Гускова: Гласање о Сребреници – велики успех руске дипломатије

Фотографија: GettyImages

Фотографија: GettyImages

Русија је ставила вето на британску резолуцију о Сребреници. Наш портал наставља са објављивањем коментара водећих руских експерата-балканолога о овом важном догађају у светској политици. Данас вам представљамо одабране фрагменте излагања Јелене Гускове, руководиоца Центра за проучавање савремене балканске кризе при Институту за славистику Руске академије наука.

_serbianBeginIgnore_ Россия сегодня _serbianEndIgnore_: Шта се догодило у Сребреници пре 20 година? Као можете окарактерисати став Русије по том питању? 

Јелена Гускова: О Сребрници се мало зна, јер данас Запад користи тај проблем за своје политичке спекулације. Срби су увучени у све то, и сада морају да се извињавају за оно што нису учинили. 

Нико не покушава да оповргне или провери муслиманску верзију догађаја у Сребреници, сви је прихватају као аксиому. Због тога се став који је Русија изнела у Савету безбедности може окарактерисати као велики успех руске дипломатије, са једне стране. А са друге стране, тај став је одраз покушаја да се скрене пажња на међународно право и да Русија постане фактор објективности у међународним односима.

Многи уопште немају јасну представу о ономе што се догодило у Сребреници. Ту се не може говорити о геноциду. То није пример уништења једног народа у оквиру једне државе. Такве чистке су вршене против Срба у Хрватској и Босни и Херцеговини. Сребреница нема са тим никакве везе.

Сада се појављују нови документи које истражује и објављује наш Центар за проучавање савремене балканске кризе. Навешћу вам неколико примера. Рецимо, Белорусија је 2012. године дала политички азил мајору француске обавештајне службе који је показао документе о догађајима у Сребреници. Према тим документима, убиства у Сребреници су припремале обавештајне службе САД, Енглеске и Француске, користећи најамнике за које команда армије Републике Српске није знала. Американац Џон Шиндлер написао је књигу где показује да је Сарајево подметнуло Сребреницу како би се свету приказала слика о трагедији за коју су криви Срби. Многи истраживачи су обратили пажњу на веома занимљиву епизоду из те књиге, када је Алија Изетбеговић рекао руководству Сребренице: „Знате, мени је Клинтон у априлу 1993. предлагао да четничке снаге уђу у Сребреницу и покољу 5000 муслимана, и после тога ће бити војна интервенција и независна муслиманска држава”. Таквих података има веома много. 

Фотографија: GettyImages

Муслимани су 2000. године открили велики меморијални комплекс на предлог високог представника за Босну и Херцеговину Волфганга Петрича. Тај комплекс гробница је направљен за оне који су побијени у Сребреници, али већ током прве године број довезених тела био је толико мали да није остављао нарочит утисак. Они чак ни данас не могу да дођу до бројке од 8.000. Сада се зна да су тамо подигнути споменици живим људима, као и онима који су погинули после 1995. године, па чак и појединим Србима. Тај комплекс је симбол који су створили муслимани како би их цео свет подржао. Ја сматрам да је неопходно формирати међународну групу за спровођење истраге, која би ставила тачку на питање Сребренице. 

Хоће ли се Русија и даље доследно држати свог става у УН? 

Ј. Г.: Решење балканског питања умногоме зависи од Русије. Русија је од 1990. до 2007. године била неутрална, и тек од 2007. се активно укључила са својим ставом у питања на Балкану, конкретно у питање Косова. Русија још увек говори „не” независности Косова. Од 2007. године Русија веома озбиљно приступа балканском питању. Због тога сам ја велики оптимиста када је реч о перспективама по том питању, и сматрам да без Русије то питање не може бити решено. Ја верујем да ће словенски народи на Балкану и Русија постати она снага која ће започети преуређивање света у позитивном правцу. 

Подсећам да је 2007. године било и гласање о независности Косова. Био је представљен Ахтисаријев план, који је фактички давао независност Косову. Он није прошао управо због става Русије, и тада је Запад почео да заобилази Савет безбедности УН и да реализује тај план под другим називом. Тај план се још увек реализује. Због тога сам ја убеђена да се Запад ни сада неће на томе зауставити. 

Постоји верзија да је покушај усвајања те резолуције заправо директан притисак на Милорада Додика, који се у избору између Истока и Запада сувише окреће Истоку. 

Ј. Г.: Најављена резолуција је највише забринула Републику Српску. Ако се призна да је у Сребреници извршен геноцид, то се онда може проширити на многе догађаје у Босни и Херцеговини.

Решење балканског питања умногоме зависи од Русије. Русија је од 1990. до 2007. године била неутрална, и тек од 2007. се активно укључила са својим ставом у питања на Балкану, конкретно у питање Косова. Русија још увек говори „не” независности Косова.

Тако постоји опасност да Запад доведе у питање и само постојање Републике Српске, и да покрене питање ревидирања Дејтонског споразума. Од 1995. до 2009. године Република Српска је предала Сарајеву око 68 својих пуномоћја. Централизација је трајала до 2007. године, када је Милорад Додик ставио тачку на тај процес. Чим су се у медијима појавиле информације о припреми резолуције, Додик је први допутовао у Москву. Центар отпора Западу на Балкану сада су, по мом мишљењу, Бањалука и Милорад Додик. Он је једини политичар на Балкану који не седи на две столице, због чега је Запад веома забринут. Већ је било неколико атентата на њега, а западни медији га на сав глас критикују. 

Недавно сте се вратили са Балкана и објавили сте серију чланака о ситуацији у том региону, на пример чланак „’Исламска држава’ на Балкану”. Постоји ли веза између догађаја 90-их година и овога што се сада дешава? 

Ј. Г.: Покушај стварања муслиманске државе на Балкану и њеног даљег ширења био је очигледан још 1992. године. Данас, ако дођете на Балкан, ужаснућете се када видите шта се дешава. Наши медији не говоре о томе да је Балкан запљуснула лавина избеглица из Ирака, Авганистана и Сирије.

Фотографија: GettyImages

Они долазе преко Турске, Грчке и Македоније, делимично и тамо остају, и настављају преко Србије и Мађарске, тобоже у Европу. Међутим, Мађарска је затворила своју границу, тако да они остају у Србији. Већ их има око 70.000 и прилично су равномерно распоређени по Србији, Македонији и Босни и Херцеговини.

Српска влада је веома лојална према њима, сматра својом дужношћу да их храни, одева и распоређује у специјалне центре. Када се данас прошетате по Београду и другим градовима, видећете да међу тим „избеглицама” има преко 70% мушкараца без породица, старих до 27 година и спортски грађених. Увек се крећу у тројкама и не говоре српски. Та ситуација је веома опасна, с обзиром на оно што се дешава у Македонији, у Прешевској долини и Санџаку. Активирају се косовски Албанци, који прелазе границу према Македонији и југу Србије. Власти Албаније, које никада нису изражавале подршку косовском покрету, данас већ званично подржавају уједињење свих територија са албанским становништвом. Ако дође, на пример, до сукоба у Македонији, Албанци на Косову ће подржати своју браћу и жариште ће се проширити и на југ Србије. Ако се организује провокација и изгину цивили, онда ће ове „избеглице” које су распоређене по Србији такође узети оружје у руке. То је веома опасна тенденција, њу није могуће игнорисати, њоме се треба позабавити. Русија мора да обрати велику пажњу на те тенденције.

Конференција за новинаре на руском језику може се погледати овде.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“