Хоће ли „азиланти” заувек остати у Србији?

Фотографија: Reuters.

Фотографија: Reuters.

Неконтролисани прилив у Србију и друге европске земље избеглица и нелегалних имиграната из Северне Африке и земаља Блиског и Средњег Истока попримио је последњих недеља размере „елементарне непогоде”.

Европа пред новим искушењем

Европска бирократија се показала као неспособна да колико било реши проблем нелегалне имиграције на општеевропском нивоу, и зато је кренула линијом најмањег отпора, тј. поделила је квоте са бројем имиграната који свака чланица Европске уније треба да прими. Друштво је свесно чињенице да су те квоте наметнуте и да је то тек почетак, тј. да тек следи ескалација међунационалне напетости и криминала, и уопште знатно заоштравање политичке и економске ситуације, нарочито у земљама где је степен незапослености висок у односу на просек Европске уније.

Ми схватамо да се од Србије сада тражи да уложи огромне напоре, и одлучили смо да пружимо помоћ. Надамо се да ће Србију подржати и међународне организације, а такође они који су изазвали тај неукротиви хаос, због кога је и дошло до сеоба становника из тог региона.

Амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин

Уз све то, не види се никаква јасна координација напора између бриселске бирократије и националних влада чланица Европске уније. Најупечатљивије се та околност испољила у одлуци мађарске владе да подигне зид на граници са Србијом, што је изазвало шок у Београду. Мађарска је од краја 2014. године постала „капија“ за све оне који желе илегално да уђу у Европску унију. Мађарски градови на граници са Србијом, попут Сегедина, постали су права жаришта на европској карти миграционих токова. Главну масу миграната који теже да тим путем продру у Европску унију чине житељи Авганистана и Сирије, а такође балканских земаља. Избор миграната је пао на Мађарску из безбедносних разлога. Наиме, средоземни путеви су опасни по живот, а у Мађарској мигранти само чекају да их похапси мађарска полиција, затим „попуњавају молбу за добијање статуса азиланата, и одлазе у такозване „отворене центре за пријем избеглица”. После тога многи од њих једноставно нестају у правцу Западне Европе. Мађарске власти су 2014. године већ примиле око 50 хиљада молби за пружање азила, док им је 2013. године пристигло свега 18900 таквих молби.

Пракса коју спроводи Србија фактички доприноси сталном повећавању броја имиграната. Ако имигранти поднесу молбу за азил у Србији, они добијају сертификат који им омогућава слободно кретање кроз Србију у току 72 часа, што је теоретски гледано довољно да стигну до препуних центара за смештај избеглица у Мађарској, или чак, ако Мађарска подигне зид, до Хрватске и Румуније. Засада свако вече границу између Македоније и Србије илегално пређе од 1000 до 1500 људи. Најмање исто толико свакодневно пристиже у Бугарску. Не треба губити из вида да је превоз миграната уносан посао за кријумчаре из Турске, балканских земаља и Мађарске, и да они у просеку зарађују на хиљаде евра по човеку, тако да су слабе шансе да ће неко од њих одбити понуду.

Руководство Европске уније покушава да ублажи ситуацију и журно ради на идеји стварања „Центра за пријем илегалних имиграната” који може да прими 400 хиљада људи. Тај центар би се налазио у Јужној Европи. Конкретно место засада није одређено, али српски медији готово свакодневно плаше читаоце гласинама да тај камп може бити направљен у Србији.

Русија спремна да помогне

Може ли Русија да пружи озбиљнију помоћ Србији у овој ситуацији?

Руско-српски хуманитарни центар у Нишу брзо се одазвао на заоштравање проблема и помогао српској влади у подизању кампова за привремени боравак избеглица. Конкретно, центар је предао влади Србије 20 шатора М-30 (за тридесет особа), 10 шатора М-10 (за десет особа), агрегате, пећи, кревете и покриваче за опремање кампова у Прешеву и Кањижи довољне да се збрине 1000 људи.

У Србији се већ налазе десетине хиљада избеглица. Међутим, судећи по све већој дестабилизацији читавог региона Блиског истока, као и по све активнијем увлачењу нових актера (а међу њима и Турске) у геополитичку игру, рекло би се да је то тек почетак.

Што се тиче консултативне помоћи, треба истаћи да је руско искуство у раду са илегалном имиграцијом велико (Русија је 2013. године имала 11 милиона имиграната, и по том показатељу је била на другом месту у свету, после САД, на чијој територији се тада налазило 45,8 милиона имиграната). Међутим, тешко да се та помоћ може окарактерисати као релевантна и релативно успешна. Србија је за избеглице из Јужне Африке и са Блиског истока углавном транзитна земља, док је Русија за своје „радне имигранте“ најчешће коначно одредиште. То се пре свега тиче имиграната који долазе из бивших совјетских република Средње Азије. У питању је читава армија гастарбајтера и сезонских радника, али и нерегистрованих имиграната. Због тога је ово пре свега социјално-економски проблем и он се решава углавном радним ангажовањем имиграната у оним сферама где постоји објективна несташица људских ресурса, а то су грађевина, трговина и сектор комуналних услуга.

Слична је ситуација и са избеглицама из Украјине. По неким проценама, њих је већ више од милион. Њихова даља судбина у знатној мери зависи од развоја ситуације у Украјини. Ево како је званично оценио ситуацију шеф Федералне миграционе службе Русије Константин Ромодановски:

У Мађарској мигранти само чекају да их похапси мађарска полиција, затим попуњавају молбу за добијање статуса азиланата, и одлазе у такозване „отворене центре за пријем избеглица”. После тога многи од њих једноставно нестају у правцу Западне Европе.

„Данас се на територији Русије налази 2,6 милиона Украјинаца. Они се могу поделити у четири категорије. То су пре свега људи који долазе код својих рођака у приватну посету. Друга категорија су они који долазе код нас на привремени рад. Трећа су житељи Украјине који су побегли од мобилизације у учешћа у борбеним дејствима. И последња категорија су избеглице са југоистока Украјине. Ових четвртих у Русији има већ преко милион! То је око 40% свих грађана који су допутовали из Украјине и у овом тренутку се налазе у нашој земљи.

Те категорије свакако треба да имају различит третман. Сматрамо да треба задржати повластице за људе са југоистока Украјине који траже привремени азил, статус избеглице или дозволу за привремени боравак. И нема сумње да треба пролонгирати либералнији режим за ову категорију грађана (он важи од 1. августа 2014. године – П. И.). Ако се борбена дејства не обнове, све остале грађане Украјине који долазе третираћемо као и друге грађане из Заједнице независних држава, тако да ће за њих важити заједничка правила“.

Треба имати у виду да избеглице из Украјине, а такође и из Молдавије, и у знатној мери дошљаке са Јужног Кавказа и из Средње Азије, за Русију везује читав комплекс историјско-културних особености које произилазе из дугог периода заједничког живота у истој држави. Њихова способност за интегрисање у руско друштво, па чак и асимилацију са њим, далеко је већа него код имиграната из Северне Африке и Блиског и Средњег истока који долазе у Србију и друге балканске земље. Додуше, то не важи само за Балкан него и за земље Европске уније које се придржавају политике мултикултурализма, а не интеркултурализма (ово друго, стицајем историјских околности, више одговара руским условима).

Ако говоримо о ставу Европске уније према Србији, можемо рећи да ни Европска комисија ни поједине чланице Европске уније не журе да пруже Србији битнију помоћ у прихватању и размештању избеглица, иако је управо активно мешање Европске уније (као и САД) у конфликте у Северној Африци и на Блиском истоку (укључујући и Сирију) изазвало дестабилизацију ситуације у том региону. „Ми схватамо да се од Србије сада тражи да уложи огромне напоре, и одлучили смо да пружимо помоћ. Надамо се да ће Србију подржати и међународне организације, а такође они који су изазвали тај неукротиви хаос, због кога је и дошло до сеоба становника из тог региона“, изјавио је у вези са тим амбасадор Русије у Србији Александар Чепурин.

У Србији се већ налазе десетине хиљада избеглица. Међутим, судећи по све већој дестабилизацији читавог региона Блиског истока у најширем смислу тог појма, као и по све активнијем увлачењу нових актера (а међу њима и Турске) у геополитичку игру, рекло би се да је то тек почетак.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“