Сребреница: Зашто је Русија уложила вето?

Фотографија: EPA.

Фотографија: EPA.

Русија је ставила вето на британску резолуцију о Сребреници. Наш портал наставља са објављивањем коментара водећих руских експерата-балканолога о овом важном догађају у светској политици. На наша питања одговара др Петар Искендеров, старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука.

Игор Греков: У чему је био смисао операције снага Републике Српске у Сребреници? Може ли се рећи да су босански Срби били принуђени да реагују на оно што су учинили јуришници Насера Орића?

Петар Искендеров: Операција армије босанских Срба под командом Ратка Младића, током које су они заузели Сребреницу у јулу 1995. године, имала је пре свега војнотактички карактер. Војнополитичко руководство Републике Српске поседовало је податке да се свих шест „заштићених зона“ УН (укључујући и Сребреницу) користе као базе за достављање наоружања ваздушном линијом за потребе јединица муслиманске армије, као и у својству њихових ослонаца и утврђених подручја у позадини фронта одакле су вршили нападе на Србе у околним подручјима.

Материјали везани за злочине које су починиле јединице бившег команданта снага босанских муслимана Насера Орића обнародовани су 2003. године у Међународном кривичном трибуналу за бившу Југославију у Хагу. У оптужници су наведене епизоде везане за злочине против Срба у Босни на подручју Сребренице, извршене 1992-1993. године. У предоченим подацима помиње се бројка од 3262 житеља српске националности који су побијени 1992-1993. године, а такође преко 130 српских села уништених у општинама Братунац и Сребреница. Током судских расправа саслушано је 80 сведока и проучено готово 1640 материјалних доказа.

Међутим, истрага против Орића у хашком трибуналу вођена је тако да су утврђена имена само шесторице Срба, мучених до смрти у станици милиције и другим местима Сребренице која су коришћена као затвори. Такође су фактографски детаљно потврђена рушења српских села у општинама Братунац и Сребреница. На крају су судије извеле закључак по коме се сматра да је доказано само да оптужени није „предузео непходне и одговорне мере за спречавање убијања“ и других злочина које су чинили његови подређени. Због тога је Насер Орић 2006. године осуђен на две године затвора, мада је тужилац захтевао казну од 18 година затвора.

Бројку од 8.000 убијених цивила, којом баратају западни медији и публицисти, није потврдио ниједан међународни суд или неки други одговарајући компетентни орган.

Подаци о српским жртвама из 1994. и 1995. године нису документовани на сличан начин. Професор Пенсилванијског универзитета Едвард Херман, који се бавио ратом у Босни и Херцеговини, тврди да је у енклави Сребреница од маја 1992. до јула 1995. године потпуно уништено 150 српских села и убијено укупно 2383 житеља српске националности, укључујући жене и децу. Према подацима београдског Института за истраживање страдања српског народа у 20. веку, на читавој територији општине Сребреница муслиманске снаге су 1992-1995. године побиле 3262 житеља српске националности. Процењује се да је у годинама етничког и грађанског рата у Босни и Херцеговини страдало укупно 22 хиљаде Срба.

Какву улогу су одиграли холандски миротворци? Да ли они заиста нису извршавали своју функцију раздвајања страна у конфликту? Могу ли се српке и муслиманске жртве међу цивилима приписати миротворцима зато што ништа нису предузимали да их заштите?

П. И.: Постоји судска одлука везана за холандске мировњаке који су имали овлашћење УН да обезбеђују Сребреницу. У јулу 2014. године Врховни суд Холандије признао је да је та земља одговорна за убиство босанских муслимана у Сребреници 1995. године. Додуше, у одлуци се наводи да је у питању само 300 жртава. Према одлуци суда, управо толико муслимана су холандски миротворци могли спасити да их нису предали представницима армије Срба у Босни. Констатација судије Врховног суда Холандије Петера Блока гласи: „Суд је донео одлуку да држава Холандија сноси одговорност за један аспект драме која се догодила у Сребреници. То је депортација око 300 мушкараца из базе у Поточарима. То је било незаконито јер је у тренутку слања мушкараца холандски контингент знао, или је морао знати за геноцид и за велики ризик да ти мушкарци буду побијени“. Командант контингента, пуковник Томас Кареманс, тврди да није претпостављао могућност обрачуна са муслиманима.

Раније, 2002. године, Холандски центар за војну документацију обнародовао је сопствени извештај о догађајима у Сребреници. У документу се говори о „делимичној одговорности“ холандског контингента за смрт муслимана у Сребреници.

„Тема Сребренице“ даје могућност Западу да самостално и произвољно добије „лиценцу“ за једнострану акцију на другим подручјима у свету.

Највећа кривица холандских мировњака је у томе што нису били способни да раздвоје стране у конфликту. Поред тога у периоду пре јула 1995. године они нису спречили ни пребацивање оружја за босанске муслимане у Сребреницу. Холандски центар за војну документацију у своме извештају констатује: „Привидна демилитаризација енклаве у пракси је била мртво слово на папиру. Босанска армија је свесно спроводила стратегију ограничених војних напада ради одвлачења пажње и везивања релативно великог дела армије босанских Срба са циљем да се осујети њено потпуно пребацивање у зону главних борбених дејстава око Сарајева. То је такође рађено из енклаве Сребреница. Снаге армије Босне и Херцеговине нису се уздржавале од нарушавања свих правила у сукобима са армијом Републике Српске. Они су провоцирали босанске Србе да отворе ватру, а затим су се склањали под заштиту холандског батаљона који је ризиковао да се нађе између две ватре“.

Па ипак, у вези са тим чињеницама нису донете одговарајуће одлуке на нивоу УН или националних јурисдикција, а условна одговорност је пребачена на Организацију уједињених нација која није мировним снагама дала одговарајући мандат за спровођење војних операција.

Да ли је бројка од 8.000 муслиманских мушкараца и дечака побијених у Сребреници реална? Да ли су то били војници са оружјем у рукама или ненаоружани цивили? И у каквим околностима су изгинули?

П. И.: Ситуација је крајње замршена. Према војним изворима, у току петодневних јулских борби за Сребреницу 1995. године погинуло је 1500 муслиманских војника. Бројку од 8.000 убијених цивила, којом баратају западни медији и публицисти, није потврдио ниједан међународни суд или неки други одговарајући компетентни орган. Експерти Хашког трибунала су у вези са истрагом догађаја у Сребреници ексхумирали укупно 1923 тела. Судско-медицинска документација Трибунала говори о 3568 „случајева“. Међутим, термин „случај“ се примењује и за непотпуне посмртне остатке и за само један фрагмент тела. Поред тога, у огромној већини случајева Трибунал није могао да установи узрок смрти. У откопаним гробницама пронађена су 442 тела са повезима на очима и/или са везаним рукама, а такође 505 тела са траговима рањавања метком, што може указивати како на стрељање, тако и на смрт током борбених дејстава. Од граната, мина, шрапнела и томе слично погинуло је 627 људи, што значи да сигурно нису стрељани. У 1583 судско-медицинска саопштења (случаја) говори се о свега неколико костију. У овој последњој категорији експерти Трибунала за судску медицину у 92,4% случајева нису могли да установе узрок смрти.

Босанска Федерална комисија за особе нестале током рата у Босни и Херцеговини регистровала је 8200 жртава. На спомен-камену Меморијалног центра у Поточарима наведена је бројка „8372“, али то је број „несталих без трага“. Подаци Меморијалног центра у овом тренутку показују да је у Поточарима сахрањено укупно 5137 људи.

А сада нешто о војним губицима муслиманске армије. Према сведочењима началника Генералштаба армије Босне и Херцеговине Енвера Хаџихасановића, приликом одступања муслиманске наоружане колоне 28. дивизије из Сребренице у Тузлу погинуло је 2628 војника и официра. Сличне бројке садржи и извештај руководства мировних снага УН размештених у Босни и Херцеговини, састављен 17. јула 1995. године. Његови аутори су проценили да је у колони изгинуло укупно 3000 људи. Шведски дипломата Карл Билт, који је својевремено био Високи представник међународне заједнице у Босни и Херцеговини, у својим мемоарима је писао о 4000 муслиманских војника погинулих приликом повлачења из Сребренице. У српским медијима су сада објављени подаци о посмртним остацима 2300 муслимана (укључујући и војнике) пронађених код Сребренице, и ти подаци се очигледно заснивају на овим и сличним међународним сведочанствима и документима који не дају основа да се говори о „геноциду“.

Зашто САД, Велика Британија и остали „наши западни партнери“ инсистирају на формулацији „геноцид“, када се он не може поредити са холокаустом, истребљењем Јермена, или Руандом, па чак ни са Вијетнамом?

П. И.: Формулација „геноцид“ у погледу Сребренице за Запад има сасвим конкретан геополитички значај. Пре свега, она му омогућава да постави питање демонтаже Републике Српске као производа војних злочина и злочина против човечности. Међутим, најважнији циљ је да се створи међународно-правна основа за оружану интервенцију у другим стратешки важним подручјима у свету.

Русија је сматрала да је неопходно подржати Републику Српску, Србију и Србе који у последње време трпе све већи притисак Запада. Реч је о одговарајућем сигналу који на прави начин треба да схвате многи, између осталих и власти у Србији.

„Траг Сребренице“ у деловању Запада види се на читавом простору Балкана, у Северној Африци, на Блиском и Средњем истоку и на постсовјетском простору почев од краја 1990-их година. То признају и сами западни експерти. Како указује аустралијски политиколог Гали Хасан, на Балкану се Сребреница користи како би „САД имале ’хуманитарни’ повод да демонизују Србе и обезбеде подршку коју ће јавно мњење пружити војној интервенцији у региону“. На другим подручјима у свету „тема Сребренице“ даје могућност Западу да самостално и произвољно добије „лиценцу“ за једнострану акцију.

Познато је да се бивши министар спољних послова Велике Британије Џек Строу позвао на „случај Сребренице“ како би образложио мешање НАТО-а у конфликт у Македонији 2001. године на страни локалних албанских екстремиста. А садашња кандидаткиња за председника САД, Хилари Клинтон, још док је била амерички државни секретар образложила је интервенцију Запада у Либији тиме што свет не треба да чека „да се догоди још једна Сребреница у Бенгазију“.

Слажете ли се са ставом Министарства спољних послова РФ или сматрате да руска страна има неке слабе тачке? Зашто се Русија упустила у још један „вредносно-историјски“ конфликт са Западом?

П. И.: Мотиви садашњег гласања Русије о резолуцији везаној за Сребреницу у Савету безбедности УН условљени су неколицином фактора. Прво, Москва потврђује свој негативан став према деловању Хашког трибунала који није спровео свестрану и објективну истрагу догађаја на подручју Сребренице 1992-1995. године, али је неосновано оквалификовао деловање армије Срба у Босни као „геноцид“.

Друго, Русија сматра да је за Босну и Херцеговину, Балкан и целу Европу крајње опасно доношење одлука заснованих на принципу колективне одговорности читавих народа, што се покушава када је реч о Републици Српској и њеном војнополитичком руководству. Злочине у босанском рату чиниле су све стране и због тога свака одлука УН треба да буде крајње избалансирана, тако да се не може искористити и протумачити у циљу распиривања етничке мржње, и утолико пре у циљу демонтаже појединих државно-административних конструкција (у овом случају Републике Српске). И треће, Русија је сматрала да је неопходно подржати Републику Српску, Србију и Србе који у последње време трпе све већи притисак Запада. Реч је о одговарајућем сигналу који на прави начин треба да схвате многи, између осталих и власти у Србији.

Аутор: Петар Искендеров, доктор историјских наука, старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“