Транзит руског гаса може заобићи Србију

Фотографија: Гордана Јовић

Фотографија: Гордана Јовић

На завршетку међународне конференције „Балкански дијалог 2015” наступио је Алексеј Гривач, заменик директора Фонда за националну енергетску безбедност. Он је своје излагање посветио процесима који се одигравају у сфери енергетике, посебно на Балкану, а такође изазовима и ризицима са којима се суочавају Руска Федерација и њени балкански партнери приликом реализације својих националних интереса. „Руска реч” као званични медијски партнер конференције преноси основне тезе излагања руског експерта.

Гривач је на самом почетку истакао да су геополитика и енергетски пројекти тесно повезани, што нарочито важи за велике енергетске пројекте који подразумевају изградњу цевовода. Са тим пројектима је, каже експерт, сада повезана једна од најважнијих прекретница пред којима стоје и овај регион и руска енергетска политика. „У питању су процеси који битно могу утицати на живот Јужне Европе, па чак и Евроазије, јер ти процеси фактички програмирају дугорочни развој региона и стварају веома озбиљне везе између актера који су у њих укључени. Због тога се у почетној фази тим пројектима пружа веома велики отпор, јер је прилично тешко супротставити им се после њихове реализације. Све смо то видели у догађајима везаним за пројекат ’Јужни ток’”, истакао је Гривач.

„На карти гасних дистрибутера Југоисточна Европа, а посебно Балкан, представља ’белу мрљу’, у поређењу са Северозападном, па чак и Централном Европом”, рекао је Гривач. „Овај регион буквално нема ’крвоток’, у који свакако спада и инфраструктура за транспорт гаса. Србија, која се налази у центру тог региона, добија мале количине руског гаса кроз гасовод који пролази кроз Украјину и Мађарску, и да би се повећало коришћење гаса у региону потребне су огромне инвестиције у развој инфраструктуре”.

Гривач је изразио жаљење што „Јужни ток” као пројекат који је требало да буде „окосница инфраструктурне интеграције и развоја у гасној сфери, није могао да се реализује из политичких разлога”. Он је нагласио да се у овом региону троши 100 милијарди кубних метара гаса годишње, што је четвртина укупног европског тржишта гаса.

По његовим речима, „Јужни ток” би био моћан импулс за развој региона, али није реализован пре свега због недостатка политичке воље и самосталности балканских партнера Русије. „Тај пројекат је могао донети најмање шест милијарди евра инвестиција у регион, стотине милиона евра транзитних такси у готовини, радна места и разне кумулативне и мултипликационе ефекте у економији, и уопште могао је дати импулс за развој региона”, истакао је Гривач.

Он је скренуо пажњу на то да се од „Јужног тока” одустало због политичких притисака ЕУ, а остављен је транзит кроз Украјину као проблем између Русије и Европе који у сваком тренутку може бити активиран. „Као што је познато, у гасном, и уопште у енергетском сектору веома је важна поузданост, која је понекад вреднија од новца”, тврди Гривач. „Вреднија је свест о томе да у неком тренутку руски енергент може да не дође до потрошача, а потрошаче не интересују разлози, тј. не интересује их да ли је у питању Украјина или нешто друго. Они хоће да им буде топло у кућама, школама и болницама”.

Због тога се, каже Гривач, и појавио пројекат „Турски ток”, који је структурисан на сасвим други начин. Он подразумева да руска страна ствара инфраструктуру само до границе са Европском унијом, у овом случају до границе Турске и Грчке, а европски партнери треба сами да реше како да организују даљи транспорт руског гаса до Аустрије у оквиру свог закона, такозваног Трећег енергетског пакета, који фактички забрањује инвестирање у развој инфраструктуре компанијама које се баве енергетским бизнисом. Међутим, наглашава Гривач, друге компаније (које не експлоатишу енергенте) нису ни заинтересоване да инвестирају у тај бизнис, што значи да је створена препрека за инвестирање у ту инфраструктуру.

„Наравно, тамо постоји клаузула да гасне компаније могу да изграде гасовод, али само уз великодушну сагласност групе функционера који заседају у Бриселу, а дозвола може бити дата, одузета или коригована у сваком тренутку. За пројекат који кошта десетине милијарди евра и треба да функционише педесет година то је прилично нестабилна варијанта. Покушаји да се тај процес регулише у оквирима некаквог политичког споразума између Русије и Европске уније нису уродили плодом. Те покушаје су фактички саботирали наши такозвани партнери у Европској комисији”, објашњава Гривач.

Русија сада не намерава да сноси одговорност за транспорт гаса од турско-грчке границе кроз Европу, али предлаже пројекат који би био веома сличан копненом делу „Јужног тока”. Наиме, током посете председника РФ Владимира Путина Мађарској предложен је пројекат који подразумева транспорт гаса са турско-грчке границе најкраћим путем – кроз Македонију, Србију и Мађарску до аустријског Баумгартена. „Тај пројекат засада нема никакав назив”, каже Гривач. „То је засада само идеја, начелна идеја. За Русију је она заиста начелна. Као што вам је познато, то је изазвало појаву жаришта нестабилности у Македонији, што је било и прогнозирано, јер је Македонија у том смислу веома слична Бугарској, мада и није чланица ЕУ, тј. прилично је рањива са гледишта стабилности политичког система, као што су и показали недавни догађаји”.

Он је напоменуо да су конкуренти већ покренули пројекте у којима транзит заобилази Србију. Такву иницијативу је, на пример, покренула Словачка, кроз коју пролази главни ток гаса по изласку из Украјине, тако да је ова земља постала „талац украјинске нестабилности и непоузданости украјинског транзита”.

Па ипак, тај пројекат је „на столу”, напомиње руски експерт. „Али сада и од македонских и од српских власти опет можемо чути изјаве које гласе отприлике овако: ’Ви се најпре договорите са Бриселом, а ми ћемо причекати’. Ако се таква политика настави, ни од овог пројекта неће бити ништа. Ако не буде постојала јака воља и спремност да се ради на овом пројекту у земљама које ће имати максималну корист и предности од његове реализације, онда ни пројекта неће бити. А ако га не буде, то значи да ће Србија као наш кључни партнер остати без могућности да постане транзитна земља у транспорту руског гаса и својеврстан центар развоја инфраструктуре за транспорт гаса на Балкану. То је чињеница са којом српска влада не треба да се мири и да говори како ће тражити друге алтернативе. Нема ништа лоше у тражењу алтернативе, али ако руководство Србије не жели и није спремно да улаже свој политички капитал у овај пројекат, онда нико други уместо њега то неће учинити”, нагласио је Алексеј Гривач.

Он је напоменуо да су конкуренти већ покренули пројекте у којима транзит заобилази Србију. Такву иницијативу је, на пример, покренула Словачка, кроз коју пролази главни ток гаса по изласку из Украјине, тако да је ова земља постала „талац украјинске нестабилности и непоузданости украјинског транзита”. Словачки предлог је добио назив „Источни прстен”, и подразумева транзит гаса из Турске кроз Мађарску, Румунију и Бугарску. „Тај пројекат је такође на столу”, каже Гривач.

„Постоји и варијанта одустајања од аустријског Баумгартена као главног чвора за транспорт гаса у Југоисточној Европи”, наставља руски експерт. „С обзиром да је Италија главно тржиште, и на север Италије преко Баумгартена стиже око 30 милијарди кубних метара руског гаса годишње (количине које се испоручују Балкану нису велике и могу се обезбедити из других извора, на пример из „Северног тока”), могућа је и варијанта само са једном транзитном земљом, тј. Грчком, из које би се гас директно транспортовао у Италију”.

И најновија опција је, напомиње Гривач, ових дана поменута на Петербуршком међународном економском форуму. „Газпром” је, наиме, са европским компанијама потписао меморандум о стварању конзорцијума за изградњу нових огранака гасовода „Северни ток”. Један од аспеката овог пројекта је, каже Гривач коришћење те нове линије за достављање гаса у Баумгартен, па је то у неком смислу алтернатива за развој трансбалканских траса за транспорт руског гаса, тј. гас би се у овом случају достављао преко територије Северне Европе. „У том случају ће Баумгартен преживети, али идеја инфраструктурног развоја балканског региона умире”, констатује експерт.

Резимирајући своје излагање, Алексеј Гривач је истакао да без руског гаса није могуће осигурати енергетску безбедност региона. „Потребно је отклонити ризик транзита кроз Украјину, тако да се морају развијати нове инфраструктуре. Како ће се то организовати – зависи од европских партнера (прошло је време када је Русија била спремна да сноси све ризике). Према томе, ко буде најактивнији у том погледу, он ће и добити транзит и већи стратешки значај”.

„Наравно, ми смо заинтересовани за развој нашег основног пројекта, тј. транзита кроз Македонију, Србију и Мађарску, али без активне локалне подршке он неће бити реализован. Искрено се надам и желим Србији и нашим партнерима на Балкану да ’не закасне на овај воз’”, закључио је Гривач.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“