Како су козаци ловили самураје

Фотографија: Владимир Аносов.

Фотографија: Владимир Аносов.

Борац из Кубања присећа се како је пре 70 година јурио самураје по брдима Манџурије.

За време Другог светског рата Алексеј Никанорович Корољов из Краснодарског краја служио је у одреду за посебне намене. Док су друге јединице протеривале фашисте са ослобођене совјетске територије, он је са својим одредом тражио шпијуне и диверзанте, у степама Казахстана је јурио басмачије (припадници војнополитичког антисовјетског покрета муслимана у Средњој Азији), а по брдима Манџурије ловио је самураје.

Аљоша Корољов је у одред за посебне намене доспео кад му је било 18 година.

„Најпре смо вршили операције у Кубању и на Кавказу, затим у Украјини и Казахстану”, присећа се ветеран. „Борили смо се против дезертера, шпијуна и бандероваца који су се крили по шумама. У степама око Аралског језера смо пратили басмачије. У пустињи Каракум смо провели скоро три месеца, а када смо ликвидирали тамошњу банду, наш одред је упућен на Далеки исток. Било је то почетком августа 1945. године. После капитулације фашистичке Немачке наше снаге су почеле да се пребацују на Далеки исток. Када смо стигли на границу са Манџуријом, видели смо огроман контингент тенкова, артиљерије и пешадије. За њима је границу прешао и наш одред.”

Тада сам први пут видео како самураји оковани у ланце врше харакири, када им нестане муниције. Нико се сам није кретао по улицама: у сваком тренутку су из заседе могли да нападну Јапанци-самоубице. Они су скакали са дрвећа, са кровова и нападали наше војнике.

„Најпре смо се кретали равницом, затим по брдима. Ишли смо преко мочварног терена и иза сваке окуке смо очекивали заседу. Повлачећи се, Јапанци су поред путева остављали војнике који су били спремни да погину извршавајући свој задатак. Чекали су у јамама дубоким око метар и по, из којих је требало да помоћу дугог штита стављају мине под гусенице наших тенкова.“

„Нисмо наишли ни на један руски тенк који је разнела таква мина, али смо поред пута видели много лешева јапанских војника”, прича Алексеј Никанорович. „Квантунска армија није одолела притиску наших снага. Био је то прави блицкриг: ваздухопловне и морнаричке јединице, тенковске и копнене снаге биле су груписане на једном месту и кренуле су у продор. Операција је истовремено реализована у више праваца. Учествовао сам у ослобађању кинеског града Мулинг од јапанских окупатора, а затим и града Муданђанг, кроз који су затим на наше очи десет дана пролазиле колоне јапанских заробљеника.”

У Муданђангу је Корољов поново укључен у састав одреда за посебне намене.

„Јапанска војска је била разбијена, али део војника се разбежао по шумама и крио у брдима, одакле су излазили да пљачкају кинеско становништво”, сећа се он. „Тада сам први пут видео како самураји оковани у ланце врше харакири, када им нестане муниције. Нико се сам није кретао по улицама: у сваком тренутку су из заседе могли да нападну Јапанци-самоубице. Они су скакали са дрвећа, са кровова и нападали наше војнике. У Муданђангу је погинуо наш потпуковник. Када смо се опраштали од њега на тргу у центру града, окупио се велики број људи. Одједном смо приметили комешање. Успели смо на време да стигнемо на то место. Испоставило се да се један самурај припрема да себе дигне у ваздух заједно са гомилом људи.”

Акт о капитулацији Јапана потписан је 2. септембра 1945. године. Тај документ је означио крај Другог светског рата.

Повлачећи се, Јапанци су поред путева остављали војнике који су били спремни да погину извршавајући свој задатак. Чекали су у јамама дубоким око метар и по, из којих је требало да помоћу дугог штита стављају мине под гусенице наших тенкова.

„После тога смо кренули у обилазак заједно са јапанским официрима”, наставља Корољов. „Они су преко мегафона објављивали да је рат завршен, говорили су да је цар потписао акт о капитулацији и предлагали својим сународницима да се предају без отпора. Већина њих је то и учинила, а оне који се нису одазвали на позиве морали смо још неколико месеци да јуримо по брдима Манџурије.

Борци Црвене армије су заједно са кинеским партизанима протеривали јапанске освајаче са окупиране територије. Људи су на улицама поздрављали ослободиоце. Све наше борце су звали ’Вања’ и трудили су се да нас угосте како су могли. Износили су из кућа грамофоне и пуштали совјетске песме. Чудом смо се чудили како су се те плоче сачувале. Јер, на пример, за песму ’Широка је моја родна земља’ Јапанци су за време окупације били спремни да стрељају целу улицу.”

Када је стигао у Русију, Корољов је добио одликовање „За победу над Јапаном”. Демобилисан је тек 1951. године. Тада се вратио се у родни Кубањ (регион на Северном Кавказу, који се пружа уз реку Кубањ и њене притоке). Ту је скоро 60 година радио у депоу за локомотиве у Краснодару. За увођење нове технике 1959. године је добио „Почасно одличје”, 1975. је добио звање „Почасног железничара”, а 2000. године је постао „Заслужни радник Севернокавкаске железнице”.

Алексеј Никанорович је 20. јуна 2015. године напунио 90 година. На рођендан се окупила цела његова породица: троје деце, шесторо унука и исто толико праунука. Када су из ормара извадили мундир са ордењем и медаљама, унуци су замолили деду да исприча причу о својим одликовањима. И он се сетио како је пре 70 година хватао самураје по брдима Манџурије...

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“