Куће у Москви које су генерацијама у власништву истих породица

Фотографија: РИА „Новости“

Фотографија: РИА „Новости“

У Москви се сваки четврти становник може назвати староседеоцем, а тек сваки трећи живи на истој адреси дуже од тридесет година. Израз „очевина“ звучи потпуно архаично. Током последњих сто година у веће станове су досељавани додатни станари, како би се, у складу са комунистичком идеологијом, постигла једнакост и боље искористио простор. Касније су се додатни станари исељавали. Куће су продаване и рушене. Али у Москви данас постоје и „породична огњишта“, која нису градиле ни аристократе ни трговци.

Кућа архитекте Кузњецова

Тачно пре сто година, пред крај Сребрног века, архитекта Александар Кузњецов је вилу за своју породицу подигао у Мансуровском сокаку, у центру руске престонице. Гвоздена капија са орнаментом у облику сунца, ниска споредна капија и мали трем опасан полукружним низом ниских стубова. Унутра холандска пећ, радна соба на галерији, витражи и рељефне керамичке плочице. Са архитектом у кући су живели његова жена, син и ћерка. Сваког пролећа са реке Москве је доношен лед који се чувао у подруму. Кузњецова су посећивали познати архитекта руске модерне Фјодор Шехтељ и архитекта конструктивистичког правца Константин Мељников.

Кузњецов је после револуције пројектовао фабрику у удаљеном крају Совјетског Савеза. Завршио је у затвору, јер је кров фабрике био раван и наводно је на њега могао да слети непријатељски авион. Док је био у затвору, израдио је и пројекат за неизграђену Палату Совјета. Умиру Стаљин, Хрушчов, Брежњев. Смењују се епохе: прошла је перестројка Горбачова, распао се Совјетски Савез, а рејон у којем се налази кућа Кузњецова прозван је „златна миља“ због високе цене квадратног метра, и у комшилук су се доселиле нове познате личности. У кући са ниском споредном капијом и даље живи унук Александра Кузњецова, његова породица, иста винова лоза расте по зидовима, ложи се иста пећ. Кузњецови не планирају да се селе из своје куће. Кажу: „породично огњиште се не продаје“.

Кућа скулптора Вере Мухине

Недалеко од Кузњецовљеве куће, у Пречистенском сокаку, налази се грађевина која изгледа као да би боље пристајала у Тимирјазевској улици, у којој се налази Академија за пољопривреду. Она, наиме, због стакленог крова подсећа на стаклену башту. То је кућа-атеље Вере Мухине, уметнице која је створила чувену скулптуру „Радник и колхозница“. Кућу је Мухина сама пројектовала 1947. године, претпоставља се у сарадњи са архитектом Жолтовским, идеологом „ампира“ Стаљинове епохе. Некада пре револуције она је посећивала балове, а до своје шездесете године већ је била призната као живи класик совјетске уметности.

У кући у Пречистенском сокаку Вера Мухина је провела последњих шест година живота. Овде су настали нацрти за споменик Горком, Чајковском, као и за познату скулптуру „Ми тражимо мир“, коју су новине назвале „плакат у скулптури“.

По зидовима окреченим у жуто, исто као и пре 70 година, пење се бршљан. Сваког лета рађа јабука коју је посадила сама уметница. Испред трема се суши веш данашњих станара. Данас у кући Вере Мухине станује њена унука са мужем и сином. Они кажу да нико никада није хтео да их исели и кућу претвори у музеј. Изгледа да скулптуре Вере Мухине изазивају веће интересовање него место где је живела, на срећу њених потомака.

Кућа архитекте Мељникова

Много је драматичнија прича везана за „породично огњиште“ породице Мељников. Позната кућа архитекте конструктивистичког стила Константина Мељникова, ремек-дело авангарде, позната као „пчелиње саће“, тема је расправа већ више година. Деценијама је ова кућа била скривена од туђих погледа овде у Кривоарбатском сокаку. У њој је све то време живела унука архитекте Јекатерина Каринска.

Ретки срећници које би она пристала да прими у кућу угледали би невероватан призор. Стара дрвена ограда, иза ње мрачно двориште, напукли зид, испред улаза у кућу трем од дасака, прљави прозори. Предсобље које је описано у уџбеницима архитектуре пуно је свакојаке старудије: од баштенских колица до изношених каљача. На антикварној софи се играју деца, тепих из 20-их година прошлог века пере се усисивачем на воду.

Јекатерина и њена сестра Јелена деценијама су биле у завади са својим оцем, сином Константина Мељникова, сликарем Виктором Мељниковом. Затим су се посвађале између себе око тога коме кућа припада и шта се са њом може учинити. Судбина куће решавала се у бројним судским споровима. Виктор Мељников је у свом тестаменту изразио жељу да бригу о кући преузме држава под условом да се у њој оснује меморијални музеј његовог оца, у који ће бити пренесен целокупан ентеријер и архива познатог уметника. Музеј је основан у фебруару 2014. године на иницијативу Државног музеја архитектуре.

Централна поставка музеја, посвећена животу и стваралаштву Константина и Виктора Мељникова, неће се налазити у познатој кући, већ недалеко одатле, у улици Воздвиженка. Планирано је да стална поставка буде отворена 2016. године. Тако је породична кућа ипак постала музеј.

Руски текст на сајту Газета.ру 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“