Дијаспоре у Русији хоће да се баве политиком

Фотографија: Photoxpress

Фотографија: Photoxpress

У Русији је у контексту украјинске кризе појачано интересовање за проучавање утицаја дијаспора на унутрашњу и спољну политику. Евроазијска мрежа политичких истраживања (ЕСПИ) спровела је у првој половини 2015. године истраживање „Руске друштвене организације националних дијаспора земаља Евроазије: анализа механизама утицаја“. У оквиру пројекта је преко 60 лидера тих удружења дало интервју. Истраживање је показало да организације дијаспора у Русији, које су јавности познате углавном по пројектима везаним за развој њихових националних култура, желе да активније учествују у руској политици, али тај део својих активности често не износе у јавност. О првим резултатима за „Руску реч“ говори руководилац истраживања и директор ЕСПИ Виталиј Меркушев.

Руска реч: Како сте одређивали шта јесте, а шта није дијаспора? 

Виталиј Меркушев: У Руским друштвеним наукама се води жустра дискусија о појму „дијаспора“. Нама је била потребна једна реч за примењена истраживања. Одређивали смо дијаспору у ширем значењу тог термина као део народа који живи ван граница своје матице. 

Да ли је дијаспора затворена структура? 

В. М.: Делимично јесте, чак и у Русији у 21. веку. На пример, толико је затворена да се чак и нације попут Грка или Јермена, који одавно живе у Русији, труде да оснивају породице унутар свога етноса. Иду по свадбама и међу својима траже девојке за удају и младиће за женидбу. Због тога се и организују велике свадбе за много гостију. У том смислу они такође дејствују као дијаспора, али нису увек спремни да то признају. 

Које дијаспоре сте проучавали? 

В. М.: Проучавали смо само спољне евроазијске дијаспоре, тј. народе бившег Совјетског Савеза, изузев балтичких народа. Затим смо додали Бугаре и Грке, јер се испоставило да се они веома добро уклапају у евроазијску тематику, која је за нас била најважнија. Разговарали смо са формалним и стварним лидерима дијаспоре или са људима који имају утицај, а то је значајан јавни капитал. 

Евроазијска мрежа политичких истраживања је међународни научни пројекат који окупља политикологе са постсовјетског простора и научнике из других региона света који се баве проучавањем политичких процеса у постсовјетској Евроазији. Формирана је 2002. године.

Како сте препознавали ко су утицајни људи? 

В. М.: Званично код нас постоје национално-културне аутономије и оне имају своје лидере. Понекад те организације заиста имају одређену снагу, а понекад не. Због тога смо ми пажљиво тражили и налазили лидере путем незваничних контаката по мрежном принципу, организовали смо кратке сусрете и проверавали како функционишу формалне организације. 

Имају ли дијаспоре још нека интересовања, поред очувања културе? 

В. М.: Углавном је на првом месту заштита бизниса. И углавном је то мали и средњи бизнис. 

Друго њихово интересовање је јавна дипломатија, у смислу одржавања веза са својим земљама и односи тих земаља са Русијом. Њима је важно да се две земље не посвађају, како би они могли одржавати везе са родбином. На пример, због руско-грузијског конфликта 2008. људи 5-6 година нису могли да виде једни друге. Такву ситуацију би свако од њих желео да избегне. 

Треће је, наравно, власт. Лидери дијаспора желе да учествују у доношењу политичких одлука, нарочито спољнополитичких, које имају везе са њиховом матицом. 

Које дијаспоре су најјаче? 

В. М.: Јерменска и азербејџанска. Делимично и грузијска, она је и даље јака. Све је већи утицај киргиске и узбечке. Већина њих тежи да се учврсти у Русији. Сада се примећује мањи одлив становништва, али углавном су то дошљаци из Централне Азије, и углавном одлазе из објективних разлога. Русија је земља огромних могућности за дијаспоре – то признају сви њихови лидери. 

Колико отприлике имамо представника дијаспора? 

В. М.: Ми их делимо на три круга великих „дијаспора“ у ширем смислу те речи. У првом кругу су држављани Русије, тј. дијаспора у ужем смислу. Може се погледати званична статистика у попису из 2010. године. Тамо се виде оријентационе пропорције те групе (5% укупног становништва РФ или 7 милиона људи од укупног броја оних који су се изјаснили у погледу националне припадности). Тај попис из 2010. године не одговара стварном стању када је реч о појединим нацијама. „Нас (чланова дијаспора) је у стварности отприлике двоструко више“ – говорили су лидери дијаспора. Посебно су биле умањене бројке везане за дошљаке са Јужног Кавказа. Нико не доживљава озбиљно резултате пописа 2010. године када је реч о Јерменима. Наводно их је било само 106.000, тј. мање од 1% становника Москве. 

Други круг чине они који овде бораве званично и раде као грађани Евроазијске економске уније. То су Белоруси, Казахи, Јермени, а ускоро ће и Киргизи бити у тој категорији. То је велики број људи, око 2,5 милиона. 

И трећи круг је огроман број легалних и илегалних гастарбајтера. Њих има најмање 11 милиона – ту бројку су сасвим недавно помињали угледни експерти. Наравно, сада је њих мање, откако је уведена обавезна дозвола за рад, али тешко да се њихов број смањио више од 25%. 

Практично сви лидери дијаспора у првом кругу имају руски пасош. 

Какав је однос дијаспора према имигрантима? 

В. М.: Дијаспоре су већином крајње критички настројене према ширењу прилива имиграната, осим Узбека и делимично Таџика, који имају супротан став. Лидери сматрају да они овде у Русији треба да раде са својима, тј. са онима који су већ ту, а ширење би само заоштрило ситуацију. 

Да ли су они лојални Русији? 

В. М.: У целини гледано, они осећају моћ руске власти, а и не исплати им се да буду против ње. Па ипак, један део лидера има озбиљне примедбе, али оне нису везане за безбедност, јер је Русија прилично безбедна за дијаспоре. Примедбе су везане за њихов сан о европским животним стандардима. Сви они су путовали по богатијим земљама као туристи, а неки од њих после тога са жаљењем истичу да у Русији никада неће бити тако, али зато ће у њиховој матичној земљи можда и доћи до великих промена. Ту има и неке историјске љубоморе. Они, додуше, и сами признају да је животни стандард дијаспоре виши од матичних земаља, а иначе се тај стандард може поредити са оним што дијаспора има у Европи. Та љубомора се испољава само у мишљењу једног дела експерата, док већина ипак верује у Русију. 

Лидери дијаспора су у интервјуу изјавили да се спремају за заоштравање конфликтне ситуације око Русије, које је, по њиховом мишљењу, неизбежно. Они много страхују од конфликта Русије и њихове матице (као у случају са Украјином), и у том погледу су помало збуњени, не знају како да се понашају у таквој ситуацији. Међутим, активно размишљају о томе како се тај конфликт може спречити на политичком пољу.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“