Обелодањени тајни документи из Другог светског рата

Уз љубазну сагласност редакције издавачке куће „Молодаја гвардија” („Молодая гвардия“) објављујемо фрагмент књиге Александра Бондаренка „Фитин“, где се говори о пројектима стварања нуклеарног оружја и о шпијунској операцији „Енормоз“ у Другом светском рату.

<…> ми знамо да је 22. децембра 1942. године из Лондона стигао у Москву детаљан реферат о радовима који се спроводе не само у Енглеској, него и у САД. Из добијених докумената се види да су Американци већ претекли Енглезе у изради оне бомбе. И још знамо да је у обавештајној служби покренута операција која је добила звучан назив „Енормоз“ (није чудо што је одељење за научно-техничку обавештајну службу било у саставу Петог одељења, англо-америчког), што је руска транскрипција речи „Enormous“, а она се са енглеског језика преводи као „огроман“, а са америчког сленга као „монструозан“, „ужасан“.

Међутим, нас из неког разлога нису обавестили када је та операција званично почела...

Академик Игор Курчатов познат је као „отац совјетске атомске бомбе” (управо он је одржавао везу између двеју „структура”). Он је у марту 1943. године писао народном комесару Лаврентију Берији:

„Размотрио сам материјал и дошао до закључка да он има огроман, непроцењив значај за нашу државу и науку... Материјал даје могућност да се добију веома важни оријентири за наше научно истраживање, да се заобиђу многе веома мукотрпне фазе бављења овим проблемом и да се стекну сазнања о новим научним и техничким путевима његовог решавања”.

Убрзо после тога Берија је постао надзорник „нуклеарног пројекта”.

* * *

Тешка срца се уздржавамо од детаљног описа ангажовања совјетских обавештајаца око пројекта „Енормоз”, јер је тај посао био само посредно везан за јунака наше књиге.

Међутим, све је почело управо захваљујући Фитину. По мишљењу стручњака, да Фитин није обратио пажњу најпре на саопштење о лондонским, а затим и о америчким истраживањима, све би остало „у фиоци”. У ратним годинама никоме није било до тога.

Тада је њему поверено да руководи тим послом и да га као шеф обавештајне службе усмерава. Он је своје људе слао преко мора и океана са конкретним задацима. У обавештајној служби, као и у животу, свако има своју улогу.

Прецизираћемо само да се у посао везан за „нуклеарни пројекат” ускоро укључила и наша војна обавештајна служба. Са њом је на своју иницијативу успоставио везу Клаус Фукс, немачки комуниста и научник светског гласа који је добио британско држављанство. Међутим, Државни комитет за одбрану донео је 1943. године одлуку у складу са којом је главни задатак војне обавештајне службе био да дође у посед војнополитичких планова Немачке, док су научнотехничка питања била искључиво у надлежности научнотехничке обавештајне службе Народног комесаријата државне безбедности (НКГБ). Фукс је био пребачен на везу са резидентуром Спољне обавештајне службе...

О размерама и правцима радова на „нуклеарном пројекту” могло се судити и по „строго поверљивом” плану који је направио Павел Фитин 5. новембра 1944. године:

„План активности агената и оперативаца у вези са пројектом ’Енормоз’”

1. Стање научних радова везаних за пројекат ’Енормоз’

Према материјалима добијеним од агената и оперативаца ситуација око научно-производног рада на проблему ’Енормоз’ у различитим земљама изгледа овако:

1. У САД

САД су најважнији центар радова на ’Енормозу’, како по размерама тих радова, тако и по постигнутим резултатима. Радови се одвијају веома успешно. Резултати истраживања која се спроводе на водећим америчким универзитетима брзо се реализују у пракси; истовремено са радовима у лабораторијама врше се пројектантски радови, граде се полупроизводни погони и велике фабрике.

Стање радова на сваком од три основна правца:

а) Издвајање радиоактивног урана 235 из природног урана.

По методу издвајања дифузионо-електромагнетским путем, који су развили научни радници, покренута је изградња фабрике која дневно може производити 1 кг урана 235. Изградња се карактерише као нешто досада невиђено по своме обиму. Место изградње је камп „X” у долини реке Тенеси, држава Тенеси.

б) Изградња нуклеарних реактора за производњу елемента 94 уз истовремено добијање велике количине енергије.

Постоје подаци о томе да САД поседују 9 нуклеарних реактора”.

<…>

А сада следи оно најважније:

„в) Разрада и конструисање атомске бомбе.

Према подацима којима располажемо, прва експериментална бомба треба да буде готова у јесен 1944. године. Радови се врше у кампу ’Y’ у држави Нови Мексико и још су поверљивији од радова на нуклеарним реакторима.

2. У Енглеској

Радови Енглеза на ’Енормозу’ зависе од Американаца због слабијих економских могућности Енглеске у поређењу са САД у ратним околностима.

Главни део радова Енглеза на ’Енормозу’ обавља се у Канади, где су Енглези премештени због веће заштићености од непријатељских напада из ваздуха и у циљу њиховог зближавања са Американцима. Мањи број научних радника који су остали у Енглеској наставља да ради у ранијим правцима, мада у мањем обиму. Радове обављају универзитети у Кембриџу, Оксфорду, Ливерпулу, Бирмингему и др., а обавља их и позната фирма Imperial Chemical Industries.

3. Канада

Радови се обављају у Монтреалу, у систему Канадског националног савета за истраживања. Научни колектив, који се састоји од научника пребачених из Енглеске и канадских научника знатно је увећан и броји око 250 чланова. Главни објекти њиховог рада су изградња два нуклеарна реактора система ’уран-графит’:

1) експерименталног реактора и 2) великог индустријског реактора снаге 100.000 kW.

У канадском колективу има и француских научних радника, од којих је један број већ отпутовао у Француску (проф. Оже), а други намеравају да отпутују (Герок, Голдшмит)

Услед тесног контакта у раду научника из те три земље, међу њима је утврђена следећа расподела праваца научног рада: највећа пажња се посвећује радовима на брзим неутронима, тј. на издвајању радиоактивног урана 235 из природног урана дифузионо-електромагнетним методом ради његове непосредне примене у атомској бомби. Те радове обављају Американци.

У канадском центру су удружени енглески, канадски и амерички стручњаци који раде у области спорих неутрона, тј. на изградњи нуклеарних реактора. Ти радови су на другом месту. На последњем месту су радови који се обављају у Енглеској.

У Монтреал пристижу стручњаци који раде у области спорих неутрона. Неколико енглеских представника је отпутовало из Енглеске и Канаде у САД и тамо они раде заједно са Американцима.

4. Француска

Познати француски физичар Жолио-Кири, који се бави истраживањима у области пројекта ’Енормоз’, наводно је постигао врло важне резултате.

Мада су Енглези, а можда и Американци, већ чинили извесне покушаје да се зближе са Жолиом, он ће по свему судећи остати у Француској и тешко да ће сарађивати са неким без званичне сагласности своје владе. На тај начин се појављује још један центар радова на ’Енормозу’.

5. Немачка

Немамо прецизне податке о стању научног рада на решавању проблема ’Енормоз’ у овој земљи. Подаци којима располажемо су противречни. Према једним подацима, Немци су постигли значајне резултате, а према другим Немачка у њеној садашњој економској и војној ситуацији не може да обавља озбиљније научне радове у области пројекта ’Енормоз’.

Познато је да на томе раде научници Хајзенберг, Вајцекер, Хан, Есау и др.”

Уз све речено можемо додати и то да је најважнији објекат америчког програма био Центар за нуклеарна истраживања у Лос Аламосу. На том објекту је радило око 45 хиљада војних лица и цивила. У стварању прве атомске бомбе ангажовано је дванаест добитника Нобелове награде у области физике из Сједињених Америчких Држава и Европе.

Наравно, ти људи су добро знали чиме се баве и какву улогу ће одиграти атомско оружје у најскорије време, али су размишљали и о даљој будућности. Из тог разлога се неколико америчких научника чак обратило председнику Рузвелту писмом у коме су му предложили да открије нуклеарне тајне Совјетском Савезу... Не треба посебно наглашавати да њихов предлог није наишао на подршку.

Тада су ти мислећи људи (тачније, не они конкретно, него други, а ми не знамо који су ти други) одлучили да, што се каже, крену заобилазним путем, тј. да сами предају „нуклеарне тајне” Совјетском Савезу. Извор у њујоршкој резидентури овако је то објаснио:

„Нема земље осим Совјетског Савеза којој би се могла поверити овако страшна ствар. Али пошто ми не можемо да је отмемо од других земаља, нека СССР зна за њу, нека буде упућен у напредак, искуство и изградњу. Тада Совјетски Савез неће бити у положају земље која се може уцењивати”.

Паметни људи су веровали у социјализам. У њему су видели алтернативу за капиталистички поредак, и веома су се надали да ће СССР превазићи привремене субјективне потешкоће и искористити све предности реалног социјализма у своме даљем развоју. Међутим, као што је познато, у Совјетском Савезу је победио управо субјективизам, услед чега је земља скренула са пута социјалистичког развоја, док се „комунистичка Кина” и даље самоуверено креће својим сопственим путем. Али то је већ нека друга тема.

У оно време су се људи – чак и они којима су била страна комунистичка убеђења – потпуно несебично трудили да помогну Совјетском Савезу у његовој праведној борби против фашизма, и нису желели да СССР по окончању тог рата остане разоружан пред најмоћнијом империјалистичком силом на свету...

Десило се, на пример, да је непозната особа предала совјетском генералном конзулату у Њујорку пакет са „строго поверљивим” и веома драгоценим материјалима пројекта „Менхетн”, како су га звали Американци. „Добротвор” је оставио пакет и одмах отишао, тако да се ни данас не зна ко је то био...

Информације су пристизале из различитих извора, али су све оне, колико је познато, биле изузетно веродостојне. Није било никаквих погрешних материјала или варијанти које воде у „ћорсокак”. Поред тога, на Западу дуго нико није знао да совјетска обавештајна служба спроводи операцију „Енормоз” и поред апсолутне тајности којом је пројекат „Менхетн” био окружен, и свих напора специјалних служби западних држава да сачувају ту тајност. Када је председник Хари Труман у јуну 1945. године на конференцији у Потсдаму саопштио Стаљину да се тестира „принципијелно ново оружје огромне разорне моћи”, Јосиф Висарионович је реаговао прилично спокојно, што су западни лидери дочекали са извесном иронијом. Черчил је касније у мемоарима написао: „Стаљин није имао појма колико је важно то што му је саопштено”.

Међутим, као што је познато, најслађе се смеје онај ко се последњи смеје... Може се рећи да се последњи смејао Стаљин када је 29. августа 1949. године у Совјетском Савезу први пут тестирано нуклеарно оружје.