Зашто су се ућутали руски националисти?

У августу ове године московско тужилаштво је привремено забранило деловање националистичког покрета „Руси“ („Русские”), са захтевом да суд прогласи покрет за екстремистичку организацију и забрани њено деловање у Русији. Такав захтев заснован је на програмским документима покрета који су, по мишљењу тужилаштва, „усмерени на изазивање мржње“ према лицима по националној припадности и „садрже позиве на почетак националноослободилачке борбе за стварање сопствене националне државе“. Судски поступак је у току, а лидер „Руса“ Дмитриј Демушкин рекао је за „Руску реч“ да очекује хапшење „из неког фиктивног разлога“, док је други лидер руских националиста, Александар Белов, већ у истражном затвору и очекује пресуду.

Националисти су убеђени да се у њиховим редовима спроводи „чистка“. Експерти су међутим, склони да такво стање третирају као „рапидно слабљење“ покрета и истичу да националисти нису успели да се опораве од унутрашњег раскола поводом догађаја у Украјини. Пре годину и по највећи део националиста је подржао Донбас, али је други део стао на страну Кијева. Чак и у традиционалној националистичкој акцији под називом „Руски марш“ 2014. године они су били подељени у две колоне. Додуше, није Украјина једино питање које је међу њима изазвало трајну унутрашњу кризу, кажу експерти.

Све слабији или све опаснији?

Они који посматрају са стране тврде да је покрет руских националиста у Русији данас све мање популаран, а са њима се слажу чак и идеолози тог покрета: „[Покрет] нема никакве политичке перспективе. Цело бојно поље је практично спржено, а припадници оружаних структура труде се да дотуку рањене“, сматра Демушкин. По његовом мишљењу власт је одлучила да спроведе чистку националиста „за сваки случај“, јер се боји спајања грађанског протеста и радикалних националиста.

„Они сами по себи изгледа да не могу представљати опасност. Некако су постали много тиши. Али они други, који се из Донбаса враћају у Русију, заиста су потенцијално опасни“, сматра Александар Верховски, директор информационо-аналитичког центра „Сова“ и експерт за проблеме национализма и ксенофобије. Реч је о неколико хиљада људи који су држали у рукама оружје и који највероватније нису задовољни чињеницом да тамо конфликт јењава, објашњава Верховски и додаје: „Није искључено да ће они по повратку пожелети да учествују у некој екстремистичкој политици и због тога власти покушавају да изврше притисак на разне екстремистичке групе, укључујући и стаљинисте“.

Недостатак идеја

Треба рећи да несугласице по украјинском питању не могу потпуно анулирати националисте као снагу: „Покрет је у потпуности престао да намеће друштву било какву конструктивну тему и то је оно што се заиста променило током протекле године“, истакао је у интервјуу за „Руску реч“ срадник Центра за етнополитичка истраживања Сергеј Простаков. У претходном периоду, који је трајао 10-15 година, „власти су вешто преузимале њихове пароле“, али су националисти увек износили нешто ново, све до 2014. године, сматра Простаков.

Оно што се догодило 2014. године чини се да је коначно дезоријентисало већину руских националиста. „Они су видели да се њихови интереси, као никада раније, подударају са политичком линијом коју спроводи држава: сједињење са Кримом, идеја о обнављању Совјетског Савеза и заштита Руса у Донбасу“, каже Простаков. Међутим, самим националистима то није донело политичке поене. Напротив, они су само искоришћени као статисти у масовним сценама, истиче експерт. Верховски се слаже да су без политичких перспектива остали и такозвани системски националисти, тј. странке које подржавају власт: „Отаџбина“ („Родина“), покрет „Антимајдан” и „Партија Велика Отаџбина“. „Они, наравно, не трпе никакве притиске, али им држава, по свему судећи, не помаже баш много. Ми то видимо по њиховим крајње лошим резултатима на регионалним изборима“, каже Верховски.

„Антимајдан“ против „обојених револуција“

У Русији је основан друштвени покрет „Антимајдан“, чији назив недвосмислено асоцира на недавне догађаје у Украјини. Главни циљ новооснованог покрета је спречавање нереда који би могли да доведу до државног удара.

Нови непријатељ

Сам Дмитриј Демушкин примећује другу важну промену код руских националиста – они су сада у опозицији. „До 2010. године руски националисти се никада нису супротстављали власти. Међутим, тада је власт почела да забрањује рад наших организација [његове организације „Словенски савез“ и „Словенска сила“ проглашене су за екстремистичке]. Против њихових лидера су почели да се покрећу судски поступци, најпре спорадично, а сада све више. Сада су се националисти окренули [од Кремља] и то је искључиво заслуга власти, јер је она сама себи направила непријатеље“, сматра он.

У шта ће се претворити и какве ће облике у будућности попримити пољуљани националистички покрет – то не могу да кажу чак ни помни посматрачи. „Руски национализам је у тешкој кризи, али свака криза се некако завршава. Тешко да ће се ова завршити смрћу болесника, јер то није могуће“, каже Верховски. Он сматра да је радикализација покрета неизбежна. Према Простаковљевом мишљењу, кључни показатељ у оцени стања покрета биће „Руски марш“ у новембру: „Прошле године је акција окупила најмање учесника [1,5 хиљада, по процени полиције], иако је у најбољим годинама окупљала око 10 хиљада“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.