Смртоносна дубина

Русија је сазнала за трагедију 14. августа у јутарњим часовима. „У Баренцовом мору је дошло до хаварије. Подморница се спустила на дно”, саопштиле су новинске агенције. Истога дана команда Северне флоте је изјавила да је веза са посадом успостављена, и да је вероватно дошло до неког квара. У данима који су уследили дубоководни спасилачки апарати су покушавали да се „закаче” за „Курск”, али без успеха. Неуспех је објашњен јаким струјама, лошом видљивошћу и накренутошћу подморнице.

Капак је отворен тек 21. августа уз помоћ страних стручњака. Кривични поступак поводом трагедије нуклеарне подморнице „Курск” и погибије 118 морнара затворен је 2002. године уз образложење да није био у питању никакав прекршај. Истрага је дошла до закључка да је експлодирао дефектни торпедо из кога је цурио водоник-пероксид, а затим је избио пожар и изазвао експлозију муниције. Данас, 15 година касније, чланови породица погинулих морнара још увек понављају исте речи: „Нећемо скоро сазнати шта се тамо заиста догодило, али најважније је да знамо да се они нису мучили и да ни за шта нису криви”.

„Надале смо се да су живи”

„Ако хоћете да знате како је изгледао, ево погледајте – то је његова верна копија”, каже Лидија, мајка старијег поручника Андреја Панарина, и показује ћерку Олгу.

Андрејева породица се бојала да ће он из армије одмах бити послат у Чеченију, Осетију или Апхазију. Постојала је, кажу, вероватноћа да се тако догоди, јер је то било „незгодно време”. Али он је имао среће: уписао је војно-поморску школу, а затим је распоређен у Северну флоту, у Видјајево, где је подморница „Курск” била базирана и одакле се отиснула на своју последњу пловидбу.

Породица Панарин сазнала је за трагедију из вести, када још нико није говорио да је то трагедија. Нису знали чак ни да је Андреј на „Курску”.

„Ми смо биле убеђене да је он на ’Вороњежу’. То је подморница слична ’Курску’, само мало старија”, каже Лидија. „Телефонирале смо тамо, и речено нам је да Андреј није код њих. А када смо сазнале да је на ’Курску’, све смо оставиле и 19. августа смо биле у Видјајеву.

Ми смо се заиста надале да су сви они живи, и отишле смо само да га видимо и подржимо...”, каже Олга.

Тамо, у Видјајеву, сви су носили шприцеве и лекове за смирење. „Мени није било лоше, али Оља ме је терала да попијем нешто за смирење. Ја сам се надала да ће се Андреј појавити, и зашто бих ја пред њим требало да изгледам као да ми је лоше?”, живо се сећа Лидија, а Олга додаје: „Знате, он је био веселе нарави, увек је успевао да нађе излаз из сваке незгодне ситуације. Ми смо до последњег тренутка веровале да све то није истина, да ће се он сигурно извући”.

Рониоци су 25. октобра 2000. године изнели на површину 12 тела из деветог одсека који је смештен у крми подморнице. Андреј Панарин је био у четвртом одсеку. Његово тело су са осталим телима извукли годину дана касније. Нису пронађени остаци тројице морнара. Лидија је сама отишла да идентификује Андрејево тело.

Сачувати сећање

Софију Дутко затичемо у њеном петербуршком стану. Седи и у рукама држи књигу „Сећамо се свакога од њих”. Она је неколико година прикупљала новац за ту књигу. На крају су помогли пензионисани подморничари. „Сећање је најважније. Ја журим да учиним што више могу како би се сачувало сећање”, каже Софија.

Зидови осветљене собе пуни су Сергејевих фотографија. Он је био старији помоћник командира. Централно место међу фотографијама заузима подморница у мору. У ходнику је још нераспаковани кофер. Она се управо вратила из Видјајева са још седамнаесторо људи. Чланови породица појединих погинулих морнара живе у суседним зградама. По председничком указу свима су тада додељени станови у петербуршкој новоградњи. Софија се нерадо сећа августа 2000. године.

„Стално су нас окупљали у Дому официра, и стално су говорили да је веза са подморницом успостављена, да су они живи, да им се доставља кисеоник...”

Закључак истраге њој не делује убедљиво. Софија још увек сматра да су дуго покушавали да их сами спасу, и да нису одмах прихватили помоћ других држава [помоћ је прихваћена три дана након што је понуђена – „Руска реч”], „јер је код нас уобичајено да се чувају тајне, а не људи”. Она одавно нема дилему да ли је у првим данима после трагедије још увек било могуће спасити некога са „Курска”. „Није случајно што цедуљу Андреја Борисова нису хтели да дају удовици, иако је она чак поднела тужбу суду. Али ја сам сазнала да на цедуљи стоји датум 15. август. Они су били живи до 15. августа”, каже Софија.

Операција спасавања

Андреј Звјагинцев, командир групе ронилаца 328. експедиционог спасилачког одреда Ратне морнарице РФ, први је у јесен 2000. године ушао у труп „Курска” на дубини од 110 метара и извукао тела дванаесторице чланова посаде. Он је учествовао и у интернационалној бригади која је подизала подморницу на суви док.

„’Курск’ је пронађен у предвиђено време, као што је и требало да буде. Друга је ствар што у подморници у том тренутку већ више није било знакова живота. То није зависило од брзине потраге”, категоричан је Звјагинцев.

По његовим речима, флота је имала најбоље рониоце, али није било техничких средстава којима би они могли да се спусте на толику дубину. На крају је операција отварања капка извршена уз помоћ страних пловила са норвешким рониоцима. Групи су се у јесен придружили и стручњаци из Русије, Шкотске, Ирске и САД.

„Сви су се спустили заједно, у једној барокомори, на дубину од 110 метара, и провели су тамо 28 дана, не излазећи на површину. То су крајње тешки услови. Шта је то дубина од 110 метара? То је када сваки сантиметар тела трпи притисак од 110 килограма”, прича он.

Пре спуштања до „Курска” рониоци су се увежбавали на другој подморници. Тако су је проучили да су све обављали по сећању, везаних очију, јер знају да је на дубини на којој се налази „Курск” потпуна тама.

Русија је потрошила 70 милиона долара на подизање „Курска” из мора. То је била „најоптималнија” понуда, тврди Звјагинцев. Била је то операција без преседана, то нико никада раније није урадио, понавља он. „Тиме смо ми показали моћ Руске Федерације. Показали смо да наша дела нису у раскораку са нашим обећањима. То је наша подморница, и ми сами треба да је подигнемо”.

„Живети друкчије”

Оно што је Звјагинцев видео на „Курску”, на дубини од 110 метара, слаже се са закључком истраге: „За мене је верзија експлозије торпеда најјаснија. Сматрам да је она истинита, јер сам видео ситуацију у унутрашњости и све сам снимио. О свим осталим верзијама можемо бескрајно да причамо, па и о судару двеју подморница”.

Роман Колесников, отац поручника Дмитрија Колесникова, поднео је 2005. године колективну жалбу суду у Стразбуру, захтевајући да се спроведе комплетна истрага трагедије. Тада је Ирина, жена командира „Курска” Генадија Љачина, била против жалбе. „То је тешко објаснити”, каже данас Ирина. „Није све то требало радити одмах, још тада, када је постојало само бол и отворена рана. Није чак било јасно ни како живети даље. Породицама је требало времена да дођу себи. Зато сам ја била против”.

Више о руској војсци

На питање да ли је сада куцнуо час да се поднесе жалба међународном суду Ирина одговара да то право свакако припада онима који то желе да учине [Колесников је повукао жалбу 2009. године – „Руска реч”], али она не зна да ли ће им од тога бити лакше и пита се: „Каква је сврха? Да се сазна истина? Да неко буде кажњен? Да се нешто измени?” Она има посебан став према истини, тачније нема илузија у погледу истине: „Да бисте боље схватили, рећи ћу вам да је мој отац војно лице, мој муж је војно лице, и син ми је војно лице. Због тога ја добро знам да истину о узроцима трагедије можда неће сазнати ни моји унуци. За мене је најважније да ти момци нису ни за шта криви”.

Сви чланови породица погинулих са којима је „Руска реч” успела да контактира, говоре отприлике једно исто: трагедија нуклеарне подморнице и погибија њене комплетне посаде преломни је тренутак у животу Русије. Држава се тада окренула својој армији, а људи су после ове трагедије постали мало друкчији, чак и они који никада нису служили војску. „Једноставно речено, дошло је до неке промене у свести целог народа, па и наше владе. Сви су постали свесни да тако даље не може, да морамо живети друкчије”, каже Софија Дутко.

Росијскаја газета. Сва права задржана.