Односи Русије и ЕУ: четири нерешена питања

Reuters
У контексту покушаја Европске уније да дефинише принципе на основу којих треба да се развијају односи са савременом Русијом, „Руска реч” истиче проблеме који тренутно сметају Москви и Бриселу да одустану од конфронтације и почну да сарађују.

Шефови дипломатија земаља ЕУ разматрали су 14. марта односе Европске уније са Русијом и одлучили се за „селективну” сарадњу са РФ по одређеним питањима, на пример по питању миграције и борбе против тероризма.

Шта то смета и једној и другој страни да сарађују у пуној мери и по свим питањима, а не „селективно”? По мишљењу експерата са којима се „Руска реч” консултовала, сметњу представљају бар четири озбиљна проблема.

1. Санкције

Санкције које је Европска унија по угледу на САД увела Русији поводом украјинске кризе озбиљно кваре односе између Русије и ЕУ, истичу експерти. Исто важи и за контрасанкције, тј. ембарго који је Русија увела за читав низ производа из ЕУ и САД.

Кроз неколико месеци ЕУ ће морати да решава питање судбине економских санкција према Русији. Аналитичари сматрају да ће режим санкција највероватније бити продужен.

Са друге стране, по мишљењу директора Агенције за политичке и економске комуникације Дмитрија Орлова, сада је тешко пронаћи адекватно оправдање за санкције, с обзиром да „Русија ефикасно садејствује у стабилизовању ситуације на југоистоку Украјине и имплементацији споразума из Минска”.

2. Споразум из Минска

Споразум из Минска је „мапа пута” за мир у Донбасу. Њега су пре годину дана у главном граду Белорусије усагласили лидери Русије, Француске, Немачке и Украјине. То је кључни моменат свих дискусија о односима између Русије и Запада. Висока представница ЕУ за спољну политику Федерика Могерини је после сусрета са шефовима дипломатија европских земаља изјавила да је „потпуна имплементација споразума из Минска кључни елеменат сваке битне измене у нашим односима са Русијом”. Како истиче Орлов, РФ и ЕУ различито тумаче мински споразум. Москва сматра да главну одговорност за неиспуњавање „Минска” сноси Кијев, а европске престонице су склоне да за то оптужују Москву.

Сам по себи украјински конфликт у одређеној мери је одраз несугласица између РФ и ЕУ. Како је у интервјуу за „Руску реч” истакао Андреј Суздаљцев, заменик декана Факултета светске економије и политике Универзитета „Висока школа економије” (ВШЕ), смена власти у Кијеву се одвијала под паролама о окретању Европи и потреби за потписивањем споразума о асоцијацији између Украјине и ЕУ. Таква политика суседне земље није импоновала Москви.

Споразум из Минска обавезује Украјину да усвоји амандмане на устав везане за статус Донбаса, али тај процес је заустављен у украјинском парламенту на неодређено време. Због тога није јасно каква ће бити даља судбина споразума који су прошле године постигли лидери четири земље.

3. Сирија

Сиријска криза је још један моменат у коме долазе до изражаја несугласице између Брисела и Москве.

Све досада, сматра Орлов, Запад и Русија као спољни актери нису имали довољно међусобног разумевања, нити су схватали међусобне односе сукобљених коалиција које предводе Москва и Вашингтон. То је служило као кочница приликом доношења многих одлука које се тичу политике ЕУ и РФ према Сирији, али и других проблема, на пример миграционе кризе. У Европској унији је било тврдњи да Руској Федерацији одговара бујица сиријских избеглица која је преплавила Европу, и тај процес је довођен у везу са деловањем руске авијације у Сирији.

Одлуком председника Русије Владимира Путина о повлачењу главнине снага из Сирије смањена је заоштреност несугласица између РФ и ЕУ по овом питању.

4. Различите вредности

У Европи се често говори о различитим вредностима као проблему који раздваја Русију и Европску унију. Постоји мишљење да су те несугласице засноване на различитом погледу на свет и различитој идеологији.

„Садашњи Европљани дефинишу спољну и унутрашњу политику других земаља, укључујући и Русију, полазећи од особености политичког режима конкретне земље”, наглашава Максим Братерски из Центра за европска истраживања ВШЕ. Када је реч о Европској унији, он тврди да њен „пријатељ, поуздан и безбедан савезник може бити само она земља која се темељи на либерално-демократским вредностима”. Истичући специфичну црту Русије, којој је неопходан висок степен централизације власти, Братерски не види излаз из те ситуације.

Са друге стране, многи не мисле да је то неки озбиљан проблем. По мишљењу Дмитрија Орлова, на пример, разлика у вредностима постоји, али она није толико велика да би представљала сметњу за свестрани дијалог.

Росијскаја газета. Сва права задржана.

Сазнајте још: