Фотографија: pogledi.rs
Деценијама је совјетску и руску историјску науку мало интересовао конфликт на територији окупиране Југославије за време Другог светског рата. У совјетском периоду, а затим по инерцији и 90-их година 20. века однос многих руских научника према овом питању био је крајње недвосмислен: Совјетски Савез је спасао свет од нацизма, а његови савезници у Југославији били су Титови партизани који су се херојски борили не само против нацистичког окупатора, него и против колаборациониста и локалних националиста свих боја, међу које се по правилу убрајају усташе и четници.
При томе је и у једном делу српског друштва култивисано, а и данас се култивише вређање на Русију која јесте ослободила Србију 1944. године, али је уједно, наводно, проузроковала рушење српске државности и националног језгра помажући комунистима да изграде антисрпску Социјалистичку Федеративну Републику Југославију. Према идеји тог дела српског друштва управо СССР сноси одговорност и за сурово обрачунавање са правим патриотама Србије – четницима Драже Михаиловића.
Током првих петнаест година 21. века Русија је прошла импозантан пут од остатака велике силе која је отписана још 1991. године, до једног од кључних играча на светској геополитичкој сцени. Један од главних темеља новог руског идентитета је победа над нацистичком Немачком 1945. године. Русија се у том погледу позиционира као доследна заштитница сећања на трагедију Другог светског рата и категорично се противи свим покушајима ревидирања историје коју су написали савезници и победници. Такве покушаје ревидирања су у извесној мери предузимале готово све земље бившег социјалистичког блока. Услед тога су неке од тих земаља за истинске хероје тог доба, који треба да служе као пример младим нараштајима, званично прогласиле припаднике националистичких и антикомунистичких војних формација које су сарађивале са хитлеровцима, попут „шумске браће“ у балтичким земљама, или бандероваца у Украјини.
Можда би било логично очекивати да руски експерти, који утичу на „историјску политику“ своје земље, буду непомирљиви и када је реч о четницима, јер су четници ратовали против савезника СССР-а Јосипа Броза Тита. Међутим, у стварности је ситуација другачија. Водећи руски историчари-балканолози у суштини су доста позитивно оценили рехабилитацију Драже Михаиловића и позвали присталице и једне и друге стране на нормализацију односа и превазилажење овог дугогодишњег раскола у српском друштву.
Недоброжелатељи би могли упутити критику руским експертским круговима за двоструке стандарде, јер су четници у суштини једина антикомунистичка формација тога периода према којој су Руси данас тако благонаклони, док све остале сличне формације оцењују негативно, укључујући и пољску Армију Крајову која се, као и четници, потчињавала савезницима.
Међутим, реално гледано, четнички покрет је заиста био јединствена појава. За разлику од већ поменутих пољских устаника, код четника није било никакве русофобије. Напротив, у Дражином окружењу су били и отворени симпатизери Совјетског Савеза и социјалисти, и зато њихова жеља да сарађују са руском Црвеном армијом не треба никога да чуди. У том смислу став руских историчара није контроверзан, него је напротив, сасвим логичан.
Занимљиво је да руски историчари, позивајући на превазилажење историјских противречности у српском друштву, узимају у обзир и позитивно руско искуство. Русија је током претходних 15 година прошла сличан пут. У новој Русији је дошло до помирења „црвених“ и „белих“ који су 1917-1922. године ратовали једни против других, а коначан симбол мира унутар руског друштва било је уједињење Руске православне цркве Московског патријархата и Руске православне заграничне цркве. Садашња Русија је некада непомирљивим странама ове конфронтације оставила право на сопствену историјску правду, сопствену идеологију и сопствену љубав према отаџбини, и прилично успешно је консолидовала патриоте различитих идеологија прогласивши данашњу руску државу и наследницом Руске империје, и наследницом Совјетског Савеза.
Рехабилитација је позитивна
пише Никита Бондарев, Руски институт за стратешка истраживања
Ако погледамо историју читавог региона видећемо да је четнички покрет логичан наставак некадашњих покрета српских хајдука и јунака. Па ипак је овај покрет у историјском смислу био умногоме јединствен. На Балкану је и иначе увек била снажно изражена традиција која гласи отприлике овако: чим загусти – бежи у шуму! И четнички покрет је у основи био подстакнут управо том традицијом. Четници су, додуше, имали и идеолошки оријентисане људе, али то су углавном били официри који су служили још у краљевској војсци – неко у Босни, неко у генералном штабу заједно са Драгољубом Михаиловићем – и који су ратовали у Првом светском рату или у Балканским ратовима. Међутим, тај део четника „са идејом” и истинским ратним искуством био је крајње дисциплинован и лојалан Драгољубу Михаиловићу.
Према оценама савремених историчара који се баве четничким покретом, такви људи су у најбољем случају чинили четвртину покрета. Остале три четвртине четника нису били регуларни одреди, него они који су благовремено „отишли у шуму” и затим се формално изјашњавали као четници и формално се потчињавали Дражи Михаиловићу, али су то у суштини били самостални шумски одреди. Они су се крили по шумама близу својих села и никоме нису полагали рачуне. Управо они су вршили већину погрома симпатизера комуниста и управо они су, касније, за време социјализма, највише и довођени у везу са четничким покретом. Они су понекад дејствовали и заједно са фашистима – Немцима или Бугарима. Сачуване су фотографије на којима неки наоружани људи, наводно четници, пију ракију са усташама. Међутим, уопште се не може са сигурношћу рећи ко су ти људи. Није било никаквих знакова препознавања, нити их је могло бити. Једно је сигурно: ни званични ни „незванични” четници нису долазили у сукоб са Црвеном армијом. Црвеноармејци су свуда дочекивани као пријатељи и ослободиоци. У градовима и селима су их чекали натписи: „Живео генралисимус Стаљин”, „Живео краљ Петар”, „Живео Дража Михаиловић”. Добро је познат случај ослобођења Крушевца. Њега су ослобађали четници заједно са Црвеном армијом. Сачуване су и фотографије на којима четнички војвода Кесеровић и мајор Црвене армије Проњин стоје заједно на балкону крушевачког хотела „Париз” и поздрављају војнике – црвеноармејце и четнике који марширају испред њих.
Све до ослобођења Југославије руководство Совјетског Савеза је сарађивало и са четницима и са партизанима. У архивама су сачувани документи који сведоче да је Тито све до 1944. године из Совјетског Савеза добијао писма овакве садржине: „Ви говорите да четници сарађују са фашистима, али ми имамо друкчије информације. Потрудите се да нађете са њима заједнички језик”. Титу и његовим сарадницима пошло је за руком да коначно убеде Совјетски Савез да четници сарађују са фашистима тек када су партизани по уласку Црвене армије у земљу узурпирали улогу посредника у контактима са совјетским војницима. Титови следбеници су учинили све како би приказали четнике у таквом светлу, јер је у току Другог светског рата на територији Србије вођен и унутрашњи, грађански рат.
Четнички покрет је био веома популаран у народу, између осталог и због тога што су четници без одлагања почели да пружају отпор окупатору, док су комунисти чекали 22. јун, када је Совјетски Савез ступио у рат са Хитлеровом Немачком. А и после 22. јуна, и све до краја 1941. године, четници и партизани су изводили заједничке борбене операције. Око Драгољуба Михаиловића је било доста људи левичарских схватања. Такав је, на пример, био Живко Топаловић, један од оснивача Комунистичке партије Југославије. Или рецимо, Драгиша Васић, национално оријентисани социјалиста који је био ожењен совјетском држављанком и у више наврата је боравио у СССР-у. О њему се чак писало да је тобоже био мајор совјетске обавештајне службе, али те чињенице нису историјски потврђене. Такви људи су могли изградити „мостове пријатељства“ између четника и партизана. Другим речима, постојали су сви услови да четници и партизани постигну договор, али ни једни ни други нису били за то заинтересовани.
Двосмислена формулација коју је усвојио суд приликом рехабилитације Драже Михаиловића покреће многа питања, и у српској јавности се доста дискутовало о томе. Међутим, сам факат рехабилитације је позитиван. Данас је за руске политичаре и историчаре у вези са тим догађајем најважније да се не понављају пропагандистичке измишљотине и идеолошки стереотипи које је совјетска наука преносила онако како их је све до 90-их година добијала из Југославије. Најважније је да се из свести читавог друштва избрише стереотипна представа по којој су четници и усташе једно исто. Додуше, старија генерација балканолога тешко се може одрећи такве тезе. Треба, ипак, имати у виду да највећи број симпатизера Русије истовремено гаји симпатије и према четницима. Према томе, ако Русија подржава рехабилитацију Драже Михаиловића, тиме она уграђује још један камен у темеље руско-српског пријатељства.
Дража је превише веровао западу
пише Владимир Путјатин, Московски државни универзитет „Ломоносов”
Одлука о рехабилитацији Драгољуба Драже Михаиловића важан је резултат трансформације српског друштва. Од почетка деведесетих, када су почели ратови на територији Хрватске и Босне и Херцеговине, четничке идеје су се шириле на све стране великом брзином, јер је сећање на догађаје Другог светског рата још увек било свеже. Са друге стране, крвави карактер међуетничких сукоба у одређеној мери је рушио мит о „братству и јединству“ народа Југославије, који је дуго био камен темељац идеологије Титовог партизанског покрета.
Са рушењем заједничке државе и ревидирањем владајуће идеологије крајем 20. и почетком 21. века постала су доступна и сведочанства и новији документи који су довели у питање устаљене представе о рату. Например, постале су познате поједине чињенице о сарадњи партизана и Немаца. Такви подаци раније нигде нису помињани. Они су имали одлучујући утицај и на процес рехабилитације четничког покрета, његове идеологије и његовог вође. Уз све то, и сам суд над Драгољубом Михаиловићем може се упоредити са отвореним совјетским процесима 30-их година, организованим ради уклањања опонената поражених у политичкој конфронтацији.
Судбину четничког покрета у великој мери је предодредила лоша геополитичка информисаност Драже Михаиловића, и његова претерана вера пре свега у западне савезнике, а не у СССР у првим годинама рата. Занимљиво је да је Москва, и поред тога што се ослањала на Комунистичку партију Југославије и Тита, у августу и септембру 1941. године ипак покушала да успостави везе са Михаиловићевим покретом. Преговори са представником четника одржани су у Истамбулу уз учешће енглеске стране и управо су Енглези осујетили размену кадрова између четника и Совјетског Савеза. Међутим, покушаји успостављања контаката нису остали на томе. У партизанском штабу 1942. године нашао се руски емигрант Фјодор Махин, који је пре тога неко време провео код четника, и Москва је управо преко њега покушала да још једном успостави директну везу са Драгољубом Михаиловићем, али сам Тито је осујетио тај покушај. После тога СССР више није предузимао сличне покушаје, и Москва је почела у потпуности да се оријентише на Титове партизане, а четнички покрет је узиман у обзир само у контексту односа са краљевом владом у емиграцији.
Па ипак, 1943. године је успостављена незванична сарадња између совјетских држављана и четника. Реч је отприлике о 300 совјетских ратних заробљеника који су побегли из Руског корпуса. Тај корпус су чинили бивши белогардејци који су радили у Борским рудницима. Они су се придружили одреду четника, што је изазвало недоумицу локалне партизанске команде.
Нажалост, већина докумената Министарства одбране Руске Федерације везаних за Други светски рат и даље није доступна научницима, због чега засада није могуће стећи комплетну представу о совјетско-југословенским односима у том периоду.
Четнички одреди никада се нису борили против руских трупа
пише Георгиј Енгељгарт, Институт за славистику Руске академије наука
Суд је само потврдио очигледну чињеницу, а то је да је процес против генерала Михаиловића 1946. године био уствари обрачун са политичким противником. Тај обрачун је само привидно био увијен у форму правосуђа, слично јавним процесима у СССР-у 1937. и 1938. године.
„Четници“ су стари српски назив за устанике који су ратовали против турских и других окупатора. Током рата 1941-1945. под тим називом су ратовали разни одреди који су се придржавали разних политичких погледа и оријентација. Четнички одреди су ратовали како у самој Србији, тако и у другим деловима Југославије са српским становништвом: у Босни и Херцеговини, Крајини и Црној Гори.
Пуковник (а касније генерал) Драгољуб Михаиловић био је постављен за војног министра југословенске владе у изгнанству. Он је изабрао тактику ишчекивања, карактеристичну за покрете отпора у Западној и Централној Европи. Такви покрети су се оријентисали на извиђање и слање обавештајних информација у Лондон, затим на стварање и ширење мреже илегалаца и партизана, као и на прикупљање оружја и ишчекивање „Дана Д“, тј. искрцавања савезника за које је требало да буде везан и почетак оружаног отпора у позадини немачког фронта. Сличне тактике ишчекивања у великој мери су се придржавали и припадници „Слободне Француске“ генерала Де Гола.
Михаиловићеве планове је помрсила појава другог центра отпора у региону – партизанског покрета који је организовала Комунистичка партија Југославије. Већ крајем 1941. године на територији Србије и Црне Горе избио је прави грађански рат између четника и партизана, тако да је борба против окупатора почела да се потискује у други план. Одлучујући ударац четницима нанела је Черчилова одлука 1943. године да потпуно ускрати подршку Дражи Михаиловићу и да се оријентише искључиво на Тита.
Та одлука је подстакла и Москву да промени став према четницима. Пре тога Совјетски Савез није тежио да заоштрава односе са локалним покретима отпора, укључујући и снаге Драже Михаиловића, које су третиране као један од покрета отпора у Европи, оријентисаних на Лондон. Тада су, међутим, власти СССР-а позвале све своје следбенике у Европи да воде антифашистичку борбу у оквиру јединствених народноослободилачких снага. Било је заједничких операција Црвене армије и четника током ослобађања Југославије, али је то ипак била прилично егзотична појава. Важно је, међутим, да се одреди Драже Михаиловића нигде нису борили против совјетских трупа.
Четници Драже Михаиловића не могу се поредити са украјинским бандеровцима, јер су се од самог почетка оријентисали на краљеву владу у изгнанству, тј. на страну савезника, а не на Трећи рајх. У извесном смислу они се могу упоредити са пољском Армијом Крајовом, с тим што међу њима ипак постоји велика разлика због сложених међуетничких односа у Југославији. Покрет Димитрија Љотића „Збор“ заузима посебно место у српској политичкој историји 1930-их и 1940-их година, јер је његов оснивач темељио своју идеологију на фашизму и сарађивао је са немачким окупационим властима из идеолошких побуда. Четницима, међутим, није било својствено трагање за концепцијом „трећег пута“. Они су једноставно били „за краља и отаџбину“. И иначе грађански рат између четника и партизана заслужује да буде непристрасно и објективно размотрен без политизације и повлачења вештачких паралела.
Руска наука по том питању треба да заузме објективан став. Сваки корак у правцу превазилажења подела у српском друштву, укључујући и превазилажење историјског раскола на четнике и партизане, у потпуности одговара интересима културног присуства Русије на Балкану. Такво помирење посебно добија на значају у условима непрекидних спољних притисака на Србију (поводом Косова и Метохије, поводом сарадње са Русијом, поводом евроинтеграције...). Дефинисање неконфликтног тумачења националне историје отвара перспективе мирније и стабилније будућности.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
