25 година независности Придњестровља

Фотографија: AP

Фотографија: AP

Придњестровље се по много чему битно разликује од других непризнатих република на простору бившег Совјетског Савеза. За разлику од њих, овај ентитет у тренутку распада СССР-а није имао никакав аутономни статус, конфликт између леве и десне обале Дњестра нема јасно изражен етнички карактер, а додатно се ситуација компликује и догађајима у Украјини, која је после Крима и Донбаса променила став и према Придњестровљу и сада га третира као истурени геополитички положај Русије.

Непризната Придњестровска Молдавска Република (ПМР) обележила је 2. септембра 2015. године 25. годишњицу свога постојања. Историја ПМР почела је од тренутка када је Други ванредни конгрес посланика свих нивоа Придњестровља (одржан у Тираспољу) прогласио оснивање Придњестровске Молдавске Совјетске Социјалистичке Републике.

За 25 година, колико је прошло од тог догађаја, са карте света је нестао Совјетски Савез, а државе које су се појавиле на његовим рушевинама пожуриле су да одбаце наслеђе „реал-социјализма” и да прогласе своју приврженост тржишној економији. Границе створене у совјетском периоду оспорене су и ревидиране (случај Апхазије, Јужне Осетије и Крима). Придњестровље је тада опстало, али оно већ више није било ни совјетско, ни социјалистичко.

„Бити лидер непризнате државе је незахвалан посао... То значи да он не добија никакве позиве на међународне састанке, и да УН не одговара на његова писма. Када посети страну амбасаду, не прима га амбасадор, него први секретар”, истиче Томас де Вал, познати британски експерт из центра „Карнеги”.

Мора се признати да су аргументи које наводи експерт веома јаки. Заиста, закони које доносе непризнате републике по правилу се не третирају као легитимни документи ван граница њихових територија (што значи да не важе ни имовински споразуми склопљени по тим законима, и уопште, не важи њихово кривично, административно и грађанско законодавство).

Непризнатим републикама је отежано одржавање међународно-правних односа са чланицама УН. Стране дипломате већином долазе на територију таквих ентитета само са посредничким иницијативама. Па ипак, и поред свих набројаних особености, такви ентитети и даље постоје, мада формално гледано нису државе.

Данас у свакој дискусији о етнополитичким конфликтима на територији бившег СССР-а Придњестровље стоји по страни када је реч о општим оценама и аналитичким закључцима. Прво, Придњестровска Молдавска Република, за разлику од других непризнатих ентитета, у тренутку свога оснивања (а затим и током конфликта са Молдавијом) није имала политичко-правни субјективитет у оквиру СССР-а. Апхазија је била аутономна република у саставу Грузије, а Чечено-Ингушетија у саставу РСФСР, док су Јужна Осетија и Нагорни Карабах били аутономне области Грузијске, односно Азербејџанске ССР. У септембру 1990. године није постојала некаква „Придњестровска аутономна совјетска социјалистичка република”, „Придњестровска аутономна област” или нешто слично.

Друго, конфликт на Дњестру, за разлику од „жаришта” Јужног Кавказа, нема јасно изражен етнички карактер. О тој тези се током 1990-их и 2000-их много дискутовало. Она је служила као доказ „посебности” молдавско-придњестровске конфронтације. Руси су били на страни ПМР (укључујући и државни врх републике), али је на њеној страни било и Украјинаца и Молдаваца.

Међутим, у тим дискусијама је занемарена чињеница која није неважна, а то је одсуство консензуса унутар саме Молдавије када је реч о националном идентитету њених грађана. Још увек се ломе копља око тога да ли постоји засебна заједница која се зове „Молдавци”, или је то само један део већег румунског етноса.

Последица је очигледна: конкуренција постоји између Кишињова и Тираспоља (тј. између метрополе и провинције која се од ње одвојила, што је присутно и у конфронтацији између Тбилисија и Сухумија, Бакуа и Степанакерта, Тбилисија и Цхинвалија, а током деведесетих и између Москве и Грозног), али и између двају националних државотворних пројеката који би се могли назвати „молдаванизам” и „унионизам” (или „руминизам”).

Треће, непоновљивост придњестровског случаја није само у историјату конфликта и покушаја његовог решавања мирним путем. Садашњи ток овог конфликта је такав да се он упадљиво разликује од других постсовјетских етнополитичких конфронтација. И у Нагорном Карабаху, и у Апхазији, Јужној Осетији и на југоистоку Украјине видимо конфликт између „матичне државе” (којој формално-правно припада спорна територија) и непризнатог ентитета, који ужива подршку државе-покровитељице, било да је то Јерменија или Русија.

У Придњестровљу, међутим, данас та конфронтација није у првом плану. Штавише, постоји чак и одређени ниво интеракције (па нека је она сведена и на минимум) између двеју обала Дњестра (тј. између Тираспоља и Кишињова). Далеко озбиљнији фактор је став треће стране. У нашем случају је то Украјина.

До 2014. године та земља је, као и РФ, била гарант решавања придњестровског конфликта мирним путем (између осталог и због тога што трећину житеља Придњестровља чине етнички Украјинци, а многи од њих имају и украјинско држављанство). Међутим, после догађаја са Кримом и конфликта у Донбасу Кијев третира Придњестровље као истурену позицију Русије и покушава да блокира непризнату републику свим расположивим средствима.

Захваљујући свим тим факторима питање повратка Придњестровља под окриље Молдавије веома је проблематично. Нема одговора на најважније питање: „Где треба да се врате житељи те непризнате републике?” Грузини нуде Апхазима и Осетинима „највиши статус” у грузијској држави. Азербејџанци позивају Нагорни Карабах да учествује у азербејџанском националном државотворном пројекту са „широком аутономијом” (као узор се периодично наводе Башкирија и Татарстан).

Али шта може да понуди Кишињов? Може да понуди јединствену молдавску државу у периоду највећег успона „молдаванизма” (у легислатури трећег председника Молдавије Владимира Вороњина). Међутим, после фијаска „Меморандума Дмитрија Козака” (2003), који је предвиђао улазак Придњестровља у састав јединствене федеративне државе, очигледно је понестало привлачних пројеката за житеље леве обале Дњестра.

Европска идеја, која је толико популарна на десној обали, у Придњестровљу се доживљава не толико као привлачан пројекат демократизације, него више као инструмент за свођење руског утицаја на минимум. Украјинска криза је у великој мери допринела дискредитацији те идеје (управо као средства које би требало да обезбеди доминацију Запада на постсовјетском простору).

Уосталом, није ништа мање важно и друго питање, које се већ поставља, а то је стварна (а не декларисана) спремност Букурешта за „уједињење” са Молдавијом, макар и у њеној „скраћеној” верзији. Ни по том питању није све тако једноставно, како се понекад приказује у руским медијима. Румунија није најбогатија земља ЕУ, па да може брзо и безболно да „превари” најсиромашнију земљу данашње Европе. Ту чињеницу такође треба узети у обзир у размишљањима о будућности Придњестровља. Докле год нема одговора на та питања, „отцепљена” република наставља да постоји, без обзира на све економске и политичке потешкоће, и ево ускоро ће напунити тридесету.

Росијскаја газета. Сва права задржана.