Козаци у Другом светском рату: са обе стране фронта

Козаци су древни војнички сталеж. Још пруски краљ Фридрих Велики називао их је најбољом лаком коњицом у Европи. Представници козаштва учествовали су практично у свим ратовима које је водила Руска Империја. Без претеривања се може рећи да је за ову етносоцијалну групу права трагедија био распад овог облика руске државности и његова замена интернационалним Совјетским Савезом.

Пролетаријату као „владајућој класи“ били су страни интереси козачког живота, тако да није ни чудо што је већина козака у Руском грађанском рату 1917-1922. стала на страну „белих“, тј. представника старе Русије. Пораз у братоубилачком сукобу био је узрок емиграције знатног дела козаштва у иностранство и репресија према онима који су остали у Русији. Бољшевици су расформирали све козачке војне јединице, а самим козацима су уведена ограничења у погледу службе у оружаним снагама. Представници козаштва као имућнијег социјалног слоја највише су страдали и 30-их година у процесу борбе совјетских власти против „кулака“. 

Све у свему, козаштво није имало разлога да буде наклоњено совјетској власти, те није ни чудо што су у круговима козачке емиграције биле популарне идеје освете и реванша. Њихово усмерење је најбоље одражено у пароли козачког генерала Андреја Шкура: „Против бољшевика, па макар и са ђаволом!“ 

„Ђаво“ се брзо појавио – у виду немачког канцелара Адолфа Хитлера... 

Верни своме избору 

У таквим околностима козаштво је било ангажовано у политици Трећег рајха, тако да и атаман Свевелике војске донске Петар Краснов није скривао своје прогерманске ставове, а он је уживао велики ауторитет међу козачким лидерима. Краснов се 1936. године преселио из Француске у Немачку. Он је још за време Руског грађанског рата био убеђени присталица Немачке. Краснов је руководству Рајха поднео детаљан извештај о историји козаштва, где је приказао да козаци воде порекло од Гота, германског племена које је још у трећем веку живело на северним обалама Црног мора. Атаман је са таквом хипотезом оберучке прихваћен у Рајху, тако да је постао главни консултант руководства хитлеровске Немачке за козачка питања. 

Крајем 1939. и почетком 1940. године почела је реорганизација козачких савеза, удружења и села на територији Трећег рајха. Тако је 1941. основано Општекозачко удружење у Немачкој империји на челу са генерал-лајтнантом Донске козачке војске Јевгенијем Балабином. Поред ове основана је још једна прохитлеровска козачка организација у пролеће 1940. године. Био је то „Свекозачки савез“ на челу са Петром Поповом. Тај савез се финансирао непосредно преко Гестапоа и окупљао је најрадикалније представнике козаштва. Они су се залагали да се од Русије одвоје земље које су раније биле под контролом бивших козачких војски и да се на тој територији формира држава „Козакија“. 

Крајње прогерманске и сепаратистичке позиције држао се и „Козачки национални центар“, који је после 22. јуна 1941. претворен у „Козачки националноослободилачки покрет“. Ова организација је још 7. априла 1939. издала специјално циркуларно саопштење „О прикупљању тајних података о СССР-у“, у коме је писало: „Неопходно је одмах предузети најодлучније мере како ништа што је везано за нашег непријатеља СССР не би остало неискоришћено“. 

„Козак“ значи „слободан“
Козаци су освајали Сибир и чували границе Русије, служили руским царевима и подизали бунтове против њих. Њиховим именом су Европљани плашили своју децу, док је козачка војна вештина одушевљавала њихове генерале. „Руска реч“ представља ове необичне људе: први део текста се бави козачком историјом до Октобарске револуције.

Шта је то подстакло значајан део козачке емиграције да подржи поменуте организације и њихове вође у оријентисању на Немачки рајх? Јасно је, наиме, да су властољубиви људи и национал-сепаратисти били упадљива мањина у иначе патриотски настројеном козаштву. Одговор је прилично очигледан: ти људи једноставно нису схватали шта је то нацизам. Они су покушавали да му приђу користећи своја уобичајена мерила, и били су уверени да „Русија није Чешка“ и да њу Немачка са својих 80 милиона становника неће моћи да претвори у колонију. Још није био наступио моменат да човечанство схвати да су нацизам и здрав разум неспојиви. 

Захваљујући таквим и сличним ставовима, козачке јединице са својим војничким навикама и високом борбеном спремношћу заузеле су битно место у систему немачких оружаних снага. Козаци се често помињу у мемоарима немачких војних старешина. Фелдмаршал Ерих фон Манштајн се сећао свога доласка у Новочеркаск крајем јесени 1942. године, када је покушавао да деблокира Паулусову армију код Стаљинграда: „Једина команда страже коју смо имали на располагању био је добровољачки козачки одред“. И чувени диверзант Ото Скорцени сећа се козака: „Једном смо добили као појачање чету козака из састава СС дивизије. Они су извршили неколико одважних ноћних акција“. Обратимо пажњу да се то дешавало већ у фебруару 1945. године. Кад је изабрао једну страну, макар и погрешну, тај део козаштва је до краја остао веран своме избору. 

Козаштво на совјетски начин 

У целини узев, на страни хитлероваца се нашло око 50 хиљада козака. По бројном стању то су два-три коњичка корпуса. Од већих војних формација могу се поменути 15. козачки коњички корпус под командом генерала Хелмута фон Панвица, козачка резерва генерала Андреја Шкура и „Козачки стан“ ратног атамана Тимофеја Доманова. На основу тога многи савремени аутори тврде да је козаштво ратовало на страни Немачке. Та тврдња, међутим, није ни близу истине. Ако погледамо састав совјетске армије, наћи ћемо у њој стотине хиљада козака који су ратовали у свим коњичким дивизијама и корпусима СССР-а. У многим таквим јединицама они су чак били у већини. 

Шта се то могло догодити да се ситуација промени после онако трагичних догађаја Руског грађанског рата? Ради се о томе да генерали Вермахта нису једини схватили квалитете козаштва када је реч о ратовању. Схватио је то и Стаљин. Већ 30-их година је реализован низ мера које су омогућиле да се укине „немилост“ према козацима и да се њихове најспособније коњичке јединице врате у армију. Од фебруара 1936. године широко је покренута кампања „за совјетско козаштво“. Она је допринела да се у складу са наредбом бр. 67 народног комесара за одбрану Климента Ворошилова од 23. априла 1936. године појединим коњичким дивизијама додели статус козачких дивизија. Специјалним актом је козацима било враћено право да носе козачку униформу, која је у претходном периоду била забрањена. Дефинисана је и свечана униформа за козачке јединице. Лав Троцки је у својој књизи „Издата револуција“ („Преданная революция“) оценио те мере као „рестаурацију појединих норми и институција царског режима“. Троцки пише о томе „са каквим запрепашћењем су учесници једног свечаног скупа у Кремљу реаговали на присуство козачких старешина у униформи царског доба, са златним и сребрним нараменицама“. 

Такво негодовање, међутим, било је својствено само крајње левичарској опозицији. У самој војсци је однос према „повратку“ козаштва био далеко сталоженији. Георгиј Жуков, који је 1936-1937. био командант Четврте донске козачке краснознаменске дивизије „Ворошилов“, писао је у својим сећањима: „Четврта донска козачка дивизија је увек учествовала у локалним маневрима. Увек је излазила на маневре добро припремљена и није се десило да јој врховна команда не упути речи захвалности“. 

Совјетски козаци су међу првима дочекали немачке трупе на западним границама Совјетског Савеза у лето 1941. Већ у 4 сата ујутро 22. јуна 94. Кубањски козачки пук потпуковника Н. Г. Петросјанца ступио је на правцу према Ломжи у бој са неупоредиво јачим противником. Ускоро су му се придружиле и друге јединице Шесте кубањско-терске козачке краснознаменске дивизије „Буђони“, тачније 48. белореченски кубањски и 152. терски козачки пук којима су командовали потпуковници В. В. Рудницки и Н. И. Алексејев. 

После првих борби у лето 1941. донета је одлука да се повећа број коњичких дивизија. Већ у јулу и августу је формирано 48 таквих дивизија, а крајем 1941. године Црвена армија је имала 82 коњичке дивизије. Коњичке војне формације коришћене су на најактивнијим деловима совјетско-немачког фронта, пре свега као мобилна сила у саставу мешовитих коњичких и механизованих група. Неће бити претерано ако кажемо да су те јединице преузеле на себе сву тежину битака у јесен-зиму 1941, тј. у периоду који је био најтежи за Црвену армију. Они су фактички заменили тенковске и моторизоване пешадијске јединице, којих је било критично мало после губитака у лето 1941. 

Козачко јахање, стара вештина за савремене неустрашиве људе
Џигитовка, традиционална козачка јахачка вештина од које застаје дах, разликује се од каубојских представа и циркуса по томе што козаци користе право оружје и јашу по правилима којих су се одувек држали у руској царској војсци. Козак Дмитриј за „Руску реч“ објашњава како је џигитовка настала.

Карактеристично је, на пример, да у извештају Совинформбироа од 5. септембра коњичка група Лава Доватора фигурира као козачка, иако су све те јединице формало имале само епитет „коњичке“. У извештају је речено: „Коњичка козачка група под командом пуковника Доватора продрла је у позадину фашиста и дуже време је уништавала фашистичке трупе и комуникације“. После акције у позадини немачких трупа Доваторови коњаници су преименовани у Трећи коњички корпус и активно су учествовали у бици за Москву. 

У зиму 1941. године су и Доваторове јединице, као и већина коњичких дивизија, груписане у корпусе. У пролеће 1942. је већ било формирано укупно 19 корпуса. И само је 17. пук био посебан, јер је успео да издејствује званичан назив: Кубањски козачки пук. Он је формиран за козачки новац од кубањских козака-добровољаца. 

У августу 1942. козаци су се прославили код села Кушчевска, бранећи родни Кубањ. Елитна немачка брдска стрељачка дивизија Еделвајс није очекивала класичан напад у коњичком строју, и он је за њу био фаталан. „Све што сам слушао о козацима из рата 1914. године није ништа у поређењу са ужасом који осећамо приликом сусрета са овим садашњим козацима. Подилази ме језа и уздрхтим само када се сетим козачког напада. Ноћу имам кошмаре. Козаци су прави вихор који на своме путу носи све пред собом. Ми се бојимо козака као освете свевишњег“, писао је својима у Немачку војник Алфред Курц, кога су козаци касније посекли. Совјетски маршал Андреј Гречко овако пише о том нападу у својим мемоарима: „У тим ноћним нападима на село Кушчевска козаци 13. коњичке дивизије уништили су преко хиљаду хитлероваца и заробили око три стотине“. 

На коњима и у тенковима 

Укупно 555 козака и командира кавкаског корпуса награђено је 25. августа 1942. године орденима и медаљама за храброст и херојство, а 27. августа је лист Правда објавио наредбу народног комесара за одбрану СССР-а о томе да се кавкаском корпусу и његовим јединицама додељује звање „гардијски“ и задржава се назив „козачки“. Козаци овог корпуса су 1945. прошли калдрмом Црвеног трга у првој Паради Победе. 

Козачка мода: шалваре, папаха и борбени дух
Водећи светски дизајнери Ралф Лорен, Сајмон Книн, Маноло Блахник и Анастасија Романцова препоручују женама које прате моду да носе шубаре кубанских козака и дуге огртаче од овчије коже без копчи.

У том корпусу се борио и најпознатији совјетски козак Великог отаџбинског рата, Константин Недорубов. То је оригинална личност, човек који је у Првом светском рату добио сва четири Георгијевска крста (I, II, III и IV степена) и орден Хероја Совјетског Савеза у Великом отаџбинском рату. Ни он сам није могао рећи колико стотина Немаца је побио у два рата... 

Допринос који је козаштво дало совјетској коњици у Великом отаџбинском рату је заиста огроман. Али козаци нису ратовали само у коњици. На пример, од кубањских козака је формирана 9. пластунска стрељачка краснодарска добровољачка дивизија. Људство ове дивизије чинили су кубањски козаци обучени у козачку униформу, у којој су остали до краја рата. Можемо се присетити и Дмитрија Лаврињенка, најбољег тенкисте СССР-а у Великом отаџбинском рату. Он је био козак кубањског села Бестрашна (рус. Бесстрашная – неустрашива). Лаврињенко је за непуна три месеца уништио 52 непријатељска тенка. Или, рецимо, команданта Северне флоте СССР-а, Арсенија Головка. Он је био родом козак Терске козачке војске. Ти примери показују да се козаштво није осрамотило пред својом славном ратничком прошлошћу. 

Аутор је доктор историјских наука, старији научни сарадник Руског института за стратешка истраживања.

Росијскаја газета. Сва права задржана.