Сребреница: Русија брани историјску правду

Руска реч: Да ли је операција у Сребреници била Младићев одговор на оно што су учинили јуришници Насера Орића?

Никита Бондарев: То је погрешно формулисано питање. У једном од својих недавних излагања у Хагу Младић је рекао: „Ја се мучим зато што сам обећао женама Сребренице да се њиховим мужевима и синовима ништа неће догодити, и нисам могао да одржим то обећање. Отпутовао сам, а моји подређени, који су остали у Сребреници, прекршили су то обећање“. То је његово виђење ситуације. То је свакако био одговор на дејства Насера Орића, али не Младићев, него одговор локалног српског становништва које је Орић унесрећио. Они су наговорили људе које је Младић оставио у Сребреници да се обрачунају са муслиманским мушкарцима. Ја тако видим ту ситуацију.

Масовна гробница савести
Новинар и ратни репортер Александар Коц прича о томе како се масовне гробнице користе у политичкој игри: ако Кијев предочи своју „Сребреницу“, тешко да ће хашка Јустиција на други крај теразија ставити доњецку „Крајину“.

Да ли је међународна заједница уопште некада бројала српске жртве?

Н. Б.: Нити је бројала, нити ће избројати, јер су сви архиви уништени или су у рукама институције која руководи спомен-комплексом у Сребреници. Није могуће добити било какве податке о жртвама. Оно што говоре Срби, то су такође углавном усмени подаци које наводе мештани. Често су то подаци српске војске о масовним гробницама на подручју Сребренице. Велики део тих српских масовних гробница сада је уништен булдожером. Није могуће пронаћи то место, јер су посмртни остаци ископани и одвезени у непознатом правцу, тј. нема ту шта да се испитује. Имамо ту бројку – 3262 жртве српске националности, и ја верујем да су ти подаци тачни, али ми то никако не можемо доказати.

Да ли су реални подаци о 8000 побијених муслиманских мушкараца и дечака?

Н. Б.: Не, то је свакако преувеличан број. По мом мишљењу, тамо је било 3500-4000 људи. То су они посмртни остаци на којима је урађена генетска експертиза. Све остало су некакве прљаве манипулације форензичара који у Сребреници тобоже спроводе експертизу. То су углавном босанско-муслимански експерти, а има и мањи број међународних. Постоји стари интервју дописника радија „Слобода“ у Београду са Хатиџом Мехмедовић, а њу је тешко осумњичити да гаји симпатије према Србима. Она је била на челу удружења „Сребреничке мајке”. У Сребреници су јој погинула два сина. Првог сина је идентификовала по добро очуваним остацима и ДНК-експертизи. Тело другог сина дуго нису могли да јој дају, а затим су јој показали неколико различитих костију, а остало наводно нису нашли. Она отворено каже: „Како могу да будем сигурна да је то мој син, и да остале његове кости нису сахрањене у неком другом гробу?“ Било је случајева који потврђују да је тај број намештен. Један човек је пронађен жив и здрав у Аустралији, а његов гроб стоји у Сребреници. Други су током наредних година пронађени у списковима за гласање на босанским изборима, а неки су добили право боравка у Шведској и другим земљама Европске уније. У српским медијима су се појавиле информације да су из неколико уништених масовних гробница у околини Сребренице извађени посмртни остаци Срба и приказани као посмртни остаци побијених муслимана. Међутим, ја се не бих потписао испод тих изјава јер немам документоване информације, али чак и сами муслимани признају чињеницу да је било много манипулација са посмртним остацима.

Шта се ипак догодило пре 20 година код Сребренице? Има много информација, али оне су често противречне.

Н. Б.: Заиста је тешко рећи, информације су веома противречне. Данас се у српским медијима појављују публикације које говоре да је то била америчка провокација, да су то уствари Американци побили муслиманске цивиле, а затим пребацили кривицу на Србе. Ја не бих покушавао да претерано улепшавам улогу Срба у тој ситуацији. Ако је чак међу погинулима и био одређен број наоружаних људи, који су покушали да воде герилски рат против Срба, ипак већина њих није била наоружана. Те људе је требало спровести у безбедну зону коју су чували Холанђани. Али Холанђани су се сами повукли из читаве те приче.

Зар се холандски миротворци нису сами повукли још пре тога, када је Насер Орић терорисао локално српско становништво?

Н. Б.: Јесу. Ако је неко заиста крив у овој ситуацији, онда то на првом месту није чак ни Насер Орић, него су то холандски миротворци.

Зашто САД, Велика Британија и остале западне земље инсистирају на формулацији „геноцид“?

Н. Б.: Ја сада на Западу видим нови талас антисрпског расположења. Донедавно се, и поред апсолутне пристрасности Хашког трибунала, у западним медијима ипак могла чути жеља да се дође до истине. Сада се чују само изјаве о српским зверствима и геноциду у Сребреници, које је пропагирао CNN деведесетих година. Тешко ми је да кажем шта је у позадини овог другог таласа вештачког распиривања антисрпског расположења. Можда се светска заједница спрема за то да није изводљиво тек тако одвојити Косово и да ће опет бити крви и сукоба. Медији почињу да подсећају људе на Западу какви су џелати и монструми били Срби у догађајима с почетка 90-их. Можда је то повезано и са веома тесним односима Русије са Србијом и Републиком Српском, који на Западу изазивају неодобравање и бојазан. Видим да постоји масовна тенденција повратка шаблонима и стереотипима с почетка 90-их година: злочини против човечности, геноцид и друге грубе, једностране и директне антисрпске изјаве у западној штампи.

Шта је мотивисало Русију да гласа против британског нацрта резолуције? Да ли је Русија тако подржала Србију и Републику Српску?

Сребреница: Зашто је Русија уложила вето?
Русија је ставила вето на британску резолуцију о Сребреници. Наш портал наставља са објављивањем коментара водећих руских експерата-балканолога о овом важном догађају у светској политици. На наша питања одговара доктор историјских наука Петар Искендеров, старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Н. Б.: То није питање подршке Србији као таквој, то је питање општељудске правичности. Сваки непристрасни читалац чланка о Насеру Орићу на енглеској или немачкој Википедији посумњаће у тврдњу да је то био геноцид. Кад човек проучи ту ситуацију постаје јасно да је било много злочина и много крви, али није било геноцида. Реч „геноцид“ је овде потпуно неумесна. Чини ми се да наш вето на ту резолуцију не треба доживљавати као подршку коју Русија пружа Србији, него као подршку коју Русија пружа веродостојности историјских догађаја.

Шта даље? Судећи по свему, после 20 година нема ни говора о некаквом помирењу народа БиХ. Српског премијера, који је дошао на церемонију, гађали су каменицама. Шта је то било: провокација или спонтани израз народног гнева?

Н. Б.: Он сам каже да је то била провокација и има све основе да тако мисли. На ту тему постоји интервју са начелником службе унутраших послова Републике Српске, у коме се каже да су они још две недеље пре тих догађаја добили информацију да ће бити организована врло озбиљна провокација усмерена против Вучића. „Знао сам да је и српска служба безбедности добила ту информацију. Такође сам знао да они ништа неће предузети. Ми смо покушали да добијемо неку званичну акредитацију за те манифестације, али нам нису дали. Због тога сам ја једноставно убацио 20 својих људи без икакве акредитације“, каже се у интервјуу.

Ако погледамо сцене које су преносили сви ТВ канали, видећемо у њима следеће: потпуно збуњено Вучићево обезбеђење које не схвата шта треба да ради. Људи у униформи покушавају кишобранима да се заштите од камења и флаша које лете према њима. Истовремено видимо и људе у цивилу како вешто одбијају од Вучића гомилу која негодује. Затим се појављују други људи у униформи, очигледно са босанске стране, и почињу да хапсе, али не оне који бацају камење и флаше, него људе у цивилу који праве зид око Вучића, тј. по свему судећи, буквално је све тако и било као што је речено у интервјуу. У суштини, служба безбедности је омела ту провокацију. Вучићу су само разбијене наочаре, а у ствари је требало све да се заврши далеко озбиљније. Коме и зашто је то потребно? То је потребно да би се направио још већи раздор између Срба и муслимана у Босни. То је потпуно очигледно, како из овог случаја тако и из свега што се сада догађа око Сребренице. Запад нема баш никакве планове интеграције муслиманско-хрватског и српског дела територије. Сада се све противречности између муслиманско-хрватског и српског дела заоштравају и могу се преточити у локалне сукобе у тачкама највеће напетости. То је пре свега Брчко, али се може проширити и на Бањалуку, јер ће муслимани бити хушкани на Србе у Босни. Циљ је јасан. Треба изменити вектор развоја Републике Српске и њену оријентацију на Србију и Русију, и успоставити њену потпуну потчињеност Западу. И иначе се планира да Република Српска буде ликвидирана рукама босанских муслимана, због чега их сада хушкају и завађају са Србима на све могуће начине.

Росијскаја газета. Сва права задржана.