Руска стјуардеса у облацима и на земљи

Ајна је први пут у животу летела авионом са 11 година, када је са мајком путовала ноћном линијом из Минералних вода у Целиноград, данашњу Астану, престоницу Казахстана.

Урезао јој се у сећање тренутак када се нашла у авиону и када су затим ушли стјуарди и стјуардесе. „Неки од њих су већ били у авиону и помагали путницима да заузму своја места, и они ме нису посебно одушевили. Тада се појавила веома лепа девојка у униформи, и ја сам одмах схватила да највише на свету желим да постанем стјуардеса”, прича Ајна. У повратку је девојчица опет летела авионом, и већ је чврсто одлучила „шта ће да буде кад порасте”.

Очекивања и стварност

Када је завршила школу, Ајна је у новинама видела оглас у коме локални аеродром у Грозном тражи стјуарде и стјуардесе, сетила се своје некадашње маште и одлучила да се пријави. „Сви познаници и рођаци су ме наговарали да одустанем, тврдили су да нећу бити примљена, јер су за то радно место потребне дебеле везе, два образовања и познавање неколико страних језика, али ја никога нисам слушала”, сећа се Корољова. „И заиста, нисам примљена у првом покушају. Очигледно је било потребно радно место за неке пријатеље. Речено ми је да је конкурс завршен и да је радно место попуњено”. Вратила се кући не говорећи никоме ништа, а после пар дана је поново отишла на аеродром, али не у кадровску службу, него код заменика командира пилотске службе. Он је, за дивно чудо, саслушао девојку и одлучио да јој помогне. „Телефонирао је кадровској служби и питао треба ли им стјуардеса. Они му рекоше да им треба и прихватише предлог да ја будем примљена. Вероватно су помислили да њихов надређени мене протежира, па су ме примили на посао”.

Модели авиона и ваздушне битке на „Московском небу“
Први фестивал ваздухопловства „Московско небо“ одржан је у Московској Области крајем лета.

Стажирање је трајало месец дана, а први Ајнин лет је био на линији са Украјином, на кијевски аеродром Бориспољ. „Пролазила сам кроз салон и поносила се што је то мој посао. Сама себи сам изгледала као веома важна особа. Људи су на мене обраћали пажњу, а то је мени као девојци веома пријало”, каже Ајна.

Међутим, посао сам по себи није био тако романтичан као маштање о њему, јер морају да се испоштују стриктне инструкције, ритам рада је тежак, остаје се на преноћишту у другим градовима, сећа се Ајна. „Дисциплина је у нашој професији веома строга. Треба дати инструкције, затим послужити путнике. Стјуардеса је фактички домаћица авиона”, објашњава Корољова. „Најпре треба проверити има ли у авиону сумњивих предмета и да ли је све уредно, а затим се дели храна. Има свакаквих путника: и хировитих, и пијаних, и уморних. Зато стјуардеса понекад мора да буде и лекар, и психолог, па чак и дадиља. Али та дисциплина је, колико је мени познато, касније у животу помогла свима нама који смо били на том радном месту”.

Ајна је испричала како је било тешко живети у непрекидном летењу, тешко је било не спавати за време лета, чак и у ситне сате. „Сву пажњу смо посвећивали само путницима, нису били дозвољени никакви разговори чак ни са колегама”, каже она. „Строго је било прописано како се морамо облачити. Нисмо смеле да имамо високе штикле, упадљиву шминку и велике украсе”. Енглески језик јој је затребао тек када је аеродром добио међународни статус, па су авиони почели да лете из Грозног у Турску и организовани су чартер-летови у Јордан, Иран и Судан.

Опасан лет

Најопаснији лет за Ајну је био на линији Тјумењ – Грозни, када је авион улетео у невреме. „Летели смо из Тјумења. Била је дубока ноћ. Није прошло ни годину дана од мог запослења. Упали смо у турбулентну зону. Авион је деловао као играчка коју неко баца тамо и овамо. Путници су били у паници. Са мном у смени је тада била веома искусна стјуардеса и инструкторка.

Акробатско летење пилотске групе „Стрижи“ изнад Североморска
Видео-материјал љубазношћу портала ТВ „Звезда“.

Она ме посла у салон и строго нареди: „Осмехуј се, чак и ако си и сама престрављена”, сећа се Ајна. „Ја тада нисам схватала шта се дешава и све сам учинила како је речено. Тек касније сам сазнала да је авион могао буквално да се распадне, али у оном тренутку ми то није било важно. Управо тај догађај је касније био разлог да се не вратим тој професији, јер су са годинама такве опасности за мене постале важне. Осим тога, схватила сам да се то некоме стално дешава, и да је опасност увек близу”.

И поред свих тешкоћа, било је веома занимљиво путовати и упознавати се са разним људима. „Вероватно никада не бих посетила толико градова, нити бих видела толико тога, да није било оне лепе стјуардесе у онако лепој униформи”, закључи она.

Росијскаја газета. Сва права задржана.