Ако вас некада пут нанесе у град Новозипков у Брјанској области (близу границе Русије са Украјином и Белорусијом), највероватније ћете видети обичан провинцијални градић, каквих је у Русији много – са лошим путевима, полупразним селима, зараслим пољима и старим аутобусима произведеним још у совјетско време. Ниједан знак, или табла, или путоказ, неће вас обавестити да се током протеклих 30 година град налазио у зони за исељавање и да је југозападни део Брјанске области регион Русије који је највише страдао од катастрофе у Чернобиљској нуклеарној електрани, удаљеној од овог града 200 км ваздушном линијом.
Новозипков. Илустрација: Глеб Фјодоров
Када је крајем априла 1986. године на Новозипков почела да пада радиоактивна киша, ниједан од 40 хиљада становника није могао ни да замисли каква им искушења предстоје. Било је топло, и град се припремао за мајске празнике.
Радијацију је први приметио Сергеј Сизов, предавач почетне војне обуке у овдашњој Педагошкој школи. Тих дана је он управо обрађивао са својим ученицима нову тему о дозиметрима. Када је 28. априла на централној телевизији кратко саопштено да је у Чернобиљској нуклеарној електрани дошло до мањег испуштања радијације, Сергеј је одлучио да то провери.
„У осам сати ујутро 29. априла, ево на овом ћошку је било 11 микросиверта на час, а испод олука је било целих 65 (у Русији је дозвољена норма радијације 0,15 микросиверта)“, прича Сергеј у дворишту Педагошке школе. Он је покушао да узбуни град, али су локалне власти одлучиле да сачекају директиву из Москве. Директива је стигла тек након нешто више од недељу дана. За све то време Сергеј је својој деци и ученицима давао капи јода, приморавао их да се пресвлаче, те их је тако спасао од рака штитасте жлезде.
Илустрација: Глеб Фјодоров
Крајем 1980-их неколико стотина насеља на југозападу Брјанске области укључено је у зону за исељавање, али становништво није приморавано да се исели, него је само онима који желе дата могућност да се преселе.
Зашто се тако догодило? Објашњење би се могло сажети у неколико главних разлога. Први је тај што пре Чернобиља у Совјетском Савезу није било ни искуства, ни система мониторинга, ни метода за процену штете од радијације на огромним територијама, и због тога се тај посао отегао и трајао годинама. Ни становници, ни власт нису били упознати са правим размерама катастрофе.
Друго, катастрофа и уклањање последица подударили су се са последњим годинама постојања СССР-а и кризним периодом 1990-их, тако да једноставно није било новца за деконтаминацију територије и исељавање становника. Међу мештанима кружи легенда како је током 1990-их лично Борис Јељцин посетио Новозипков и одлучио да не исељава град, него да скине контаминирани слој земљишта. Тај слој је скинут само у граду.
И трећи разлог је тај што људи углавном нису желели да се селе. Већином су остали на својим огњиштима иако су били свесни опасности. Један део се иселио, али су се многи од њих касније вратили. Не постоји прецизна статистика по том питању.
Виктор Стрељуков живи у селу Свјатск, 30 км од Новозипкова, где су живели његови родитељи и много генерација његових предака. Ово некада напредно село руских старовераца пре 30 година је имало две цркве и неколико стотина кућа. А сада је ту већ никла млада шума. Сви житељи су се одселили. У шуми се види само оно што је остало од њихових кућа. Радијација у просеку износи 0,6 микросиверта на час. Такви призори се обично приказују у филмовима о апокалипси.
Од свега што је остало најживље је старо гробље на крају села, где се још увек сахрањују људи, углавном старци. И жива је капела коју је Виктор подигао на згаришту некадашње цркве. Виктор каже да су се житељи Свјатска размилели по целом бившем Совјетском Савезу, а он је остао. Остао је због родитеља који су одмах након догађаја у Чернобиљу отишли, али су се после извесног времена вратили у суседни Новозипков. Сада они почивају на гробљу, а Виктор се лечи од рака.
Илустрација: Глеб Фјодоров
Ученица Галина Свириденко је 1986. имала 16 година, колико данас има њен син Денис. Дечак нема уши, има криву кичму и кости, и ометеност у развоју. До сада је имао осам операција. Галини је требало три године да докаже везу између радијације и аномалија у развоју детета.
Поред Дениса, у Новозипкову је 2000. године рођено још седморо деце са Дауновим синдромом. По статистици коју наводи Људмила Комогорцева, бивша заменица губернатора Брјанске области, а сада познати еколог, пре Чернобиља је било 8% деце која болују од хроничних болести, а после Чернобиља је број оболеле деце порастао на 80%, док становништво ове области болује од рака 2,5 пута чешће од просечног броја оболелих у Русији.
Хирург Новозипковске обласне болнице Виктор Ханајев каже да највећу опасност не представља зрачење, него наталожене мале дозе радијације које доспевају у организам углавном кроз намирнице одгајене у овом крају. Током година наталожена радијација може изазвати рак, и то не само код човека чије тело је контаминирано, него и код његових потомака.
Догађају се и чуда. Недавно је у Новозипковску болницу доведен човек за кога се може рећи да је „живи нуклеарни реактор“. Његова кућа се налази на земљи која зрачи 500 микросиверта на час. Током свих ових година, од катастрофе до данашњег дана, у његовом организму се наталожило преко 25 милиона бекерела. То је неколико десетина пута више од смртоносне дозе, али њему још увек не пада на памет да умре.
Истина, такви случајеви су реткост. Током протекла два месеца у Новозипкову је откривено осам случајева рака штитасте жлезде. „За наш град је то веома много“, каже Ханајев. „Пре 1986. године рак је овде био реткост“.
Илустрација: Глеб Фјодоров
Овдашње становништво се толико навикло на радијацију, да сви радије и не говоре много о њој, мада је радиоактивним изотопима загађено све што расте и што се гаји у овим крајевима. Загађени су и земља, и вода, и дрво, и дивље животиње, и печурке, и сви остали плодови. Међутим, плате су мале, тако да су шума и башта главни извор прехрамбених производа.
„Тридесет година једемо и ништа није страшно“, кажу мештани. Па ипак је страшно. Сарадница овдашње лабораторије за контролу радијације каже да је земља понегде и чистија него што је била, али оно што расте из земље загађено је исто као и пре 30 година. Прошлогодишње сушене печурке, које су донете на експертизу, показале су ниво радијације од 100.000 бекерела по килограму, а норма је 2.500.
И поред тога, 2016. године је број насеља Брјанске области која су предвиђена за исељавање смањен на 26, а некада их је било 226. Новозипков је такође званично проглашен местом безбедним за живот. Заједно са овим списком смањене су и дотације – са 2.000 на 1.000 рубаља месечно.
Житељи су поднели тужбу, али су изгубили на суду јер нису имали довољно доказног материјала. Тужена страна је Министарство за ванредне ситуације, а оно се позива на податке мерења терена, које од 1986. године врши научни центар „Тајфун“ у граду Обњинску у Калушкој области. По речима Људмиле Комогорцеве, мерења нису била регуларна, вршена су различитим методама, и нико од житеља и еколога није видео резултате тих мерења.
Олакшице и економијаУ целој тој ситуацији постоји саблазан да се сва кривица пребаци на државу и локалну власт, које би заиста могле више да инвестирају у рехабилитацију овог региона. Парадокс је, међутим, у томе што житељи заправо не желе да се иселе, него да им се врате олакшице које зависе од статуса насеља. Олакшице у висини од 2 до 6 хиљада рубаља су добродошле у региону где је мало радних места, и где се зарада од 10 хиљада рубаља третира као добра плата.
„Нама није битно како се зове зона. Нама су потребне компензације“, каже хирург Ханајев. По његовим речима, овде се „може живети, али уз поштовање правила радиоактивне безбедности. Потребно је чистити шуму, допремати чисте намирнице и специјално ђубриво. У томе треба да помаже држава, али она не помаже“.
Оксана Инашевска, председница Савета мајки Новозипкова, каже да су оне спремне да савлађују потешкоће, али не виде никакве економске перспективе. „Економски развој ових рејона заустављен је заједно са Чернобиљем“.
Росијскаја газета. Сва права задржана.
Пријавите се
за наш бесплатни билтен!
Најбољи текстови стижу директно на вашу e-mail адресу
