...Не треба предавати сувише велики значај појединим изјавама и драматизовати их. ...То је моја лична оцена. Ја сам на теливизији чуо изјаву председника Асада [о одлучности да ратује до коначне победе и о немогућности поштовања примирја]... Она, наравно, није у складу са дипломатским напорима које предузима Русија. Знамо за Бечки процес и најновији договор Међународне групе за подршку Сирији у Минхену. Тамо се говори о прекиду ватре и борбених дејстава у догледној будућности. Сада се на томе ради.
Сиријски председник и сам дејствује у одређеном систему политичких координата. Мислим да се не треба оријентисати на оно што он говори, уз све поштовање према изјавама човека на тако високој функцији, него на оно што ће он на крају учинити.
Власти Сирије имају своје унутрашње политичко позиционирање и пропагандистичку линију које треба да се придржавају, али ако оне уз све то буду следиле Русију и њену водећу улогу у решавању кризе, онда имају шансу да достојно из ње изађу. Ако на неки начин ипак скрену са тог пута – и то је опет моја лична оцена – тиме могу изазвати веома тешку ситуацију, која ће и њима самима бити тешка.
Прво, данас је најважније победити тероризам. Допринос Русије тој борби је веома важан. ...
Друго, [ми очекујемо да] то на крају крајева може резултирати политичким решавањем кризе. Да ми нисмо ушли у Сирију са својим Ваздушно-космичким снагама, мислим да не би било ни оних позитивних дипломатских корака које примећујемо. Представници најнепомирљивије опозиције, коју подржава позната група земаља (Турска и Саудијска Арабија), по мојој процени су у дубини душе били убеђени да ће „докрајчити“ Дамаск. То је био један од фактора због којих је конфликт потрајао. Надам се да ће сада и они, и сви који их подржавају, схватити да је потребно политичко решење. Американци су то већ схватили.
Тај захтев потиче од опозиције. И то је [инсистирање на Асадовом одласку], наравно, једна од грешака коју су учиниле наше западне колеге када је почела сиријска криза. Они су тада дејствовали под утицајем „арапског пролећа“. ...Асад је третиран као оличење недемократског режима који треба сменити. У Сирији су заиста почели нереди. Али и руски експерти и њихове колеге из многих земаља, које су веома добро упућене у ову тему, говорили су да је таква рачуница сувише лакомислена, да с обзиром на структуру сиријског друштва нема смисла тражити да председник тек тако оде, и да није проблем само у њему. Са друге стране, и сам Башар Асад и његово окружење испољили су одређену чврстину. Тако смо добили ово што сада имамо. У контексту свега поменутог тамо су терористи почели да дижу главу.
Сада видимо да се о свему разговара сасвим другачијим тоном. Крајње екстремно настројена опозиција и даље тврди да Асад треба да оде, и што пре он оде, кажу они, то ће бити боље. Међутим, Американци су почели у последње време другачије да формулишу свој став. Они кажу да Асад треба да оде, али прецизирају да то питање не треба форсирати. А у документима [Међународне групе за подршку Сирији и у резолуцији Савета безбедности УН] стоји да Сиријци сами треба да се договоре по том питању. Ми ту тему уопште не разматрамо: како се Сиријци договоре, тако ће и бити.
Желео бих да се надам да тога неће бити. Чини ми се да се ситуација не креће у правцу некаквог глобалног конфликта, у правцу „трећег светског рата“ са учешћем Русије, Американаца, НАТО-а и тако даље.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
