Шешељ ослобођен оптужби – реакција експерата

Reuters
Међународни суд за ратне злочине на простору бивше Југославије 31. марта је ослободио Војислава Шешеља свих оптужби. Поразговарали смо са сталним експертима „Руске речи” – др Петром Искендеровом, др Никитом Бондаревом и Николом Танасићем. Преносимо њихово виђење и тумачење ослобађајуће пресуде лидеру Српске радикалне странке.

Петар Искендеров, доктор историјских наука, старији научни сарадник Института за славистику Руске академије наука

Ослобађајућа пресуда Шешељу није сензација. Прво, суд није имао ваљане доказе његове кривице и по мом мишљењу је Шешељев добровољни одлазак у Хаг помрсио трибуналу све рачуне. Било је јасно да тај судски процес има демонстративни и политички карактер. Друго, фактор Шешељевог нарушеног здравља такође је одиграо одређену улогу. Шешељ је у јавном мњењу постао личност која трпи мучења несразмерна његовој правој кривици.

Можда у тој одлуци постоји и одређена политичка рачуница, тј. можда се на тај начин жели изазвати нова подела и уситњавање српске опозиције. Уочи политичких избора у парламент имају шансе да уђу све најважније опозиционе снаге, тј. коалиција ДСС – „Двери” и Радикална странка. По мом мишљењу, Шешељев повратак у српску политику може да помрси рачуне онима који покушавају да у Скупштини формирају моћан опозициони блок. Може се прогнозирати јачање Радикалне странке.

Са друге стране, повратак Војислава Шешеља може за њега лично бити и негативан. Он је, наиме, своју политику позиционирао као супротстављање трибуналу и западним „надзорницима” распада Југославије, а сада више неће имати такав политички ореол, што може да ослаби његове позиције. Могуће је да ће се гласови бирача распоредити тако да у Скупштину не уђу све опозиционе снаге Србије.

Никита Бондарев, руководилац групе за балканске земље на Руском институту за стратешка истраживања (РИСИ)

Ослобађање Војислава Шешеља свих оптужби је новост која на први поглед изгледа као апсурд. Међутим, Хашки трибунал је доспео у такву ситуацију из које у суштини и нема другог излаза. Смисао је у томе да су болесног Шешеља после десетак година пустили из истражног затвора у Србију у нади да ће он тамо на миру умрети. После Милошевићеве смрти, за коју многи кажу да је намерно изазвана погрешним лечењем, јасно је да Хашком трибуналу није потребна још једна смрт оптуженика тако високог ранга. Али уместо да умре, Шешељ се активно укључује у политички живот и осећа се све боље. Хашки трибунал је упорно молио Вучића, па чак и инсистирао да у вези са тим околностима врати Шешеља у Хаг, али Вучић то није могао учинити, јер би то било последње што би урадио на функцији премијера – цела земља би се побунила. Вучић је то одлично схватао и није се одлучио на такав потез.

Сада је ослобађањем Шешеља Хашки трибунал на одређени начин узвратио српској влади. После одбацивања оптужнице Шешељ може непосредно и у пуној мери да учествује у политичком животу земље. Може да одлази на митинге, да снима предизборне спотове и тако даље. Постоји чак могућност да доспе у Скупштину, и поред тога што формално није уписан у предизборне листе. Историја познаје сличне преседане. Другим речима, то је освета Хашког трибунала и снага које иза њега стоје за Вучићево одбијање да испоручи Шешеља Хагу. Сада је јасно да ће Шешељ „сахранити” Вучића и Српску напредну странку. Председник српских радикала може доспети и у парламент, и учинити да он постане сасвим друкчији. Шешељ није личност која се може игнорисати.

Али чак и ако схватамо механизме који се крију иза Шешељевог ослобађања, цела ситуација се ипак може оценити као тотални апсурд. Међународни суд за ратне злочине на простору бивше Југославије потпуно је дискредитован. Његово даље постојање нема никаквог смисла.

Никола Танасић, политиколог и аналитичар „Нове српске политичке мисли”

Пре свега, треба нагласити да ослобађајућа пресуда лидеру српских радикала ни на који начин не може да аболира Хашки трибунал за некомпетенцију, непрофесионализам, арбитрарност и исполитизираност – који су једнако присутни у његовом процесу, колико и у процесима против српских политичких и војних званичника који су пред овим судом осуђени. Без икакве сумње, основа да се Шешељ осуди није било, али га исто није било у случајевима других српских осуђеника – попут Караџића, Плавшићеве или Шаиновића – па то није спречило Трибунал да донесе одлуке дијаметрално супротне овој у случају Шешеља. Без обзира на то у коликој мери ослобођење Шешеља одговара правди, оно не сме да послужи као изговор да се оправдају друге пресуде овог суда, које, између осталог, оптужују српски народ и његове политичке вође за „геноцид“ у Сребреници, и „удружени злочиначки подухват“ против других народа у БиХ и Хрватској, негирајући ноторну чињеницу да се у овим земљама одвијао један прљав и ружан, али у основи грађански рат, у коме су (једнако тешки, и једнако бројни) злочини чињени на све три стране. У том смислу ослобођење Шешеља коинцидира са правдом, али није правда – јер тај суд је до сада недвосмислено доказао да за правду није способан, и ова пресуда је у том смислу једнако ништавна, колико и осуђујуће пресуде другим хашким осуђеницима. Уколико су, дакле, промотери „хашке правде“ хтели да ослобађањем Шешеља натерају српски народ да „лакше прогута“ пресуду Караџићу, и предстојећу (несумњиво осуђујућу) пресуду Младићу, то се свакако неће догодити, јер је Хаг давно изгубио сваки морални и правни ауторитет међу српским грађанима, и о томе у Србији и Републици Српској постоји практично општи консензус.

Друга ствар коју треба нагласити јесте да пресуда Шешељу, баш као и пресуда Караџићу, доказује у коликој мери је тај суд, у ствари, мизерно подбацио у свом основном циљу – да донесе правду за жртве и омогући помирење међу некада зараћеним народима. Ако погледате реакције Срба на пресуде политичким вођама Републике Српске (и потпуно одсуство аналогних пресуда политичким вођама Хрвата и босанских муслимана), или пресуде генералима Војске Југославије (чији је једини „злочин“ био што су посрамили НАТО војску и авијацију током нелегалне кампање бомбардовања 1999. године), видећете само резигнираност и потпуни губитак поверења у морални ауторитет међународних институција. Истовремено, хистерија која већ прати ослобађање Шешеља у Загребу и Сарајеву (баш као и саблажњавање над „преблагом“ пресудом Караџићу) показују да ове две политичке средине од Хага не очекују никакву „правду“, већ једнозначну и недвосмислену потврду њихових идеолошких, пропагандних и квазиисторијских флоскула о распаду Југославије као нечему за шта су криви „Милошевић“, „српски националисти“ и „идеологија Велике Србије“. Стога све ове пресуде могу само да додатно оптерете односе у региону, и од њих сигурно неће изаћи ништа добро, као што ништа добро до сада и није изашло из Хага. Трагедија је утолико већа, јер су се пред Хагом нашли и истински ратни злочинци – убице, силоватељи, криминалци – и њихове пресуде, било ослобађајуће, било осуђујуће, једнако падају у воду због скандалозне некомпетенције и исполитизираности овог суда.

Што се тиче српске политичке сцене – мало је вероватно да ће Шешељ и СРС променити своју реторику само због ове пресуде. Сам лидер радикала је у више наврата истицао да не признаје легалност ниједне пресуде суда, па самим тим нема никакве обавезе према њима ни сада. Штавише, бројни технички пропусти у његовом суђењу могу бити основ за једну веома озбиљну тужбу, и никога не би требало да изненади да Шешељ пред неком озбиљнијом судском инстанцом добије и одштету за 11 година живота које му је појела једна сумњива политичка институција.

Што се остатка српске јавности тиче, њен став према Хагу не може изменити једна пресуда, али нема сумње да ће се пуштање Шешеља на слободу активно користити у политичким круговима Србије, а поготово на власти, да се „отупи оштрица“ грађанске резигнације према западним институцијама, а поготово да се у други план изгура малициозна и дубоко проблематична пресуда Караџићу, и њено инсистирање на „геноциду у Сребреници“. Да ће све то донети додатне политичке поене Српској радикалној странци представља још и најблажу реперкусију на српској политичкој сцени. Кудикамо већу корист добиће прозападне странке у земљи (пре свега на власти), које ће добити прилику да још неко време причају празне приче о томе како се (захваљујући њиховим напорима) „однос Запада према Србији и Србима мења“.

Истовремено, основни задатак западне политике на Балкану, чији је Хаг само један од инструмената, остаје испуњен – народи региона се одржавају у стању сталне завађености и неповерења и вечите претње новог рата, непрекидно им се на нос гура „опасност од непријатеља у региону“, а иза те димне завесе НАТО и Европска унија спроводе своју неоколонијалну агенду, која сваке године и Србији, и Хрватској, и Босни, наноси неупоредиво више штете од њихових „заклетих непријатеља“. Ако је нешто циљ и сврха постојања Хашког трибунала, онда је то одржавање те вечите идеје о „спољњем непријатељу“ који Бошњацима, Хрватима и Србима као Дамоклов мач виси над главом, и од кога их може заштитити само војни и политички ауторитет Запада. А да би се такво стање одржавало, ослобађајуће пресуде су једнако корисне, колико и осуђујуће.

Поводом пресуде Хашког трибунала, по којој је Војислав Шешељ ослобођен оптужби, ексклузивну изјаву за „Руски експрес” и „Руску реч” дао је Константин Косачов, председник Комитета Савета Федерације РФ за међународна питања. Изјаву руског функционера наводимо у целини:

„Пресуда Међународног суда за бившу Југославију по којој се лидер Српске радикалне странке Војислав Шешељ ослобађа свих оптужби делује као сензација, нарочито после крајње сурове пресуде бившем лидеру Срба у БиХ Радовану Караџићу, кога је пре недељу дана исти суд прогласио кривим и осудио на 40 година затвора. Наравно, ослобађајућа пресуда би се могла схватити као покушај одржавања некакве политичке и националне равнотеже, у том смислу да нису сви Срби оптужени, него, ето, има и изузетака. Ја бих, међутим, скренуо пажњу на следеће.

Прво, на Шешељеву личност. Он је искусан и сјајан правник. Најпре се добровољно предао, а затим се бравурозно бранио, тако да се испоставило да је он „тврд орах” за Хашки трибунал.

Друго, сва Шешељева пажња је сада усредсређена на предстојеће изборе у Србији. Сурова пресуда лидеру радикала могла би озбиљно да утиче на резултате избора, што очигледно не одговара онима који „надгледају” Хашки трибунал.

И треће, немојмо губити из вида да су Караџић и Шешељ грађани различитих држава, иако су обојица Срби. Караџић представља Републику Српску у оквиру Босне и Херцеговине, а Шешељ Србију. Мислим да је ту дошла до изражаја разлика у односу према поменутим државама. Србију Запад сада брижљиво „обрађује” у правцу што тешње интеграције у евроатлантске структуре, што подразумева да се не даје сувише повода противницима те интеграције. Са друге стране, Република Српска је и даље изложена снажним западним притисцима. Због тога „сензационално” ослобађање Војислава Шешеља од свих оптужби можда и није баш тако велика сензација...”

Росијскаја газета. Сва права задржана.