Ово је измишљотина. Територије Сибира и Далеког истока Русије су припадале Манџурцима, непријатељима Кине. У Кини има агресивних националиста, али они познају своју историју. Ни званично ни незванично Кина нема никакве претензије према Русији. Постоји граница коју обе стране признају, што није случај, на пример, са границом Кине према Индији. Непостојање претензија између Русије и Кине 1989. године су потврдили Денг Сјаопинг и Горбачов.
Историја демантује ову тврдњу. Ради се о народу који је изгубио скоро све ратове и кога су побеђивали разни непријатељи. Генијални трговци, одличне занатлије и уметници, пољопривредници, произвођачи технолошки најсложенијих производа – све су то Кинези. Али нису војници. Они једноставно не воле рат. Руководство Кине се упиње да промени нарав свог народа, али стручњаци сумњају да ће ти напори уродити плодом.
Напротив, они је напуштају. Ово је била прича за застрашивање из 90-их година прошлог века, када су Кинези емигрирали у Европу преко Русије. Отада се кинеска популација у Русији знатно смањила. За руске имиграционе власти проблем могу представљати досељеници из других земаља – Узбекистанци, Украјинци, Молдавци, али не Кинези.
То је претеривање. Чак и за време Мао Цедунга кинеско друштво је било динамично и активно, а ни данас се ситуација није променила. Повода за скандал у Кини има на претек, и људи се заиста буне. Друга је ствар што они не доводе у питање основе власти и не размишљају о томе коме је потребна западна демократија.
Није баш тако. Анкете из године у годину показују да они све више поштују Русе, а Владимира Путина истичу као узор својим лидерима. Међутим, у целини гледано, Руси њима нису много занимљиви. Анкете у Русији показују исту тенденцију. Ипак су то потпуно различити народи. Једино што их повезује јесте дубоко укорењен и веома антизападно оријентисан конзервативизам, када се ради се о базичним вредностима.
Немојте у то веровати. Они се разумеју у новац и ценкају се колико год могу, али Кина за разлику од Запада није привржена било каквој идеологији. Она не покушава другима да прода своје вредности и своју политичку мудрост, нити повезује идеологију са економијом. Због тога је и погодна за сарадњу.
Како показује пракса, најзлонамернији митови о Кини и Кинезима потичу од људи који о Кини не знају ништа, и који у најбољем случају понављају туђу пропаганду.
Чланак је објављен на веб-сајту Коммерсант.ru.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу