Зашто је Кремљ повукао већину авиона из Сирије?

TACC
Русија је своје војно присуство у Сирији претворила у моћну полугу којом може да делује на сиријску опозицију и њене помагаче ради убрзавања мировног процеса. Колико је тај успех коштао Москву, прочитајте у чланку Алексеја Хлебњикова објављеном у мартовском броју „Р Магазина“ (штампа „Недељник“).

Одлука руског председника Владимира Путина да из Сирије повуче главни део војног контингента донета је у тренутку када је прекид ватре у тој земљи ушао у трећу недељу, а у Женеви су настављени мировни преговори.

Овај потез Русије је многе изненадио, али је он веома логичан. Штавише, тај корак ће позитивно утицати и на динамику мировних преговора о Сирији, и на политичке процесе у овој земљи, као и на сарадњу Русије са регионалним и западним партнерима у борби против претњи које долазе од стране терористичке организације „Исламска држава”.

У светским медијима су прве вести и анализе руске одлуке да из Сирије повуче део својих снага садржале извесну дозу скептицизма, па чак и сумњичавости. Навођени су аргументи како се Путину не може веровати, како овај потез јесте храбар, али је повучен у намери да се заварају Запад и сиријска опозиција, како Русија није успела да испуни своје циљеве у Сирији и зато се одлучила на овај корак... Било је чак и спекулација да је Путинова одлука донета само због домаће јавности.

Сва ова мишљења и изречене тврдње не одражавају у потпуности стварно стање. Путинов потез је могуће добро разумети само ако се у обзир узме начин на који је повлачење извршено и контекст у коме је одлука о њему донета.

Поред тога, не треба занемарити ни чињеницу да се погледи Кремља на то шта су циљеви мисије и да ли су они испуњени разликују од погледа осталих страна у конфликту, јер свака од њих има другачије тежње и приоритете у Сирији.

Шта је Русија постигла у Сирији?

Пре свега, деловање руске авијације учврстило је Асадов режим и ојачало Сиријску арапску армију, што је довело до тога да она постепено заузима све већу територију. Још увек се не може рећи да је Асад пред коначном победом, али се може закључити да је његова позиција сада стабилнија и јача, што ће му олакшати преговоре са опозицијом.

Ипак, неко би и даље могао да мисли како ће потез Русије сада довести Асада у тежак положај, што ће га приморати да буде много кооперативнији током преговора у Женеви. Међутим, руска војна инфраструктура је остављена у приправности, посебно противваздушни ракетни системи С-400, који дефакто представљају одбрамбени штит Асадове војске.

Друго, Русија је представила своје најсавременије наоружање и војну технику и по први пут демонстрирала њихово дејство у ратним условима. То омогућава да се уз релативно ниске трошкове открију евентуални недостаци и пропусти, и да се они у будућности исправе. Ова војна операција је код потенцијалних клијената свакако имала и рекламни ефекат који може да помогне у продаји нових борбених средстава, попут авиона Су-34 и Су-35, крстарећих ракета „Калибар“, ракетних система „земља-ваздух” С-400 и противваздушних артиљеријских система „Панцир-С1“.

Министарство одбране Русије редовно је објављивало извештаје са фотографијама и видео-снимцима дејстава свог ратног ваздухопловства, уз редовне конференције за штампу и организовање обиласка терена за стране новинаре у војној бази Хмејмим у Латакији, као и на ратним бродовима покрај сиријске обале. Поврх свега, Русија је јасно показала своју способност да брзо и ефикасно изврши потребна војна дејства изван своје територије уз сразмерно мале губитке.

Треће, према извештајима руског Министарства одбране, инфраструктура терористичких група у Сирији је у великој мери разорена, а њихове транспортне линије су пресечене. Током пет месеци извршено је преко 9.000 борбених летова у којима је уништено преко 200 инфраструктурних објеката терористичке организације „Исламска држава”, и преко 2.000 превозних средстава. Дејства Ваздушно-космичких снага Русије скренула су пажњу светској јавности на то да Турска илегално тргује нафтом, што је изазвало напетост у односима ове земље са својим западним савезницима.

Четврти резултат је то што је Москва поставила темеље за војну сарадњу са Вашингтоном и Паризом, као и са државама у региону – Јорданом и Израелом. Ове две блискоисточне земље су се после 30. септембра 2015. године, када је донета одлука Кремља да се започне операција у Сирији, међу првима сагласиле да треба координисати активности са Русијом. Тежња Русије за остварењем овакве сарадње значи да јој је веома стало до решавања сиријске кризе, као и до стабилности у целом региону. Војна акција је Москву ставила у исту раван са осталим учесницима који се боре против тероризма у Сирији.

Коначно, Русија је заједно са САД успела да уговори и спроведе прекид ватре који је ступио на снагу 27. фебруара, што је у великој мери смирило тензије и прекинуло насиље широм земље, и тиме допринело да у Женеви буду настављени мировни преговори. С обзиром на све што је наведено, може се закључити да је Русија доказала да је она један од најважнијих дипломатских фактора у решавању ситуације у Сирији.

Где је Русија могла да оствари више?

Па ипак, било би преурањено закључити да је Русија успела у потпуности да оствари један од својих декларисаних циљева, а то је уништење терористичке организације „Исламска држава” на сиријској територији. Тачно је да су капацитети ове терористичке организације битно нарушени, и да је постигнута стратешка сагласност са ставом САД (макар у извесним оквирима) да је „Исламску државу” лакше ослабити него у потпуности уништити. Ипак, Москва је остварила свој други важан циљ – Асад и његова влада су сада знатно јачи.

С друге стране, мора се признати да руски ваздушни напади нису остварили неке важне циљеве. Алепо и Идлиб још увек не контролишу снаге званичних сиријских власти, Рака је и даље у рукама „Исламске државе”, сиријско-турска граница није у потпуности затворена и ниједан високи војни командант терориста није ликвидиран приликом дејстава авијације. Од самог почетка операције Москви и Дамаску је било потребно да се оствари један од високо рангираних циљева како би се међународној заједници показало да се Русија није ангажовала само да би помогла Асаду и његовој власти.

У сваком случају, један део руског војног контингента је остао у Сирији, где наставља да прати поштовање прекида ватре и да пружа подршку сиријској влади у борби против терориста. Заменик министра одбране Русије 15. марта је изјавио да ће преостали руски авиони у Сирији наставити да дејствују по припадницима „Исламске државе” и „Ал Нусре”, али је нагласио да је сувише рано говорити о победи над терористима.

Ово указује да Кремљ врло добро зна каква је стварна ситуација на терену и да неће у потпуности престати са бомбардовањем терориста.

Разлози за одлуку Кремља

Све наведено наводи нас да се запитамо шта се заиста крије иза одлуке Кремља о повлачењу трупа.

Није случајно што је Путин одлуку о повлачењу главнине војних снага из Сирије објавио баш на дан када су у Женеви настављени мировни преговори, јер је тиме показао да му је стало до мировног процеса. Овај потез такође сугерише да сиријска опозиција, као и они који је подржавају, по принципу реципроцитета треба да повуку неки сличан потез како би мировни преговори постали конструктивнији.

Одлука Москве о повлачењу највећег дела својих ваздушних снага из Сирије представља знак добре воље да се наставе дипломатски преговори. Један од главних захтева сиријске опозиције, посебно органа који се зове Високи преговарачки комитет, био је да Русија повуче своје војне јединице. Кремљ је ову жељу испунио и тако сузио могућност саботаже мировног процеса којој би поменути орган прибегао у настојању да ојача своје позиције и у тежњи да буде посредник између сиријских власти и осталих опозиционих група.

Важно је напоменути и то да динамику повлачења својих снага Русија лако може да усаглашава са темпом којим напредују мировни преговори о Сирији. То ће сигурно бити погодан механизам за остваривање утицаја на стране у сукобу, пошто се процес повлачења може убрзати или успорити у зависности од оствареног прогреса током преговора у Женеви. Потребно је нагласити да Русија врло брзо може поново да ангажује своје јединице пошто већ постоји потребна инфраструктура, а војно особље је добро упознато са локалним дешавањима и географијом региона.

Да закључимо: Русија је своје војно присуство у Сирији претворила у моћну полугу којом може да делује на сиријску опозицију и њене помагаче ради убрзавања политичког процеса у овој земљи. Истовремено, показала је да озбиљно схвата мировни процес и прекид ватре у Сирији, и уједно је оставила себи довољно маневарског простора у случају да ствари крену у нежељеном смеру.

Алексеј Хлебњиков је уредник аналитичког портала Russia Direct

Росијскаја газета. Сва права задржана.