Под велом тајне: Живот у руским затвореним градовима

Североморск. Илустрација: Lori / Legion-Media

Североморск. Илустрација: Lori / Legion-Media

У совјетско време су основани затворени градови у којима су под стражом чувани најважнији стратешки објекти. Ти градови у Русији постоје и данас. У њих се не може ући без специјалне пропуснице.

Први затворени градови појавили су се у Совјетском Савезу крајем 1940-их. По Стаљиновом наређењу покренут је пројекат развоја совјетског нуклеарног оружја. На удаљеним местима Русије никла су супертајна насеља која нису била уцртана на карте.

Нуклеарни реактори, фабрике за производњу компонената атомских бомби, научни центри за проучавање нуклеарне енергетике – све се то налазило у „затвореним административно-територијалним творевинама”. Временом су такве „творевине” почели да стварају и Министарство одбране и конструктори свемирских бродова.

У совјетским затвореним градовима су живеле хиљаде људи, али ти градови ипак званично нису постојали. Ако је неко од становника излазио изван града, њему је било строго забрањено да говори где живи. Било је немогуће доспети на територију затвореног града без специјалне пропуснице. Житељи су због тако суровог режима добијали компензацију у виду 20% додатка на плату. Поред тога, снабдевање је било далеко боље у затвореним него у обичним градовима. На пример, у целој земљи је била несташица кобасице, али то није важило за затворене градове.

После распада Совјетског Савеза руске власти су скинуле печат државне тајне са затворених градова, али су многи од њих фактички и даље остали затворени. Сада у Русији има преко 40 градова који живе у режиму затвореног града.

Саров. Фото из личне архиве. Саров. Фото из личне архиве.

Улазак са пропусницом

„Око града је подигнута висока ограда, има само неколико места на којима се може ући“, прича Константин, бивши становник затвореног града Озјорска у Чељабинској области (1.443 км источно од Москве).

Озјорск је живописан град подигнут 1940. године. Налази се између четири језера на Уралу. У њему постоји велико предузеће за производњу нуклеарног оружја и изотопа.

Слични су услови и у другим затвореним градовима. Стража пропушта само људе са пропусницама. Ирина, становница затвореног града Сарова (373 км источно од Москве), каже: „Ја знам за три врсте пропусница: једнократну, привремену и сталну“. Сталну пропусницу могу да добију они који су рођени у затвореном граду или раде у предузећу због кога је град и затворен. Друге две врсте пропусница се добијају после многих провера у Служби безбедности, и само људима који су ближи рођаци неког житеља затвореног града или одлазе на службено путовање у тај град. Врло је тешко и готово немогуће да у град уђе обичан туриста, и утолико пре странац.

У животу становника поменутих градова не постоје никаква друга ограничења, о којима колају приче. „Интернет нико не блокира и нема полицијског часа“, демантује Константин митове о затвореним градовима.

Озјорск. Фото из личне архиве. Озјорск. Фото из личне архиве.

Тихе луке

Становници затворених градова сматрају да је безбедност једна од предности живота у таквом граду. „У детињству је реч ’град’ била синоним нечег заштићеног. У наш град нису могли да дођу људи са стране, укључујући и бивше затворенике, преваранте и просјаке. Кад сам имао 6 година посетио сам са породицом други град и први пут сам видео просјака. За мене је то био прави шок“, каже Константин, житељ Озјорска.

Поред тога, у затвореним градовима могу да се школују и раде они који су везани за локалну индустрију. На пример, Саров је у совјетско време био центар развоја атомског оружја и сада је остао један од важних градова који имају значај за руску науку. „У мом родном градићу није било високошколских установа, а Институт у Сарову ме је привукао тиме што се тамо учи физика и математика које сам волела“, прича Ирина. По завршетку Института Ирина је остала да ради у Сарову, у најважнијем градском предузећу које је везано за корпорацију „Росатом“. Поменута корпорација се бави пројектима у сфери нуклеарне енергије.

Предности и недостаци

Поједини житељи сматрају да је живот у затвореном граду досадан, и да је то један од недостатака. „У Североморску, на пример, нема шта да се ради у слободно време“, каже Роман који је живео у том затвореном граду (база Северне флоте Ратне морнарице Русије, 1.496 км северно од Москве). Роман је уверен да затворени статус града представља сметњу за развој бизниса и зато би желео да Североморск постане отворени град. По његовом мишљењу, тако би било далеко лакше комуницирати са родбином и пријатељима, а град би у економском смислу од тога имао користи.

Међутим, многи житељи затворених градова не мисле тако. Анкете показују да већина становника ових градова подржава посебан статус. Константин из Озјорска такође је против „отварања“ свог града. „Из нас проговара наш менталитет, неки наш мали понос. Ако се житељима других градова постави питање да наведу ствари без којих неће отићи изван града, они ће поменути телефон или сат, а у Озјорску ће свако са поносом одговорити да су то лична карта и пропусница“.

Росијскаја газета. Сва права задржана.