Како у Русији живе избеглице из Сирије?

Фотографија: RIAN

Фотографија: RIAN

Оружани конфликт у Сирији приморао је хиљаде њених становника да напусте земљу. У Русији највише Сиријаца има на Северном Кавказу. Ти људи су углавном потомци Черкеса, аутохтоних житеља Кавказа. Погледајмо како су се они снашли у Руској Федерацији.

Хамза није очекивао да ће постати избеглица. Он има 30 година. Рођен је у Дамаску, главном граду Сирије. Отац му је радио на универзитетима широм Блиског истока – предавао је историју ислама. Када је отишао у пензију, отворио је продавницу прехрамбених производа која му је доносила добру зараду. Правно гледано, Хамза је Сиријац, а етнички је Бжедух. Представници те народности и данас живе на руском Северном Кавказу. 

Бекство од рата 

Хамзини преци су пре седам генерација напустили Кавказ, бежећи од рата, али су сањали о томе да се једнога дана врате у постојбину. „Одлучио сам да остварим сан нашега рода и да се ипак вратим у постојбину. Знао сам кабардински језик и одлучио сам да покушам. У Сирији још није био почео рат када сам дошао у Кабардино-Балкарију. Рат је почео док сам покушавао овде да се снађем“, прича он. 

Хамза говори кабардински језик, али убацује арапске и енглеске речи. Преводиоци седе са нама за столом. То је породица из руског града Наљчика, код којих се Хамза запослио. 

„Када сам дошао требало је да некако зарађујем за живот. Пре тога нисам радио, само сам се бавио оним што ме је занимало. А занимало ме је да постављам електричне инсталације. Овде сам радио на грађевини, као тапетар, а радио сам и као електричар“, приповеда наш саговорник. Затим вади телефон и показује фотографије станова које он сада реновира. Сви ентеријери подсећају на приче из Шехерезаде, али је све урађено по најсавременијим стандардима. Елвира прича како су и други њени пријатељи почели да наручују исте такве ентеријере када су видели како је Хамзина екипа преуредила њен стан. „Сиријци су почели да нам праве тамне плафоне са осветљењем. Раније нико није уводио такве иновације“, каже она. 

Хамзина породица је у рату остала без куће и продавнице. Његови родитељи и сестре такође су се преселили у Кабардино-Балкарију. „Био сам овде када је почело бомбардовање. Моји су такође дошли, али за разлику од мене, њима је било тешко да добију дозволу за боравак“, прича Хамза. „Ми ту живимо као да покушавамо да почешемо ухо левом руком, али где у свету не постоје проблеми? Свуда их има довољно, и добро је што постоји место на које се човек може склонити“. 

Хамза машта о породици, али још није срео одговарајућу девојку. Сестре су му се већ поудавале и напустиле Русију. „Изнајмио сам стан, и ту живи и мој рођак. Ми, Сиријци, увек помажемо једни другима. А још нам помаже и Светска адигејска организација. Они су нам дали 500.000 рубаља да купимо кућу. Пребацили су новац на наш рачун у банци. Још нисмо изабрали кућу“, прича младић. 

Кућа и посао 

Новац за те куће је скупљао цео народ, прича председник Кабардинске грађанске организације „Адиге Хасе“ Мухамед Хафице. И тај новац се не скупља само за Сиријце који дођу у Русију, него и за помоћ Черкесима по целом свету. „Организовали смо ТВ маратон, помажу нам приватници, помажу и власти републике“, објашњава Хафице. Најпре смо предлагали људима да бирају место где би желели да живе и да купују куће, а онда смо одлучили да им пребацујемо новац на рачун, па нека они сами њиме располажу“. 

Лидер националне организације рекао је да се он већ 50 година бави повратком Черкеса из целог света, и да се до 2012. године, када је почео сиријски конфликт, у регион вратило нешто више од 3.000 људи, а од 2012. године до сада већ је пристигло преко 1.600 повратника. То нису много велике бројке у поређењу са бројем украјинских избеглица, али свако ко допутује добија посао и кућу, тако да ти људи постају део друштва које је прилично затворено и у коме дошљаку живот може бити доста тежак. „Дошли су нам људи из свих сиријских области. Многи су већ добили држављанство. У појединим насељима постоје читаве улице у којима они живе“. 

Међу придошлима има много људи са високом школском спремом, поготово просветних радника и правника. Али за све те професије је потребно добро знање руског језика, а ти људи знају само кабардински или адигејски. „Њима је тешко да раде у својој професији и зато им ми налазимо радна места на којима могу бити од користи. Раде на грађевини, или као водоинсталатери или физички радници. По селима раде као васпитачи у вртићима, јер је тамо становништво кабардинске националности, а тај језик они знају. Један од њих ради код мене као преводилац за новине“, каже Хафице. 

Сада су ступили на снагу амандмани на закон о сународницима, где се каже да човек који жели да добије држављанство мора добро да зна руски језик, али Хафице је уверен да ће за републику закон бити адаптиран. „Обраћали смо се Савету Федерације (горњем дому руског парламента) са молбом да се черкески језик призна као руски. Код нас у републици се признају три језика: кабардински, балкарски и руски“, истакао је он. 

Хамза каже да већина његових сународника жели да остане у Русији, али има и оних који би желели да се врате када се стање нормализује. Засада, међутим, они који су се снашли настављају да доводе своје ближње на Кавказ.

Званичне бројке

Према подацима Федералне миграционе службе, у периоду од 2009. до 2014. године укупно 293.652 страна држављанина или лица без држављанства упутило је молбу да им се призна статус избеглице или пружи привремени азил. Највише таквих молби упутили су дошљаци из Авганистана.

1. Авганистан – 6.742

2. Грузија – 6.557

3. Сирија – 5.124

4. Украјина – 271.319

Од 1. јануара до 24. априла 2015. године 458 грађана Сирије пожелело је да остане у Русији у статусу избеглице.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнате више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“