совјетски курс националне политике, када се уместо стварања једне нације као јединственог политичког организма у Руској Федерацији развија вишенационална држава. „Ако говоримо о мноштву нација унутар земље, онда то значи да се земља састоји од субјеката који имају право на самоопредељење са свим последицама које из тога произилазе“, истиче политиколог.

Да ли је Русија млада земља?

Поред националне конструкције земље експерти истичу још једну противречну особеност везану за совјетску прошлост. Постоји мишљење да је идеологија савремене Русије претерано оријентисана на совјетску носталгичну заоставштину.

По мишљењу Михаила Виноградова, директора фонда „Петербуршка политика“, Руска Федерација као да се стиди своје садашње државности и покушава да је појача истицањем чињенице да је она правна наследница СССР-а. „То је велики ризик, јер ако се историја рачуна од [оснивача староруске државе] Рјурика, онда Руска Федерација сама себи одузима осећај младе земље, тј. историјске динамике коју има млада земља. Постсовјетске земље које сматрају да су младе, показују бољу динамику“, изјавио је експерт за „Руску реч“ указујући на успехе Казахстана и Азербејџана.

Са друге стране, у поређењу са другим постсовјетским државама руска државност у целини не изгледа лоше. По Шмељовљевом мишљењу, државност Русије је чињенично стање, за разлику од других земаља у региону, на пример од Украјине, Молдавије и Киргизије, чије перспективе у том смислу нису јасне.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском