Хуманитарно пријатељство, 1. део

Српско-руски хуманитарни центар у Нишу.

Српско-руски хуманитарни центар у Нишу.

Алина Јаблочкина
Српско-руски хуманитарни центар постоји тек три године, али је његовом стварању претходила дугогодишња сарадња Русије и Србије у хуманитарној сфери. О тој сарадњи са дописницом „Руске речи“ разговарају службеници Центра. Они се, како се испоставља, не боре само против ванредних ситуација, него и против људских предрасуда. Представљамо први део репортаже о српско-руском хуманитарном центру у Нишу.

Пут у Ниш

На улазу у Ниш стоји велика сива зграда са натписом„Russian-Serbian humanitarian center“. На амблему Центра су приказане контуре двеју људских фигура. Бела је већа и штити другу, мању, која је плаве боје.

У Центру се човек осећа као она мања фигура, јер су унаоколо све снажни и чврсти људи који уливају поштовање. Један од њих је Вјачеслав Власенко, заменик директора Центра. Вјачеслав Николајевич је бивши официр који је служио у многим подручјима, између осталог и на разним жариштима сукоба изван граница Русије. Затим је, како он каже, почело његово дуго путовање у Ниш. Последње место на коме је пре тога служио била је граница између Ирака и Кувајта. Тамо је био посматрач мисије УН.

Вјачеслав Власенко, заменик директора Руско-српског хуманитараног центра (фотографија: Алина Јаблочкина)Вјачеслав Власенко, заменик директора Српско-руског хуманитараног центра (фотографија: Алина Јаблочкина)

 

– У Ирак сам упућен из Совјетског Савеза, а вратио сам се у другу земљу. У августу 1993. већ нисам више служио у армији и позван сам да радим у Државном комитету за ванредне ситуације, од кога је касније настало Министарство за ванредне ситуације. Чак и у тим тешким годинама Русија је пружала помоћ Југославији. Комитет ме је већ у децембру исте године послао у Југославију, где је у то време беснео грађански рат. Тада је у Југославији почела са радом руска транспортна група. Она је хуманитарну помоћ Високог комесаријата УН за избеглице достављала становништву у блокираним енклавама, међу којима су биле и муслиманске – Горажде, Сарајево, Фоча, Сребреница и друге.

Високи комесаријат за избеглице је био заинтересован да и Русија учествује у програмима које је он реализовао. Треба имати у виду да је био рат и да су конвоји на путу до одредишта морали да пресецају линије раздвајања сукобљених страна. Срби нису лако пропуштали конвоје хуманитарне помоћи са камионима из Белгије, Француске, Шведске и других западних земаља, док су браћи Русима, како каже Вјачеслав Николајевич, увек давали зелено светло. Други разлог је чисто техничке природе: нашикамиони марке „Камаз” без проблема су могли да прођу планинским путевима, чак и у тамошњим зимским условима.

Сарадња је била регулисана споразумом између Државног комитета за ванредне ситуације и Управе високог комесара УН за избеглице у складу са којом је прва руска транспортна група, са око 20 теретних и помоћних возила, као и возила техничке службе, допутовала у Београд.

– Ти камази су стајали у уској уличици испред Руског дома, – са осмехом прича Вјачеслав Николајевич. – А момци из конвоја су били смештени на последњем спрату Руског дома. И поред тога што је у Русији била „гладна година“, наша земља није престала да пружа помоћ пријатељској Југославији, мада су стално искрсавали проблеми и потешкоће које су стварали Мађари и Бугари, наши бивши партнери из Варшавског пакта. На пример, не дозволе прелетање руских авиона са хуманитарном помоћи, или не пропусте руске камионе преко своје територије, уз образложење да се они могу користити као војни транспорт... Али и поред свега тога хуманитарна операција у Југославији је трајала све време током 1990-их. На пример, један одред је радио на територији Републике Српске у Сокоцу. По завршетку мисије камиони тог одреда су на молбу УН предати Републици Српској.


Операција „Фокус“

Посебна фаза у историји хуманитарних односа између Русије и Србије била је операција „Фокус“, коју су организовале Русија, Швајцарска и Грчка. Операција је изведена у пролеће, лето и јесен 1999. године. Суштина је била у томе што је НАТО у пролеће 1999. године упозорио на могућност бомбардовања Југославије. После тог сигнала су практично све иностране мисије, укључујући и Високи комесаријат УН за избеглице, обуставиле рад и евакуисале своје особље из Југославије. Треба имати у виду да је тада на територији Србије уточиште нашло око 500 хиљада Срба, прогнаних из својих кућа у Хрватској и Босни и Херцеговини.

– Замислите такав број људи у земљи која је у изузетно тешкој економској ситуацији, која трпи последице грађанског рата и 10 година је под суровим економским санкцијама. Сећам се како су тада Циганчићи на путевима продавали гориво у литарским флашама. Све је то Србија издржала, а онда су почела бомбардовања и српски народ је био принуђен да се самостално брине о избеглицама. Тада се појавила идеја да се изведе операција „Фокус“. У тој операцији су Русија, Швајцарска и Грчка успеле буквално да сачувају живот хиљадама српских избеглица.

Грци су се прибојавали да ће талас екстремизма са Косова преко Македоније стићи и до њих. Поред тога, догађаји на Косову, где су скрнављени православни храмови и где су људи друге вере протеривани са Косова и Метохије, такође су допринели да и Грци учествују у тој операцији.

Од стране Швајцарске била је ангажована Швајцарска агенција за развој и сарадњу. То је еквивалент Министарства за ванредне ситуације у Русији, с том разликом што руско Министарство за ванредне ситуације помаже људима који су се нашли у тешкој ситуацији услед ратова, катастрофа и елементарних непогода, док прагматични Швајцарци указују помоћ у оним случајевима када одсуство те помоћи може негативно да се одрази на саму Швајцарску или на Европу у целини.

Представници поменутих земаља су се састали у Москви, где су постигли договор у складу са којим је Русија обезбедила транспорт, а Грчка и Швајцарска намирнице. Границе Србије су биле затворене за европски аутомобилски саобраћај, и зато су Швајцарци достављали намирнице до граница Србије, а даље су камиони српског Црвеног крста превозили хуманитарну помоћ на складишта близу Београда, да би их затим руски камиони унутар Србије достављали на одредиште. Сваки пут када је руски конвој кретао у неко насеље швајцарска страна је информисала штаб НАТО-а о времену и путањи конвоја да би се избегло његово бомбардовање.

У Центру постоје фотографије из тог периода. Неколико тих фотографија је направљено за време операције „Фокус“. На једном снимку стоји натпис: „Мађари нас не пуштају...“ Када је требало да руски камиони пређу мађарску границу Мађари су зауставили и запленили конвој уз образложење да „Руси превозе оружје у Србију“. Вјачеслав Николајевич се сећа тог случаја и чуди се нелогичности и отвореној исполитизираности потеза мађарских власти:

– У колони су биле и цистерне са горивом. Мађарски цариници су источили све гориво у нади да ће наћи оружје на дну цистерни. Тамо смо провели недељу дана, после чега је Сергеј Шојгу, тадашњи министар за ванредне ситуације, допутовао у Будимпешту и обавио разговор са министром спољних послова Мађарске. Тек после тога, дан или два касније, конвој је ослобођен и наставио је пут. Занимљиво је да су мађарски граничари имали разумевања за ту ситуацију, осуђивали су своје руководство, помагали у решавању проблема и доносили храну.

На фотографији се види како неко спава између камиона на некаквом столу. То је био пуковник Башкирцев. Тако су се одмарали чланови хуманитарног руског конвоја у Мађарској. Других могућности и места за спавање нису имали.

О чему сведоче фотографије

Вјачеслав Николајевич је испричао да се „приљубио душом уз Србију и заволео ту земљу и њен народ – Србе”. У сали за конференције хуманитарног Центра прелиставамо поменути албум. У њему је мало фотографија, али свака је сведок важних догађаја.

– Ево, на пример, фотографије из Републике Српске. У дворишту је руски „Камаз” који је довезао хуманитарну помоћ Србима и ненаоружани руски возач, а поред њега до зуба наоружани оклопни транспортер КФОР-а који се одмах ту појавио.

Контраст је често присутан на тим фотографијама. Све ово су потпуно нови руски камиони „Камаз”, пуни руске хуманитарне помоћи, а ево, чим се окрене страница видиш кућу срушену у току борбених дејстава. На фотографији из Сребренице група деце у изношеним и прљавим оделима стоји поред исте такве куће. Једни посматрају објектив фотоапарата са страхом, а други са знатижељом.


Уопште није случајно што се овај мали албум налази у хуманитарном центру. Ако некад неко посумња у важност и потребу рада овог Центра, треба само да погледа пар фотографија и да схвати колико је често људима потребна помоћ. А понекад, као што каже Вјачеслав Николајевич, и својима треба помагати:

– Видите ли ове кутије? Међу намирницама које су слали Грци биле су маслине и чоколада. Ми смо неколико тих кутија донели кришом нашим војницима, да и њих мало обрадујемо.

 

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Више занимљивих садржаја пронађите на Russia Beyond на српском
Сазнајте још:

Наш сајт користи „колачиће“ („cookies“). Притисните овде да сазнајете више о томе.

Прихватити коришћење „колачића“