Руско-српске односе треба модернизовати

Фотографија: Дмитриј Дивин.

Фотографија: Дмитриј Дивин.

Актуелни модел односа између Русије и Србије подразумева ослањање на духовну, културну и историјску блискост наших народа. Међутим, у условима глобалних и регионалних геополитичких трансформација неопходно је створити модернистички модел, заснован на прагматичном приступу. Представљамо вам мишљење младог балканолога Дарје Басове које је она објавила у свом личном блогу.

У политичком дискурсу како руског, тако и српског друштва односи између Русије и Србије су уобличени као „традиционални”, историјски, пријатељски и братски. Руководиоци и многи политичари обеју земаља често у својим јавним наступима говоре о духовном и културном јединству које повезује два словенска народа. На пример, у Декларацији о стратешком партнерству између Руске Федерације и Републике Србије, потписаној 24. јуна 2013 године у Сочију, наведено је да се обе стране „ослањају на дубока узајамна пријатељска осећања, вишевековну историју међусобних односа, језичку традицију, духовну и културну блискост братских народа двеју земаља...”

Да би Русија и Србија могле успешно да се супротставе глобалним изазовима на међународној политичкој сцени, а да при томе не одбацују своје виђење развоја државе, неопходно је да пронађу нову формулу и нове темеље (па чак и симболе) своје сарадње.

Па ипак, стратешко руско-српско партнерство још увек нема својства прагматичне кооперације и „старт-ап” пројекта захваљујући коме би се наши билатерални односи развијали узлазном линијом у дугорочној перспективи. Другим речима, модел сарадње између Србије и Русије реализује се у оквиру старе парадигме, која не одговара савременим изазовима. Како се тај „стари модел” одражава на спољну политику?

Прво, у политичком простору Русије и Србије преовладава „традиционални дискурс”, тј. ми и даље користимо реторику на коју смо сви навикли и баратамо класичним симболима и представама. То се односи на елементе дискурса као што су православље, византијско наслеђе, словенство, узајамна историјска помоћ, итд.

Друго, Србија није успела да се коначно определи када је реч о спољнополитичким векторима. Уместо тога, она покушава да балансира између евроинтеграције и очувања економских веза са Русијом. Тако је дошло до ситуације у којој Србија тежи да привуче руски капитал и да развија заједничке пројекте са Русијом (углавном у области енергетике и енергетске безбедности), али је често принуђена да се повинује захтевима Брисела, чиме се анулира већина достигнућа везаних за јачање веза са Русијом.

Треће, чињеница да обе земље не признају независност Косова и даље има улогу кохезионог фактора. Такође, обе земље на међународној политичкој сцени тврде да су привржене нормама међународног права. Међутим, фактор Косова све више прелази у раван унутрашње политике Србије и прераста у нескривено политичко ценкање. Поред тога, конфликт у Украјини је испољио разилажење између двеју земаља када је реч о интерпретацији територијалне целовитости, а питање уласка Крима у састав Русије изазвало је мноштво недоумица у погледу Косова.

Према томе, актуелни модел односа између Србије и Русије не одговара у потпуности савременим реалијама и постепено губи свој потенцијал. У условима глобалних и регионалних (балканских) геополитичких трансформација, све већих међународних ризика и све веће неизвесности у погледу светског развоја нови модел руско-српских односа постаје императив. Другим речима, да би Русија и Србија могле успешно да се супротставе глобалним изазовима на међународној политичкој сцени, а да при томе не одбацују своје виђење развоја државе, неопходно је да пронађу нову формулу и нове темеље (па чак и симболе) своје сарадње. Није реч о томе да се забораве или одбаце традиционалне представе и симболи, који прате билатералну политику двеју земаља, него о томе да у њиховим односима доминирају „модернистички” елементи. У вези са тим основне препоруке за конструисање новог модела узајамних односа могу бити следеће:

1. Највећу пажњу је потребно посветити прагматизму. То значи да треба веома широко промовисати инвестиционе, грађевинске и друге пројекте у којима учествују Србија и Русија;

2. Русија треба да прихвати политику Србије усмерену на евроинтеграцију као чињенично стање, и да гради билатералну сарадњу полазећи од те чињенице. То би омогућило да се избегне разочарање до кога долази због претерано великих очекивања која руско и српско друштво међусобно гаје;

3. Контакти на друштвено-културном плану треба да буду интензивнији. Савремену Русију треба открити Србима. И обрнуто: грађани Русије треба да упознају савремену Србију.

4. Потребно је створити формат за кооперацију Србије са структурама све актуелније интеграционе заједнице каква је Евроазијска економска унија.

Ови предлози омогућавају да се тек оцртају контуре модела сарадње између Русије и Србије. Свакако је неопходна и друштвено-политичка дискусија поводом основних компонената таквог модела. И поред размимоилажења која постоје између Русије и Србије, обе земље схватају да је боље заједничким снагама управљати садашњим стањем, исправљајући грешке наслеђене из прошлости, и предвиђати будућност, него се препуштати диктату споља. У вези са тим преиспитивање билатералних односа има потенцијал који може да учврсти отпорност наших државних модела и вредности у толико несталној и променљивој спољнополитичкој ситуацији.

Аутор је аналитичар Московског државног универзитета међународних односа (МГИМО).

Руски текст на сајту Russiancouncil.Ru.

Росијскаја газета. Сва права задржана.