Сребреница: Одговорност сносе САД, Велика Британија, Француска и Немачка

Фотографија: GettyImages

Фотографија: GettyImages

Русија је ставила вето на британску резолуцију о Сребреници. Наш портал наставља са објављивањем коментара водећих руских експерата-балканолога о овом важном догађају у светској политици. Издвојили смо за вас фрагменте из излагања доктора политичких наука Јелене Пономарјове, професорке Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО), на мултимедијалној конференцији за новинаре одржаној 10. јула у организацији агенције „Россия сегодня“.

Како карактеришете догађаје у Сребреници од пре 20 година и гласање о резолуцији у Савету безбедности УН? 

Јелена Пономарјова: Догађаје у Сребреници не треба разматрати одвојено од геополитике. Ти догађаји су један од митова светске историје. Ту се могу сагледати интереси читавих група и земаља. Догађаји у Сребреници и она резолуција која је поднета поводом 20-годишњице тих догађаја имају дубоку геополитичку позадину, а оштрица те резолуције је усмерена против Русије као историјске савезнице Србије, и против саме Србије, али не толико као државе него више као концентрације српског народа, тј. против Срба као „балканских Руса“. 

Уопште ме није зачудила таква оштра резолуција која оптужује Србе за непостојећи геноцид, а коју је предложила Велика Британија у условима појачане конфрнтације између Руске Федерације и Запада. Можемо се сетити догађаја из 1994. године у Руанди, где је за 100 дана побијено милион становника, углавном припадника племена Тутси. Међу жртвама је било само 10% представника племена Хуту. Али ми из неког разлога не видимо тако гласну и свеобухватну кампању у медијима поводом тога. 

Заиста, у Сребреници се догодила трагедија, али то не даје основа педантним и ситничавим истраживачима, као ни „морално чистим” политичарима да говоре о геноциду у овој енклави. Штавише, прилично је много сведочанстава која говоре о фалсификовању докумената током рада Међународног трибунала. То је одговарало онима који су заиста криви за распиривање крвавог балканског рата. Дејтонског споразума не би било да није било догађаја у Сребреници – то је чак и Клинтон признао. Другим речима, Сребреница је била последња кап коју је српска армија само формално долила у ионако препуну чашу, али су то „доливање” испровоцирале спољне силе. 

Одговорност, пре свега, сносе водеће светске земље: САД, Велика Британија, Француска и Немачка. Дејтонски споразум, који је предодредио аморфност и фантомску државност савремене Босне, био је могућ зато што се у светском јавном мњењу изненада појавила слика зверстава која чине Срби. На тај начин је једним ударцем решено неколико задатака: демонизација Срба, испробавање бомбардовања која су затим појачана 1999. године, кршење норми међународног права и њихова трансформација, као и дефинисање потпуно новог газде на европском простору. Клинтон је својевремено рекао да у савременом свету може бити само једна светска сила, и то су Сједињене Америчке Државе, док је Русија само регионална држава. Признавање геноцида има и конкретан материјални циљ. Он се састоји у пребацивању на терет Срба исплате разноразних компензација за геноцид. 

Заиста, у Сребреници се догодила трагедија, али то не даје основа педантним и ситничавим истраживачима, као ни „морално чистим” политичарима да говоре о геноциду у овој енклави. Штавише, прилично је много сведочанстава која говоре о фалсификовању докумената током рада Међународног трибунала.

У питању Сребренице укрстили су се глобални аспекти. Веома је индикативно што се Кина уздржала од гласања, јер чињеница да су Јапанци побили преко 31 милион Кинеза у Другом светском рату још увек се не признаје као геноцид. Ми треба свуда, у свим могућим форматима (данас то може да учини само Русија) да говоримо истину о догађајима на Балкану. Треба говорити о томе да су заправо предузети сви кораци како би се извршио геноцид Срба, и то је једини геноцид на Балкану. Говорим о убиствима цивила, о сварању неприхватљивих услова за живот и убијању ради коришћења људских органа. Све то одговара параметрима дефинисаним у конвенцији о геноциду из 1948. и све је то примењено против српског народа у бившој Југославији. 

Може ли се рећи да је Сребреница прљава тачка која је стављена на двовековну борбу за Балкан. Или су то можда „три тачке“? 

Ј. П.: Заиста, Сребреница је једна фаза борбе за Балкан, тј. за стратешку, транзитну и геоекономску зону. Мени се, међутим, чини да је прилично рано стављати тачку на то питање. Можемо се сетити Босне и Херцеговине са њеном фантомском државношћу, али није ништа мање фантомска ни државност Црне Горе и Македоније, па чак и савремене Србије. И поред понижења и стриктних оквира које сада морају да трпе руководства балканских земаља, српско становништво у овом региону не прихвата такву судбину.

Са друге стране, Балкан се не може разматрати одвојено од геополитичке ситуације, нити се може прогнозирати коначно решење балканског питања све док не видимо коначне измене комплетне политичке карте света, а те измене се дешавају на наше очи. Што се тиче Балкана, он ће још много пута бити у центру пажње. 

Какве потезе и активности очекујете од западних партнера у вези са тим што је Русија уложила вето на резолуцију о Сребреници? 

Ј. П.: Не треба гајити никакве илузије о томе како ће Запад прихватити било какве уступке и почети да ублажава своје ставове. Русија покушава да ублажи оштру конфронтацију, ми се надамо конструктивном разговору, али њега неће бити, бар у скорије време. Овде се ради о балансирању на граници политичког и економског ценкања. Што чвршћа буде позиција Руске Федерације, западни партнери ће бити предусретљивији. Ако резолуција у Савету безбедности УН није прошла сада, то не значи да ће Запад одустати од те идеје. Он ће у другим форматима промовисати признавање геноцида у Сребреници. Ако дозволимо да опет будемо обманути, лоше ће се провести и Балкан, и цео свет. Надам се да ће здрав осећај за политичку борбу преовлађивати у редовима нашег руководства и да ће оно доносити здраве одлуке које одговарају нашим националним интересима.

Росијскаја газета. Сва права задржана.